Vuk Cvijić: Država ne vodi rat protiv mafije, posao tužilaštva rade novinari

Intervju sa Vukom Cvijićem, istraživačkim novinarem, za podcast “Dan posle”

Razgovarao: Aleksandar Gubaš

Dan posle – Vuk Cvijić o korupciji u Srbiji (AUDIO)

Vi ste pisali o “aferi Krušik”. Šta se tu sada dešava, i da li će Krušik pasti u zaborav zbog korone?

Vuk Cvijić: Mislim da neće. Evo, naš poslednji tekst o Krušiku je objavljen kada je već bilo počelo vanredno stanje. Tada smo otkrili da je poslednja isporuka koja je dogovorena po tim sumnjivim ugovorima sa preduzećem GIM, koje predstavlja Branko Stefanović, otac ministra policije, poslata početkom ove godine. Naravno, opet su posredi neki aranžmani u kojima Krušik dobija najmanje, ili čak gubi. Dakle, ta praksa se nastavila, mi to ponovo istražujemo i o tome ćemo ponovo pisati. Što se NIN-a tiče — a mislim da to rade i drugi profesionalni mediji, ovo malo njih što je ostalo — stvar neće pasti u zaborav.

Da li ima ikakvih naznaka da će akteri te afere snositi ikakve posledice?

VC: Ne vidimo da je vlast spremna da bilo ko snosi posledice kada je u pitanju neko njima blizak, ili oni sami — kao u slučaju Krušika, gde su na delu uhvaćeni ministar i njegov otac. Takođe, jedan ministar je uhvaćen u plagijatu, drugi ministar je prenosio 23 puta po 9.000 evra — mislim na ministra Vulina — a posledica kroz institucije, nažalost, nema. Tu se vidi da su institucije zarobljene, da nisu nezavisne i samostalne. Imamo tužilaštvo koje je uspavano, glavnu tužiteljku koja, ja mislim, skoro sedam godina nije direktno odgovarala na pitanja novinara, a kamoli pred kamerom. Novinari profesionalnih medija su praktično na sebe preuzeli teret onoga što treba da radi tužilaštvo, ili što je posao nekih drugih organa. Mi se bavimo skupljanjem dokaza — ali to nažalost nema efekta, u smislu da se nešto spreči… Recimo, kada smo pisali o “slučaju Krušik”, i kada je on već otkriven, ministrov otac je nastavio da radi u tom privatnom preduzeću GIM, i da putuje kao njegov predstavnik. Tako da, i kad smo im na tragu, kad imamo dokumenta — to njih ne sprečava da rade posao koji rade, a za koji postoji velika sumnja da je u pitanju korupcija.

Da li nam ovakav odnos visokih državnih funkcionera — to neprikrivanje tragova, pa čak i činjenica da se često radi o kompanijama sa istim adresama — govori o gluposti i nemaru aktera, ili o osećanju nedodirljivosti?

VC: Možda je u pitanju i jedno i drugo. Ja ne znam gde je granica između nemara i tog osećaja nedodirljivosti, ali oni se ne ponašaju kao politička vlast. U iole uređenom, ili iole demokratskom sistemu, kada nekoga uhvatite u korupciji, drugi akteri se barem ograde. Postoji neka, barem formalna, ograda… Možda se protiv tog čoveka ne vodi postupak, ali on barem odlazi sa položaja. Međutim, ovde nemamo apsolutno nikakvu posledicu. To je ono što malo zastrašuje, i što nije neki uobičajen način ponašanja političke vlasti. Dakle, ovde nije reč o politici, nego tome kako se ponašaju neke druge organizacije, koje se bave koruptivnim i kriminalnim stvarima. 

Ministarka Nela Kuburović je izjavila da ona nije nikako povezana sa firmom svog supruga, koja je inače uključena u unosne poslove sa Vladom. Šta je sporno u tome da ministarka pravde sklapa milionske poslove s Ministarstvom zdravlja, ili tome da se otac ministra policije bavi trgovinom oružjem?

VC: I da za to dobije dozvolu od tog istog ministarstva policije, gde mu radi sin (smeh). Institucije bi morale odmah da reaguju, tužilaštvo bi moralo da da neku izjavu… Iz NIN-a smo postavili pitanje Ministarstvu unutrašnjih poslova, na koje imamo pravo odgovora po zakonu o slobodnom pristupu informacijama, zato što smo objavili fotografije i našli dokumentaciju koja pokazuje da je u magacinima MUP-a čuvano oružje koje je GIM od njih kupio. Tražili smo da vidimo ugovore koje je to ministarstvo sklopilo sa privatnom firmom gde radi i koju predstavlja otac ministra policije. Prošlo je, ja mislim, devet meseci, a nismo dobili nikakav odgovor. Nažalost, postalo je uobičajeno da se ne odgovara na dopise novinara, i da institucije ćute. Ovakvog ćutanja do sada nije bilo.

Predsednik države je pre neki dan tražio da se objave podaci o nabavci respiratora. Da li će se to ikada desiti, i ako da, šta možemo da očekujemo da će oni pokazati?

VC: Ne vidimo nameru, videli smo samo obećanja da će se to desiti. Mi smo se u NIN-u, u broju od sedmog maja bavili baš tom temom, i nažalost smo videli da tu postoji mnogo sumnjivih stvari, i mnogo pitanja bez odgovora. I sam predsednik je onomad govorio o nekoj poluilegalnoj nabavci respiratora… Mi smo išli tragom jedne firme, pa smo shvatili da je Srbija u tom konkretnom slučaju naručila 400 respiratora koji nisu isporučeni, i da se tu svašta razvilo. Išlo se preko brojnih posrednika, bilo je firmi koje su uključene u tu nabavku, a koje se nisu se ranije time bavile… Mi ćemo to i dalje istraživati, videćemo dokle ćemo doći.

Šta se dešavalo sa maskama, odnosno sa donacijama koje smo dobili  i našom nabavkom maski?

VC: Kod nas se ne događa, kao što bi bilo normalno, da država i svi državni organi koji su bili uključeni u to podnesu jedan izveštaj — u kome bi izneli koliko je tačno nabavljeno maski, ili bilo kog medicinskog materijala, na koji način je stigao, kako je raspoređen i koliko je plaćen. Mi takav izveštaj nemamo. Bilo je nekih nabrajanja u Skupštini, nešto je govorio i sam predsednik… Ali, čak i kada uporedite te brojeve koji su izneseni, a koji ništa ne govore — te neke ukupne cifre, koliko je bilo respiratora a koliko maski, bez cene i bez toga od koga su i kako nabavljeni — čak ni ti brojevi se ne slažu.

Slučajeve korupcije nam obično otkrivaju neki zabrinuti ljudi iznutra, takozvani uzbunjivači, i tu je najpoznatiji primer Aleksandar Obradović. Kad se on pojavio, opozicija je pokušavala da ohrabri druge ljude u sličnoj situaciji — ljude kojima je dosta svega, a imaju neke informacije — da im dostave te podatke, uz obećanje da će ih zaštititi. Koliko je taj apel naišao na odjek, i koliko interesovanje javnosti uopšte može da zaštiti nekoga ko se zatekne u poziciji uzbunjivača?

VC: Evo, da prvo odgovorim na ovo poslednje pitanje. U slučaju Aleksandra Obradovića se pokazalo da mu je javnost bila jedina odbrana. Kada su se građani pobunili i izašli ispred zatvora, tek tada je sud, koji dvadesetak dana pre toga nije odlučivao — u stvari, praktično su tada, u jednom danu, ne jedan nego dva suda odlučila da on bude pušten iz pritvora. On je pre toga tajno uhapšen i tajno držan, kao da je najveći terorista, a ne čovek koji je želeo da zaštiti javni interes, kao što se jasno vidi iz dokumenata. Krušik je javno preduzeće, i interes je građana Srbije da ono dobro posluje, a ne da se njegovo poslovanje vodi na koruptivan način. Dakle, tu nažalost vidimo da je samo javnost zaštita uzbunjivača. Imamo, na primer, i slučaj inspektora Blagotića iz Niša, koji je penzionisan protiv svoje volje. Razlog za njegovo penzionisanje je to što je u svojim istragama došao do Dragana J. Vučićevića, vlasnika Informera, i zbog toga i on takođe ima status uzbunjivača. Ima ih nekoliko, bilo ih je ranije — ali im je, nažalost, u Srbiji trenutno jedina odbrana javnost.

Da li se možda u poslednje vreme povećao broj anonimnih dostavljača informacija i dokumenata koji ne žele da otkriju identitet, nego vam, recimo, samo anonimno preko mejla pošalju neki dokument?

VC: Jeste, mi iz institucija dobijamo dosta takvih prijava. Stižu nam dojave za razne stvari, i za male događaje — koji jesu važni, ali su lokalnog karaktera. Mi sve to moramo da proverimo, i nekada to ne stižemo da uradimo. To je problem i sa drugim profesionalnim medijima, kojih ima jako malo… Prosto ne stižemo sve da ih proverimo, ali čini mi se da prijava ima više nego ranije.

Kako istraživački novinari štite svoje izvore od raznih mogućih neugodnih posledica, a kako, na kraju krajeva, štite sami sebe?

VC: Naš osnovni posao, kao novinara, je da zaštitimo svoje izvore. Zato, recimo, koristimo određene zaštićene elektronske kanale komunikacije… Ako se sa izvorom viđamo uživo, gledamo oko sebe da li je neko tu, da li nas neko prati, i da li može da nas snimi — ne zbog nas, nego zbog izvora, koji žele da ostanu anonimni zbog represije koja im preti ako se njihov identitet sazna.

Koliko mislite da vaš posao ima efekta, i u čemu se taj efekat najviše ogleda? Šta vas lično najsnažnije motiviše da radite to što to radite?

VC: Mi svi valjda imamo želju da živimo u jednom normalnom i razvijenom društvu. Tu su istraživački mediji kao neki korektiv — njima je u opisu posla da vide i prepoznaju stvari koje nisu u redu, i da na njih kroz svoje pisanje ukazuju. To je, ja mislim, moja uloga, i uloga svih profesionalnih novinara.

Kakav je osećaj kada uložite toliki trud i energiju i dovedete sopstvenu bezbednost pod znak pitanja, sve da biste objavili informaciju o nekom slučaju, a posle toga se ne desi ništa? Koji je smisao toga?

VC: Nije prvi put da se takve stvari dešavaju u Srbiji, nažalost. Tako je bilo i devedesetih… Devedesetih smo takođe pisali o nekim stvarima, pa su postupci povodom nekih od njih povedeni tek kasnije. U jednom slučaju je u presudi navedeno da je i sam tadašnji predsednik Slobodan Milošević naručivao ubistva političkih protivnika. Dakle, to tako piše u pravnosnažnoj presudi. Ipak, nadam se da će u slučajevima o kojima danas pišemo za tako nešto biti potrebno manje vremena. Ono što mene tera da radim ovaj posao je taj profesionalni aspekt — ja svoj posao moram da odradim profesionalno. Ako pitate za bezbednost, nama novinarima je, kao i uzbunjivačima, u Srbiji jedina zaštita javnost.

Koliko je moguće biti nepristrasan kad naletite na neko šokantno otkriće? Da li su novinari u iskušenju da u nekim situacijama zauzimaju stranu?

VC: To jeste iskušenje, i po tome se razlikuje profesionalni rad i onaj koji to nije. Barem se ja trudim da u svojim tekstovima iznosim informacije, i da ne ubacujem previše svojih zaključaka — odnosno, ne navodim ih uopšte. Ja dam činjenice, i ostavim ljudima da na osnovu tih činjenica zaključe o čemu se radi.

Ko zapravo upravlja koruptivnim tokovima u našoj državi — da li su u pitanju pojedini političari i partije, krupni kapital, organizovani kriminal ili možda neke strane države i velike kompanije? U kom su međusobnom odnosu ti akteri, da li se oni glože međusobno ili pak sjajno sarađuju?

VC: Imamo primere gde se videlo da u tome svemu učestvuju i politički akteri, i vlasnici krupnog kapitala, a i ljudi koji čija su imena vezana za kriminalni milje. Postoje neki zajednički poslovi, i zajednički kontakti. Eto, počevši od huligana za koje su Insajder i KRIK utvrdili da su radili kao obezbeđenje na inauguraciji sadašnjeg predsednika… Pa imamo, na primer, i gospodina Zvonka Veselinovića, protiv koga su vođeni razni sudski postupci, a koji je više puta fotografisan sa predsednikovim bratom Andrejem Vučićem. Ono što je evidentno u Srbiji je to da borba protiv organizovanog kriminala nije uspešna. Mi imamo nagli porast ubistava iza kojih stoje mafijaške organizacije, imamo pad cene narkotika, imamo manje zaplene… Od tih, ne znam koliko, stotinu ubistava, samo pet ili šest se procesuira — ali nijedan postupak se ne vodi protiv nekoga ko je osumnjičen ili optužen kao organizator, kao šef mafije. Toga nema više, i sve činjenice govore da je organizovani kriminal u velikom porastu. Takođe, naša država je jedina koja nije završila sudski postupak protiv grupe Darka Šarića. Dakle, Srbija je ostala jedina zemlja gde nije donešena presuda u slučaju Šarić — u Urugvaju, Italiji, Sloveniji i tako dalje je to već odavno učinjeno.

Evo i Kosmajac je umro na slobodi, prirodnom smrću…

VC: To je bio vrlo neobičan slučaj. Veoma je neobično da predsednik nekoga označi kao najvećeg narko dilera, a da taj čovek praktično ni ne bude optužen za to, pa čak ni za utaju poreza, nego za nekakvo zemljište — a i to je bio postupak u kome je na kraju oslobođen. U drugim slučajevima, kao na primer kada je ubijen Aleksandar Stanković, poznatiji kao Sale Mutavi, predstavnici vlasti su se ponašali kao ožalošćena porodica. 

Šta je problem u tom ratu s mafijom? Da li je mafija toliko jaka da joj država ne može ništa, ili možda ne postoji želja da se taj rat dovede do kraja?

VC: Ja ne vidim ni da se vodi rat. Što se tiče opšteg kriminaliteta, on je u konstantnom opadanju. Ja ne znam da li je to civilizacijsko dostignuće, ali čak i u devedesetima je opšti kriminalitet bio manji nego u decenijama pre toga. Međutim, mi ovde govorimo o organizovanom kriminalu, o mafiji, i ta vrsta kriminala je u ogromnom narastanju. I devedesetih, a i pre toga — dakle početkom, sredinom sedamdesetih — mafija je u Srbiji, odnosno bivšoj Jugoslaviji bila vezana za Državnu bezbednost. Počevši od dvehiljaditih, mafija se osamostaljuje, i akcijom “Sablja” su presečeni glavni rezovi između službi državne bezbednosti i mafije — ali, sada vidimo jednu stagnaciju od osam godina u borbi protiv organizovanog kriminala.

Šta vas lično najviše brine u godinama koje dolaze? Mislim, naravno, na planu korupcije i organizovanog kriminala.

VC: Najviše me brine kada otkrijem povezanost ljudi iz državnog aparata sa organizovanim kriminalom. Ono što sve treba najviše da nas zabrine je to što ne vidimo nekakvu reakciju vlasti i institucija — umesto da to istraže, i da budu efikasni kada se pojavi sumnja da je neko iz državnog sistema povezan sa organizovanim kriminalom ili korupcijom. To je najopasnije za jednu državu — to je kao kancer, i ako se na vreme ne leči, on se širi.