Vrtlari iz sela Kucara: U Srbiji stalno stiže račun za još nešto

Dok na domaćem tržištu poplaćamo sve, ostanemo faktički bez zarade i zato smo strateški okrenuti izvozu, jer kada izvezeš robu tačno znaš kolika ti je zarada, a ovde to nikada ne znaš. Stalno nam stiže račun za „još nešto“ i to je po meni veliki problem i ta ucenjivačka politika prodajnih lanaca mora da se promeni

Firma Vrtlari iz sela Kucura kod Vrbasa, proizvođač premijum sokova, džemova, slatkog i namaza od voća i povrća, dobila je epitet socijalnog preduzeća zato što po analizi nemačke agencije GIZ ima pozitivan uticaj na više od trista ljudi iz svog okruženja. To znači da pre svega zapošljava mlade iz sela i žene koje spadaju u kategoriju teško zapošljivih. Ima i više od trideset kooperantskih poljoprivrednih gazdinstava gde rade čitave porodice. O tome kako je osnovao i vodi firmu, zajedno sa suprugom Vanjom, govori vlasnik Branislav Sekulović (35), ekonomista koji je ostavio posao u gradu i u rodnom selu započeo posao.

Kako ste organizovali proizvodnju?

Ljudi imaju od hektar do deset hektara zemlje i oni za nas gaje sirovinu, paradajz, papriku, kajsije, šljive, maline, sve što nam je potrebno u proizvodnji. Svedoci smo da svake godine u Srbiji umre jedna poljoprivredna grana. Jedne godine se prosipa mleko, druge se baca paradajz, a prošle godine ljudi su pretrpeli veliku štetu bacanjem višanja. Mi ljudima sa sela obezbeđujemo izvesnost poslovanja gde po fer uslovima unapred ugovorimo cene sa njima, ne pratimo špekulacije na tržištu koje se dešavaju. Te porodice su na neki način vezane uz nas, rade na svojim poljima, od njih otkupljujemo tu sirovinu, prerađujemo je i plasiramo u dvanaest država. 

Gde sve plasirate proizvode i kako ste uopšte došli do tržišta, posebno toliko stranih država?

Pre svega smo se etablirali na domaćem tržištu. Kao mali brend ušli smo u lance delikatesa zdrave hrane, zatim smo radili na promociji uz pomoć Privredne komore Srbije i raznih institucija koje podstiču promociju preduzetništva i promociju domaćih prehrambenih proizvoda. Srbija nema da ponudi ni naftu, ni dijamante, ni rudu, ali ima visokokvalitetnu hranu. To je ono što Srbija promoviše. Prekretnica u našem poslovanju jeste Fancy food show, najveći sajam delikatesne hrane u Njujorku na kom smo bili 2018. godine, predstavljali našu zemlju i uspeli da se vratimo sa potpisanim ugovorom o izvozu hrane za Ameriku. Od tada tri do četiri kontejnera naše robe ode na američko tržište. Prodajemo se u više od trista prodavnica duž istočne obale. Na to smo posebno ponosni jer nijedna firma iz Srbije nije dobacila toliko daleko. To je veoma zahtevno tržište, sofisticirano je, traži potpuno drugačiji pristup. Sok od paradajza sa celerom koji se tamo prodaje najviše je prepoznat kao freš i đus. Prodaje se za pet dolara. Vrednovan je kao delikatesan, luksuzan proizvod. Naš distributer je uspeo da ga tako tamo pozicionira i dostigne toliku cenu. Tamo je specifično tržište, dominira masovna proizvodnja, a naš organski, domaći sok od paradajza je pravljen bez koncentrata, isceđen i ispasiran na naš tradicionalan način, pasterizovan, dodato je malo začina. I taj kvalitet se prepoznaje.

Kako ste dospeli do sajma?

Američka fondacija je raspisala poziv prehrambenoj industriji, odnosno kompanijama u toj industriji, kompanijama koje se bave proizvodnjom hrane. Prihvatili su našu aplikaciju i supruga i ja smo deset dana predstavljali Srbiju i naše proizvode na pravi način.

Bili ste i u Italiji?

Da, jer pratim sve aktivnosti koje sprovode naša država i Privredna komora. To je prilika da izađemo napolje i svetu pokažemo šta imamo. Dospeli smo do dvanaest država, pored Amerike, Kanada, Italija, Slovenija, Hrvatska, Crna Gora, Irak, Rusija, Austrija, Holandija, Švajcarska. Trudimo se sada da razvijemo potencijale koje imamo na tim tržištima. Interesovanje postoji, čim smo tamo, ali je važno da ljudi dubinski prepoznaju taj proizvod i ta energija se vraća nazad u Srbiju.

Kako je poslovati sa Amerikom u doba korone?

Bez problema smo u Ameriku izvezli robu baš u vreme kada je krenula pandemija. U to doba smo odradili jedan kontejner koji je otišao u Ameriku. Hrana mora da ide, jer ako hrana stane, ljudi će umreti od gladi, a ne od korone. Tako isto važi i tokom izvoza za EU, nije bilo problema, samo su bile pojačane kontrole. Otežana je bila logistika u smislu otežane kontrole za prevoznike i vozače. Imali su razne zdravstvene preglede, pa je to njima otežavalo rad, a nama proizvođačima se nije ništa promenilo. 

USAID vas je izdvojio kao jednu od kompanija koje su se prezentovale pre dve godine na američkom tržištu. Šta je to bilo?

Najveći sajam delikatesne hrane na svetu, u Njujorku. Fensi fud šou. Mesto gde ljudi dođu iz celog sveta nešto da predstave. Tu možete na jednom mestu videti šta rade i proizvođači iz afričkih zemalja, latinoamerički, arapski, baš iz celog sveta. Bili su prisutni proizvođači iz 120 zemalja. Tamo smo upoznali distributera Artura Bova koji se oduševio našim sokom od paradajza i uspeo da nakon osam meseci pregovora i truda naruči prvi kontejner. Pre godinu i po dana je otišao prvi kontejner, okeanom, a sada idu jedan za drugim i to nas čini ponosnim.