Strategija „od svih pomalo“: Kako i od koga sve Srbija nabavlja oružje?

U vreme kada se države u svetu više naoružavaju, to je počela da čini i Srbija pa su odlivi novca iz budžeta neprimereno visoki za zemlju koja obiluje siromaštvom i inače je u lošijoj ekonomskoj situaciji. Nabavkom oružja Srbija neće sprečiti inflaciju da skače i investitore da odlaze. Ali bi u teoriji građani trebalo da se osećaju sigurnije.  Koliko je taj novac pametno uložen i kakve su mogućnosti nabavljenog naoružanja?

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić najavio je nedavno da će Srbija kupiti još oružja, oruđa i raketa. Između mnogo najavljenih projekata, na predstavljanju sopstvenog plana Srbija 2030, rekao je da moramo snažiti dalje našu vojsku, i da Srbija izdvaja mnogo više od dva odsto ukupnog BDP za vojsku i policiju.

„To samo onaj što veoma uspešno, mudro i pametno čita budžete, što nije često iskustvo sa političarima. To često dođe i na pet, šest odsto BDP. Mi samo u poslednjih tri meseca sa nečim što ćemo potpisati za sedam dana, to je više od šest milijardi za naoružanje i opremu. Deo smo pokazali na paradi, ali nastavićemo dalje da podižemo i domaću proizvodnju“, naglasio je Vučić, ali i najavio izdvajanje dodatnih „ne manje od 15 milijardi evra“ do 2035. godine.

Da, sigurnost ima cenu, ali je isto tako bitno šta, koliko i od koga nabavlja Srbija. Ako uporedimo srpski energetski sektor gde je situacija slična – malo su američki projekti, malo norveški savetnici, ima nešto i kineskih investicija, a ima i ruskog gasa – jasno se videlo kako i koliko se to obilo o glavu Srbiji. Nešto slično može da se desi kada nabavljate naoružanje iz potpuno različitih izvora, koje zbog drugačijih standarda ne komunicira među sobom, niti može da se dopuni na terenu, već su potrebne popravke i prepravke da bi sistemi međusobno korespondirali.

Kada zemlja kupuje vojnu opremu od veoma različitih dobavljača — na primer Francuske, Izraela, Rusije i Kine, kao što je to slučaj u Srbiji — to stvara diverzifikaciju, ali i ozbiljne strukturne rizike u ratno vreme. Najveći problem može biti logistički haos, jer svaka zemlja koristi različite kalibre municije, rezervne delove, standarde elektronike, potrebe za gorivom, alate za održavanje i naravno softverske sisteme. Nešto slično je i NATO grupacija uvidela, naročito po početku rata u Ukrajini da velike razlike u ovim segmentima među zemljama članicama ne pomažu, već slabe nadmoć.

U sukobu, logistika dobija ratove, pa tako ako koristite na primer rusku protivvazdušnu odbranu, francuske avione, kineske dronove i izraelske rakete – potrebna su vam četiri odvojena lanca snabdevanja. Ako jedan dobavljač prekine pristup zbog sankcija, političkog pritiska ili ratnog svrstavanja, deo vaše vojske može postati neupotrebljiv. Ako rezervni delovi za ruski sistem prestanu da stižu, spremnost može da se sruši za nekoliko meseci. Ovo smo videli u praksi nedavno, na šta nas podseća naš sagovornik, glavni i odgovorni urednik agencije Beta, Vojkan Kostić.

„To se već delimično desilo sa naoružanjem naručenim iz Rusije pre rata u Ukrajini; samo deo je stigao, dok je ostatak zarobljen u Rusiji jer transport kroz NATO zemlje nije moguć. Postoji realna opasnost da NATO zemlje koje okružuju Srbiju u nekom trenutku zatvore granice i vazdušni prostor, ostavljajući zemlju bez izbora u slučaju sukoba. Srbija ne sme sebi dozvoliti sukob sa NATO savezom jer ne postoji oružje koje bi joj omogućilo pobedu u takvom konfliktu“, navodi Kostić.

Katarina Đokić, istraživačica u Programu za transfer oružja SIPRI-ja, napominje da svaki specijalan prevoz naoružanja zahteva odobrenje zemalja kroz čiji prostor prolazi. Bez tih odobrenja, nabavka bi bila znatno teža, osim ako se ne koriste metode šverca i korupcije, ali se takav scenario smatra veoma hipotetičkim. Kako Đokić kaže u mirodopskim okolnostima blizina nije presudna; važnija je cena transporta i usluga održavanja.

Srbija nabavlja oružje iz Izraela, Rusije, Francuske i Kine, a prema rečima naše sagovornice ovakva mešavina stvara probleme sa rezervnim delovima (nekompatibilnost) i zahteva posebnu obuku za tehničare i operatore (npr. za dronove) za svaki različiti sistem.

Kako Kostić objašnjava, Srbija je vojno neutralna zemlja i nema privilegiju da se orijentiše samo na jednog prodavca.

Manje ili nesvrstane zemlje često slede ovaj model, jer može da ima nekih prednosti, recimo da diverzifikuje političku zavisnost, da spreči uticaj jednog dobavljača, da se dobije pristup različitim tehnološkim snagama, ali i zato što je tako ponekad jeftinije. Ali u isto vreme različiti strani sistemi mogu povećati sajber izloženosti jer sadrže strani softver koji može imati skrivene ranjivosti, a mogu biti dizajnirani za daljinsku dijagnostiku.

Rafali višenamenski organizam

Tango Six, sajt specijalizovan za avijaciju, javio je da je Srbija potpisala jedan ugovor za naoružanje rafala, što nam je potvrdio i urednik tog portala Petar Vojinović. Za njega je potpisivanje ugovora za rafale ubedljivo najbolja nabavka kojoj ništa nije ekvivalentno. Opisuje rafale kao „višenamenski organizam“ koji leti dvostruko brže od zvuka i može da ponese devet tona ubojnih sredstava, što ga čini najefektnijim i najopravdanijim sredstvom. Kako kaže, u poređenju sa tim, kineski dronovi i rakete su „relativno nebitni“ dodaci.

Ostaje nabavka ostatka paketa naoružanja, vrlo verovatno od kompanije MBDA i francuskih kompanija. Za očekivati je da početni paket čine rakete vazduh-vazduh, vođene avio-bombe i raketizirane avio-bombe.

„Cena od 2,7 milijardi evra pokriva avione, simulatore, obuku i podršku, ali ne uključuje kompletan paket naoružanja. Za ugovore koji su potpisani za naoružanje ovih aviona detalji o ceni i konkretnim tipovima još uvek se drže u tajnosti. Neke modernije rakete će se čekati još godinu-dve dok proizvođač ne završi sva ispitivanja. Naoružanje proizvode dve ključne grupacije MBDA (konzorcijum više zemalja) koji proizvodi rakete vazduh-vazduh i Safran koji proizvodi bombe.

S obzirom na to da Srbija nije članica NATO-a, nerealno je očekivati da dobije bolje rakete od onih koje ima Hrvatska koja koristi rakete srednjeg dometa, pa Kostić navodi i bizarnu činjenicu da će rakete koje Srbija kupuje za rafale imati slabije karakteristike i kraći domet od onih koje trenutno koristi na modernizovanim migovima 29 (ruske rakete velikog dometa vazduh-vazduh).

„Naoružanje će se kupovati posebnim ugovorom od francuske kompanije i koštaće dodatnih nekoliko stotina miliona evra, jedna raketa može koštati nekoliko miliona dolara, a pun komplet ispod krila aviona preko 10 miliona. Jedan avion se tokom 30 godina eksploatacije praktično plati dva puta jer godišnje održavanje košta oko tri odsto njegove vrednosti“, kaže Kostić.

Pošto je jasno da se nabavke sa više strana mogu posmatrati kao nesigurne iz mnogo razloga, te da je bitno da su vam servis i rezervni delovi bliže, ali da li je moguće „budženje“ neke druge vrste oružja na francuski avion?

„Rakete za rafale su namenski dizajnirane u Francuskoj, a svaka druga varijanta bi bila skupa i funkcionalno upitna. Takvo „krpljenje“ je izvodljivo u ratnim uslovima (kao u Ukrajini), ali u mirnodopskim uslovima se obično radi planski. Srbija trenutno ima vojnu nadmoć u regionu jer je jedina zemlja na Zapadnom Balkanu koja poseduje borbenu (lovačku) avijaciju“, kaže Đokić.

Kupovina rafala od Francuske je strateški značajna, ali je problem što je ovaj avion optimizovan za integraciju sa NATO standardnim sistemima i ne integriše se izvorno sa ruskim ili kineskim mrežama protivvazdušne odbrane. Ono što je zemlji preostalo je da izgradi domaći integracioni sloj, što je jako složen i skup proces ili da upravlja paralelnim sistemima sa ograničenom unakrsnom komunikacijom. Sve ovo je odlično na papiru, ali složeno u praksi jer bez jedinstvenog domaćeg softvera za komandovanje i kontrolu, integracija u realnom vremenu postaje ograničena.

Što se tiče srpske protivvazudušne odbrane tu ima svega – HQ-22 (FK-3), kineski sistem PVO srednjeg/dugog dometa, S-125 Neva-M1T, modernizovana verzija sovjetskog raketnog sistema, Pantsir-S1 (FK-6), ruski hibridni sistem, FK-2000 & LY-80, novonabavljeni kineski sistemi za trupnu PVO, Mistral, francuski laki prenosni raketni sistem, Krasuha i Moskva … spisak je duži, ali je jasno da je sistem potpuno razuđen.

Kostić ovo objašnjava činjenicom da nabavka naoružanja jeste prvenstveno par ekselans spoljnopolitičko pitanje, a ne samo vojno ili tehničko.
Kako navodi, kupovinom od različitih strana državni vrh pokušava da „kupi naklonost“ tih zemalja. Urednik Bete smatra neverovatnim da, pored toliko potrošenog novca na razne sisteme, Srbija nije kupila ništa relevantno od Sjedinjenih Američkih Država, što ukazuje na neuspeh u uspostavljanju te ključne političke veze. S obzirom na ne tako blistavu ekonomsku situaciju Srbije, te da je zemlja unazad godinama skakala na svim listama korupcije, upravo zbog netransparentne potrošnje, poreski obveznici ni ne znaju koliko ih je sve ovo koštalo.

„Podaci o vojnim nabavkama često nisu jasno vidljivi u budžetu. Primer iz 2016. godine kada je 180 miliona dolara za modernizaciju migova 29 isplaćeno iz razdela budžeta koji je bio namenjen za socijalna davanja, što je bila čisto politička odluka. Cene u trgovini oružjem nisu fiksne već zavise od dogovora, hitnosti i količine. Pri trošenju tolikog novca, velika je verovatnoća da se deo sredstava „odlije u druge kanale““, kaže Kostić.

Šta je Srbija nabavila od naoružanja u 2025. godini i od koga?