Udruženja neće podržati sporne predloge za izmenu medijskih zakona

Grupa medijskih udruženja, koja trenutno s predstavnicima Vlade Srbije učestvuje u radnoj grupi za izmene Zakona o javnom informisanju i medijima, saopštila je da neće podržati izmene koje odstupaju od ciljeva pratećih strategija i mera, odnosno aktivnosti predviđenih Akcionim planom.

Asocijacija medija, Asocijacija nezavisnih elektronskih medija (ANEM), Asocijacija onlajn medija (AOM), Nezavisno društvo novinara Vojvodine (NDNV), Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS), Poslovno udruženje Asocijacija lokalnih i nezavisnih medija „Lokal Pres“, Transparentnost Srbija i Udruženje novinara Srbije (UNS) navode da su zabrinuti dosadašnjim delovanjem Radne grupe Ministarstva kulture i informisanja za izradu radne verzije Nacrta zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju i medijima.

U dopisu se navodi da su od predsednice Radne grupe, pomoćnice ministarke kulture i informisanja Slavice Trifunović, zahtevali da predloge koji su u sukobu sa Ustavom ili sa važećim međunarodnim standardima uopšte ne stavlja na dnevni red Radne grupe.

Neki od primera predloga koje Radna grupa razmatra, koja prema oceni medijskih udruženja odstupaju i od Medijske strategije i od ustavom zajemčenih prava su:

1. Propisivanje prethodne zabrane širenja lažnih vesti, na način koji ne zadovoljava kriterijume razvijene u praksi Evropskog suda za ljudska prava, jer niti je zabrana dovoljno jasna, niti je jasno kojim ciljevima služi, niti je jasno kako će se obezbediti proporcionalnost ograničenja koje se na ovaj način uvodi.

   „Postojeći zakonski mehanizmi u ovoj oblasti već su usklađeni sa međunarodnim standardima, i trebalo bi samo insistirati na pravilnoj primeni zakona ne na veštačkom kreiranju instituta lažnih vesti“.

2. Uvođenje direktnog subvencionisanja odnosno državne pomoći izdavačima medija za informisanje osoba sa invaliditetom.

   „Direktno subvencionisanje je koncept koji je napušten još ranijim strateškim dokumentima iz oblasti medija. Javni novac koji cirkuliše na medijskom tržištu, po nalazima same Medijske strategije, već pravi značajne poremećaje na tržištu, te je za informisanje osoba sa invaliditetom nužno unapređivati postojeći okvir za projektno sufinansiranje i programe javnih medijskih servisa. Uvođenjem direktnog subvencionisanja izdavača medija za informisanje osoba sa invaliditetom, akcenat se sa proizvodnje kvalitetnog medijskog sadržaja za osobe sa invaliditetom, premešta na neprihvatljivo formiranje novih javnih medija“.

3. Medijska strategija kao jedan od problema u oblasti projektnog sufinansiranja pominje „nejasno definisanu namenu konkursa, koja ne polazi od prethodno definisanih potreba stanovništva za određenim medijskim sadržajima“.

   Zato se u Strategiji predviđa da će se „izmenama regulative (zakona koji uređuje javno informisanje i medije) unaprediti sistem projektnog sufinansiranja, a naročito putem: predviđanja obaveze da se vrši analiza potreba za nedostajućim medijskim sadržajima, što bi vodilo raspisivanju konkursa upravo za medijske sadržaje koji nedostaju. Pojedini članovi sada se protive uvođenju analize potreba za nedostajućim medijskim sadržajima u Nacrt, pravdajući to navodima da analiza ni do sada nije sprovođena, da je nema u praksi i da zahteva vreme koje navodno nemamo.

4. Iako Medijska strategija predviđa prihvatanje nadležnosti Saveta za štampu kao uslov za učešće na konkursima za projektno sufinansiranje za štampane i on-line medije, kao i prednost kod projektnog sufinansiranja za medije sa manje, ili bez izrečenih mera Saveta za štampu, u Radnoj grupi se ovo rešenje ponovo dovodi u pitanje, i pokušava da se izuzme iz Nacrta;
5. Alterativnim rešenjima pokušava se relativizovati zabrana da izdavači medija budu u javnoj svojini. Ovo je u suprotnosti sa temeljnim opredeljenjem i prethodne i važeće Medijske strategije, te u suprotnosti i sa samim važećim Zakonom o javnom informisanju i medijima, koji je propisao izlazak organa javnih vlasti iz vlasničke strukture medija.

   „Iako predlog nije prihvaćen od Radne grupe, i dalje nije jasno da li će ostati kao alternativno rešenje ili ne“.

6. Insistiranje na zakonskoj definiciji pojma novinara. Umesto prihvatanja činjenice da se krug medijskih aktera promenio i da je širi u odnosu na shvatanje novinara u tradicionalnom kontekstu, deo članova Radne grupe i dalje insistira na zakonskoj definiciji novinara.

   „Uvođenje ove definicije ne samo da nije bilo predviđeno Medijskom strategijom, nego i preti da, u slučaju usvajanja uske definicije, izuzme od zakonske zaštite čitav niz lica čiji je rad nesumnjivo od značaja za informisanje javnosti“.     

7. Ograničavanje slobode prijema i reemitovanja prekograničnih kanala i zakonska obaveza besplatnog prenosa terestrijalnih kanala svim telekomunikacionim platformama.

   „Ova rešenja koja se ponavljaju u radu Radne grupe, pored toga što su generalno problematična, niti su predviđena Medijskom strategijom, niti su uopšte materija Zakona o javnom informisanju i medijima“. 

U saopštenju se dodaje da je dopisima upućenim Vladi Srbije i Ministarstvu kulture i informisanja ukazano da opisana alternativna rešenja u nacrtu ovako važnog Zakona „nisu, i ne mogu biti, prihvatljiva praksa u zakonodavnom radu“.

Od Ministarstva kulture i informisanja zatraženo je da „osujeti pokušaje da se i u ovoj Radnoj grupi ponovo raspravlja o rešenjima koja su kao neprihvatljiva odbačena još u fazi izrade Strategije i Akcionog plana, a posebno je zahtevano da se ne dopusti da se takva rešenja, na mala vrata uvedu u Zakon“.