Stara srpska reč – odgovornost

Vreme ’ladovine je prošlo, konstatovao je v. d. direktora EPS-a Aleksandar Obradović, objašnjavajući novinarima zašto ovo javno preduzeće više ne može da opstane, a još manje da izdrži tržišnu borbu u koju ulazi, ako se fundamentalno i kardinalno ne promeni.

Direktori drugih javnih preduzeća u Srbiji, zatim javnih službi, kao ni (samo na primer) direktori Simpa, FAP-a iz Priboja ili Galenike, to nisu rekli, pa ne znamo da li i oni to shvataju, ili samo primećuju da se oko njih nešto čudno događa, ali još ne veruju sopstvenim očima.

Obradović je, zasad jedini, otvoreno objasnio kako su ovi mastodonti do sada poslovali: EPS je, kaže, kao sistem napravljen tako da ne bude transparentan, a njegova je struktura smišljena tako da bude nejasna. Suština svega je da se nikad ne utvrdi ko je za šta odgovoran. Iz toga proizlazi da nikad ne saznamo ko je za bilo šta kriv. U takvom sistemu, oni koji preduzeće vode, ne moraju da se opterećuju brigom kakve će posledice da izazove njihovo odlučivanje i da li će ih neko, zbog nanete štete, nestručnog rada, nedomaćinskog poslovanja ili bilo čega drugog, pozvati na odgovornost. Te štete će, ovako ili onako, da sanira država i idemo dalje.

Ali sad je tome, izgleda, došao kraj. Nema dalje. I to, nažalost, ne zbog toga što je neko napokon odlučio i preduzeo mere da ovakvom nelogičnom i protivprirodnom poslovanju dođe kraj, već iz prostog razloga što država za sanaciju ove opšte i epohalne neodgovornosti – više nema para. I sad imamo opcije – ili da se sistem rada radikalno promeni, ili ćemo svi da budemo povučeni u propast.

Jer, može Aleksandar Vučić danas da trči u Priboj da sklanja radnike sa pruge, sutra da trči u Kragujevac da sklanja radnike s puta, onda prekosutra na neko treće mesto i tako svakog dana, pa dok izdrži. Ali to je sasvim apsurdno i besmisleno. Sama činjenica da država više ne može da šalje novac preduzećima koja su godinama u „restrukturiranju“, jer ga u budžetu nema, dovodi do opasnosti da sad svi koji ostanu bez novca, a prirodno im on treba jer moraju da žive, izađu na ulice. Gde to može da odvede, znamo.

Ono što ne znamo, jeste kad će da se uspostavi sistem jasne, precizne i javne odgovornosti. Pa da se (na primer) rukovodstvo Simpa upita – gde je tačno otišao novac koji je trebalo uplatiti na ime poreza? Ako se ni lični računi rukovodstva preduzeća nisu uvećali, onda ono prosto nije bilo u stanju da vodi preduzeće koje sad na ime duga „prodaje“ državi. Ako se slučajno jesu uvećali, onda je to druga priča. Zatim, na šta je rukovodstvo FAP- tačno potrošilo dosadašnje subvencije dobijene od države? Ako je samo služilo kao „skretničar“ da prispeli novac prosledi za plate, onda to i nije menadžment i ne treba tako da se predstavlja niti tu da sedi. Uz rukovodstvo, odgovoran je i onaj ko je slao novac i nije pitao kako se troši.

Dakle, pre svega ostalog, neophodno je da u rečnik, a odmah i u praksu, vratimo staru zaboravljenu srpsku reč – odgovornost. A ona uvek ima i ime i prezime.