Pre nekoliko godina u Srbije je bila navala uvoza belog luka iz Kine. Međutim, kvalitet srpskog proizvoda se prepoznaje, pa za kilogram ne žale da daju do 300 dinara.
U porodici Pakaj prebiraju i čiste beli luk koji će biti posejan. Sortiranje se vrši ručno jer su mašine skupe.
„Kod belog luka čovek guta prašinu od samog početka, dakle od cepanja glavice do vađenja luka. Progutamo jako puno prašine i skoro sve radimo kada je vruće“, priča Atila Pakaj.
On objašnjava i kako se priprema luk za sadnju, ali i kakva je zemlja potrebna. Na dva jutra zemlje poseju oko 700 kilograma semena domaćeg belog luka koji mora dobro da se pripremi.
On kaže da je ručna sadnja bolja, glavice su ujednačene, brže će da krene da raste jer se stavlja u zemlju kako treba, a mašina seme baca, pa dok se seme okrene i izraste, prođe više vremena.
Seme su, kako kaže, dobili od baba i prababa, ne uvoze i ne kupuju.
Manja početna ulaganja, proizvodnja koja ne zahteva sisteme za navodnjavanje ali i cena, poslednjih godina je razlog zašto se sve više povrtari okreću belom luku.
Atila veći deo daje na veliko jer se na pijaci prodaju dva do tri džaka za celu godine. Cena za kilogram dostiže i do 350 dinara.
Pre nekoliko godina, oko 70 odsto belog luka dolazilo je iz Kine. U poslednje vreme situacija se promenila, cena je zadovoljavajuća a kako kaže Atila, oni svoj luk daju preprodavcima iz Beograda, a kaže da je čuo da on dalje ide u BiH i Hrvatsku.