Vesti iz zemlje

01.01.2023. 02:00

Autor: Lana Engel, MSc psiholog, ACT terapeut, www.diaid.nl

  Uvid u sebe

Ekonomisanje psihološkim resursima

Što više vežbamo svesnost, utoliko ćemo vremenom postajati bolji i uspešniji u brzom i lakom opažanju pojava izvan nas i/ili u nama. ...

Kako da pobedimo svoju prirodu?

Koliko puta dnevno čujemo žalopojke o tome da se građani povlače u sebe, da su apatični i da se ne angažuju oko društvenih pojava koje su nam svima od suštinske važnosti, ili čak pitanja pukog opstanka?

Koliko često svako od nas ponaosob pomisli da mu je dan prošao uludo, da je „visio“ na društvenim mrežama, gledao neke programe ili filmove koji mu ama baš ništa pozitivno, pa čak ni prijatno, nisu doneli?

Koliko često se zapitamo „Šta će mi kontakti sa ovom osobom? Samo me zamara i energetski prazni. Ili „Šta će mi ova aktivnost (na primer pušenje, kockanje, bindžovanje serija, alkohol i sl.), kada me dugoročno iscrpljuje i uništava mi život?“

Sva ova pitanja i nedoumice se vrte oko teme ekonomisanja svojim vremenom i svojim (psihološkim) resursima.

Zašto se ponašamo nerazumno? Zbog čega često radimo ne ono što nam je dugoročno u najboljem interesu, nego idemo nekakvom linijom manjeg otpora, čak i kada smo svesni da to nije dobro za nas?

U Srbiji u ovom trenutku uočavamo tendenciju da se u društvu cene, možemo slobodno reći, psihopatske osobine i antisocijalna ponašanja

Evo zašto:

Čovek je po svojoj prirodi ipak životinja, vodi se principom prijatnosti i misli kratkoročno. Tako, na primer, ako na društvenim mrežama dobijamo lajkove, to kod nas izaziva prijatna osećanja. Osećamo se vrednim, poštovanim, uspešnim… Zaneseni tim prijatnim osećanjima, ponekada „zaboravimo“ da smo ceo svoj slobodni dan proveli pred ekranom, umesto da, na primer, prošetamo ili se vidimo sa prijateljima, pročitamo neku lepu knjigu…

Čovek je društvena jedinka. Pripadanje grupi i odobravanje od strane drugih je skoro svakom od nas od velike važnosti. Ljudi tipično ne žele da „ispadnu glupi u društvu“, pa iz tog razloga „prate krdo“, to jest rade ono što radi većina, ili barem ono što radi njihovo okruženje. Većini ljudi je neprijatno da se razlikuju od svog okruženja, a posebno da rade nešto što društvo u tom trenutku ocenjuje kao nepoželjno ili loše.

Tako, na primer, u Srbiji u ovom trenutku uočavamo tendenciju da se u društvu cene, možemo slobodno reći, psihopatske osobine i antisocijalna ponašanja. Danas je (u Srbiji, barem) „cool“ izmicati stolicu nastavnici, ismevati mladića koji traži posao i slično. Sa druge strane, ako je neko uviđavan prema drugima, odmeren i „diplomatski“ u reakcijama (kao npr. evropski zvaničnici), onda se to u društvu percipira kao „minus“ i kao falinka. Takva osoba se smatra slabićem, „šonjom“ ili „budalom“.

Čak i kada intimno ne delimo vrednosti našeg okruženja, čak i ako, na primer, za nekog ko je uljudan lično ne mislimo da je „šonja“, ipak će nam biti teško da se otvoreno suprotstavimo masi koja, na primer, nekoj osobi upućuje uvrede i viče „šonja, šonja“. U osnovi ovakvog „kukavičluka“, „nemešanja“ ili „gledanja svog posla“ je naš strah od jačeg od sebe ili od odmazde grupe ili pak strah od izolacije i odbacivanja od strane grupe, odnosno većine.

Uz napred navedeno, ljudi po pravilu osećaju strah kada im se jave određena neprijatna osećanja kao na primer napetost, anksioznost, tuga, zavist, osećanje praznine, dosade… U strahu od osećanja, mi pokušavamo da pobegnemo od njih ili da ih potisnemo. Međutim, osećanja nisu sama po sebi štetna. Na primer, osećanje straha je signal da pripazimo. Strah nas upozorava da smo u nekoj opasnosti. Samo osećanje straha nije opasno po sebi, a ljudi to po pravilu brkaju. Dakle, umesto da shvate da treba da se čuvaju onog na šta im strah ukazuje, oni se često boje samog osećanja straha.

Potiskivanje osećanja i bežanje od njih je veoma štetno. Takvo ponašanje se može uporediti sa zanemarivanjem i bagatelisanjem, na primer fizičkog bola koji osećamo u telu. Jer i telesni bol, ma koliko da je neprijatan, vredno je upozorenje da se nešto dešava u našem telu i da treba da proverimo da li je sve OK sa našim zdravljem.

KAKO DA „POBEDIMO“ SVOJU PRIRODU?

Na sreću, ljudi, za razliku od životinja, imaju svest, odnosno sposobnost da reflektuju, stiču uvid u događaje i procese, kako one u spoljašnjem svetu, tako i unutar svoje psihe, svog doživljajnog sveta. Ukoliko refleksiju, odnosno svesnost koristimo na pravi način, ona može dosta da nam pomogne u životu i izbavi nas od toga da budemo puke „igračke sudbine“, kao što su to često druga živa bića, biljke i životinje, koje nemaju sposobnost svesne refleksije. Uvid i svesnost može da nam pomogne da neka neželjena dešavanja predupredimo ili da željena stimulišemo.

Kako konkretno možemo da povećamo svesnost i koristimo je na konstruktivan i koristan način?

Možemo da vežbamo moć posmatranja, odnosno svesnog opažanja. U savremenoj psihologiji ova veština se naziva majndfulnes (mindfulness). Ukratko, to je veština zauzimanja pozicije posmatrača i što neutralnijeg zapažanja, kako pojava u svetu izvan nas, tako i intrapsihičkih procesa. Tako na primer možemo sa punom pažnjom da hodamo, svesno registrujući kako naša stopala dodiruju podlogu (taktilni osećaj u stopalima), kako se mišići zatežu i opuštaju, da svesno primećujemo okruženje, mirise i slično.

Što više vežbamo svesnost, majndfulnes, utoliko ćemo vremenom postajati bolji i uspešniji u brzom i lakom opažanju pojava izvan nas i/ili u nama. A opažanje datosti je osnovica svake delotvorne akcije. Jer, ako realnost ne opažamo kako treba, ako je iskrivljujemo svojim očekivanjima, interpretacijama, željama, onda će i naša akcija „promašivati cilj“.

Kao što smo napred rekli, čovek je po svojoj prirodi sklon da sledi masu, to jest „krdo“. Ako to „krdo“ u nekom trenutku sledi neku destruktivnu ideologiju (setimo se nacizma, na primer), onda će i pojedinac koji se vatreno prikloni toj ideologiji, kad-tad ispaštati (pred zakonom, sudom javnosti ili sopstvenim sudom savesti). Zato nam je u dugoročnom interesu i od koristi da „bdimo“ nad sobom, da osvestimo i razjasnimo sebi samima šta su vrednosti u koje mi lično verujemo i u šta zaista želimo da uložimo svoje vreme, trud i čitav život.

Da bismo sebi jasnije osvestili šta cenimo, želimo i u šta verujemo, može da nam pomogne pisanje. Na primer, možemo da uradimo „pismeni zadatak“ u kojem ćemo zamisliti svoju sahranu i napisati kakav bismo govor iz usta ljudi koji nas dobro poznaju čuli kada bismo u ovom trenutku preminuli, Zatim možemo da se zapitamo šta bismo, nasuprot tome, voleli da ljudi o nama kažu, sećajući se našeg doprinosa za života.

Kada smo osvestili sopstvene vrednosti i ciljeve, onda bi bilo dobro da ih „prevedemo“ u konkretne akcione korake. Takođe, pomaže i kada se redovno „preslišavamo“ da li smo u svom svakodnevnom životu još uvek na tragu svojih vrednosti, ili smo negde „zalutali“.

Što se tiče napred navedenog straha od zameranja drugima, od osude i odbacivanja, treba biti svestan da život (kada se živi u skladu sa sopstvenim vrednosnim sistemom) često nije prijatan i često nosi sa sobom neslaganja, (unutrašnju) borbu, patnju i žrtvu. To je normalno i očekivano. Ili, što bi mudri Njegoš rekao: „Ne može se carstvo zadobiti na dušeku sve duvan pušeći.“

Kada smo u nedoumici, kada se pitamo „kom carstvu da se priklonimo“, tj. koga da „poslušamo“, onda može da nam pomogne i jedna jednostavna mentalna vežba. Treba da se u mislima „izbacimo iz svojih cipela“ i „stavimo u cipele“, na primer, nekog svog prijatelja, pa da se zapitamo: Kada bih sada posmatrao svoj postupak ili svoje misli iz pozicije te druge osobe, šta bih mislio o sebi? Šta bih savetovao sebi?

I na kraju još par reči o strahu od neprijatnih emocija. Kao što smo već napomenuli, emocije same po sebi nisu štetne, ali neke od njih jesu neprijatne (kao strah, tuga, ljubomora…). Umesto da ih potiskujemo i bežimo od njih, pokušajmo da zastanemo i svesno obratimo pažnju na to što u tom trenutku osećamo.

Pokušajmo da imenujemo to što osećamo i da primetimo kakve misli prate ta naša osećanja. Kada tako, veštinom majndfulnesa, steknemo bolji uvid u to šta nam poručuju naše emocije, onda ćemo već imati mnogo više korisnih informacija o tome šta se zaista dešava u našem okruženju, ali i u nama samima.

Jer putovanje kroz život je kao otkrivanje novih, nepoznatih teritorija. Ako imamo dobre navigacione instrumente, tačne karte i oštro oko, sluh i njuh, manje ćemo lutati.

 

Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i pravilima korišćenja sajta.

Sajt je zaštićen pomocu reCaptcha i Google. Google Politika Privatnosti i Google Uslovi Korišćenja su primenjeni.