Srpski startap Vinaver medical pokušava da unapredi radiologiju tumora na svetskom nivou

Kako ste došli na ideju da napravite baš ovakav softver?

Ideja je proistekla iz istraživačkog rada koji je bio tema mojih doktorskih studija u Italiji i Americi. U CT dijagnostici poslednjih godina najveći fokus bio je na unapređenju rekonstrukcije slike pri nižim dozama X-zračenja. Ipak, relativno nova hardverska rešenja koja omogućavaju detekciju X-zraka na različitim energijama otvorila su potpuno nove mogućnosti. Razumevajući fizičke principe interakcije X-zraka sa ljudskim telom i način formiranja slike, naš tim je razvio algoritam koji radiolozima i onkolozima daje preciznu informaciju o sastavu tkiva pacijenta, pružajući ključne podatke za dijagnostiku, izbor terapije i planiranje lečenja.

Ljudi ne prepoznaju šta fizika radi u medicini. Objasnite nam zašto postoji potreba da se nauke prepliću?

Što se medicina više razvijala, sve je veća bila potreba da postoje ljudi koji razumeju i u tehničku stranu, ali i tu medicinsku stranu. Naravno, niko ne može da zna sve, ali to se javilo sa potrebom razvoja tehnologije. Postoje ljudi koji će tu tehnologiju da razvijaju baš za potrebe ljudskog zdravlja i poboljšanja ljudskog zdravlja. Tako da, stvari kojima se najviše medicinski fizičari ili fizičari u medicini bave jeste razvoj, recimo, aparata, odnosno metoda za radioterapiju za dijagnostiku preko raznih dijagnostičkih uređaja, kao što su CT magnet, ultrazvuk i tako dalje. Postoji briga o naprednim tehnologijama kako bismo bili sigurni da oni rade kako treba, pogotovo oni uređaji koji emituju zračenje i koji mogu i da povrede pacijenta. Tako da, u ovom slučaju nauka ima dvojaku ulogu, s jedne strane je razvoj, a s druge implementacija razvijenih uređaja u medicini. 

Vinaver medical se konkretno bavi razvojem tih uređaja. Ono što je specifično u ovom slučaju u odnosu na druge grane gde je fizika prisutna, jeste komunikacija sa radiolozima, onkolozima i ljudima koji treba da koriste aparate. 

Dakle, imamo neki uređaj, koji već postoji, kao što je na primer CT skener. Postoje ljudi koji su obučeni, a opet i obrazovani medicinski radnici koji njime upravljaju. Vi nudite softversko rešenje za taj postojeći uređaj?

Tako je. Imamo i iskustva sa hardverom, ali hardver je još teže implementirati. Ako zamislimo CT uređaj kao neki uređaj koji daje 3D informaciju o pacijentu, o unutrašnjosti, stanju organa i tkiva u pacijentu, mi možemo da zamislimo da je CT uređaj kao neki laptop. On je hardver koji nešto radi, a sama softerska rešenja koja mogu tu da se implementiraju u laptop su razna.

Ono čime se mi zapravo bavimo je to da umesto same 3D slike, računamo koji je to materijal unutar orgnanizma na koji treba da deluje uređaj, kakva je njegova kompozicija, gustina… To  može da bude i neki malignitet, neka maligna ćelija, a može da bude i neko strano telo. Često u pacijenta ubacujemo neka kontrastna sredstva, da se bolje vidi određeni deo tela i organ. Mi smo praktično razvili softver koji preciznije i bolje određuje koji se to materijali nalaze u pacijentu, kakav je njihov sastav. I to zapravo utiče na samu dijagnostiku.

Da bi  se uopšte radila terapija zračenja tumora, mora da se uradi prvo CT snimak, da se vidi pacijent iznutra, da se utvrdi gde je tumor i onda da se radi nešto što se zove planiranje radioterapije. Taj snop zračenja se podešava tako da se praktično pogodi tumor. Da bi preciznost tog planiranja bila veća mi moramo da znamo kroz šta prolazi ta čestica pre nego što udari u sam tumor. Nije isto da li ona prolazi kroz neko masno tkivo, vazduh, mišić…

Kako izgleda testiranje softvera?

Kada govorimo o softverima kao medicinskim sredstvima, njihovo testiranje je otežano sa više aspekata. S jedne strane potrebno je da softver prođe tehničko testiranje u smislu funkcionalnosti i operabilnosti, a sa druge strane potrebna je i ekspertska evaluacija dobijenih rezultata, dijagnostičke korisnosti i tačnosti krajnjih podataka. Ovaj drugi deo se obično radi kroz neku vrstu kliničkih studija, mada one nisu uvek potrebne. Na kraju potrebno vam je i odobrenje od akreditovanog tela da je vaše rešenje spremno za kliničku upotrebu.

Na koji način Vinaver softver može da promeni svet?

Naš san je da postignemo izlečenje tumora odnosno raka bez neželjenih efekata. To je ono čemu stremimo. Naravno, prepreke su mnoge. Mislim da ćemo sa ovim što već razvijamo u velikoj meri doprineti tom cilju. Zdravstvo je takva oblast gde su potrebne ogromne investicije i generalno je put ka cilju sporiji nego u drugim industrijama. Ali tako i treba da bude jer sve treba da bude ispitano, licencirano i provereno pre nego što dođe do pacijenta. Kada neki drugi softveri pogreše to nije toliko pogubno, ali ovde u medicinskim softverima govorimo o vrlo bitnim stvarima.

Kada će softver izaći na tržište i na koje? Hoće li se jednoga dana naći u Srbiji?

Softver će biti spreman za američko tržište krajem naredne godine. Prva primena našeg rešenja predviđena je za unapređenje planiranja čestične radioterapije, ali mi već sarađujemo sa centrima u Srbiji kako bi primenili naše rešenje na polju dijagnostike tamo gde je razumevanje o sastavu zdravog ili izmenjenog tkiva najpotrebnije.

Da li te je doktorat iz fizike koji si radio u inostranstvu inspirisao da sve ovo uradiš?

Da jeste. Dok sam bio na doktoratu ja sam se tehnički bavio ovim problemima i onda sam uvideo da to može da bude interesantno. Na doktoratu se rodila ideja, a poslednje dve godine sam se bavio time kako da je unapredim.

Još u srednjoj školi sam otišao u Ameriku da igram basket. Tamo sam dobio stipendiju, a sam put mi je dosta pomogao da upoznam američku kulturu i da odrastem. Osnovne studije fizike sam završio u Novom Sadu. Posle toga sam bio na masteru u Litvaniji. To je bila čudna odluka, ali mi se svidelo predavanje jedne njihove profesorke, a Litvanija je imala smer medicinska fizika. A doktorat sam upisao u Trstu, ali sam deo doktorata proveo u Americi. U Americi smo imali vrlo interesantnan projekat. Amerikanci dosta podržavaju taj spoj između industrije i nauke.

Mi smo tamo razvijali nešto u kompjuteru potpuno primenljivo. Pravili smo virtuelne pacijente, skenere i radiologe. Tako da je ceo projekat na kom smo radili bio finansiran od strane američke vlade. Bavili smo se razvojem tih virtuelnih studija koje su za cilj imale pomaganje, odnosno testiranje upravo nove opreme. Često se desi da nova oprema izađe i onda se ona testira dugi niz godina. Međutim, kada se završi njeno testiranje, ispostavi se da je ta oprema zastarela. Zbog toga je ovaj projekat bio smišljen tako da se unapred izmodelira skener i pacijenti i da se unapred dođe do nekog zaključka da se preduprede potencijalne greške. 

To je meni na neki način i pomoglo sa startapom. Kasnije smo napravili saradnju sa Djuk univerzitetom i onda smo kasnije koristili te modele da prikažemo neke naše nove ideje.

Kako merite uspeh? Jesu li grantovi jedna mera uspeha? 

Da, jesu definitivno. Ali ti grantovi i ta podrška su rezultat naše saradnje sa internacionačnim centrima. Na primer, mi smo sklopili saradnju sa Njujork Proton centrom, koji je jedan od najvećih u Americi. On ima veliki broj pacijenata. Iz centra su nam rekli da žele da rade sa nama i da razvijaju ovako nešto. Razvili smo i saradnju u Evropi. Metrike uspeha su i to koliko respektibilni centri žele da rade sa tobom. Izjave nekih poznatijih ljudi u ovim oblastima su takođe bitne da se dobije investicija pa i da se razvije proizvod.

Kakvu saradnju imate sa Proton centrom?

Kroz svoje konekcije ili ideje pokušavate da ih zainteresujete. Ukoliko oni smatraju da to stvarno rešava neki njihov problem, onda oni kažu da žele da rade sa vama. Zauzvrat oni možda žele da koriste ideju u nekom dužem vremenskom periodu ili vam daju neku povoljniju cenu ili kažu da će objavljivati radove zajedno sa vama i slično. To su neke kolaboracije koje njih interesuju, jer znaju da mi kao startap nemamo mnogo novca da ih platimo.

Ima li Srbija potencijal za ovakve savremene softvere u medicini? Da li je srpska medicina ipak napredna?

Teško je reći. Mislim da Srbija ima odlične stručnjake, međutim velika većina njih su se za to školovali ili unapređivali u inostranstvu. Osnovni razlog je što moderna medicina zahteva velika ulaganja, a drugi što se medicinskim radnicima ne ostavlja mnogo prostora za istraživanje i saradnju sa naukom i privredom. Čini mi se da je naše rešenje probudilo neophodnu znatiželju i entuzijazam kod radiologa u Srbiji i nadam se da ćemo zajedničkim naporima kreirati rešenja direktno primenjiva u kliničkoj praksi.