Zašto tehnika više ne traje dugo?

Nekad su se elektronski uređaji i kuhinjski aparati skupo plaćali, ali su zato i trajali godinama. Kao što svi znamo, to odavno nije slučaj.

1963. godine tada 39-godišnja Vinifred Hjuz postala je ponosna vlasnica modernog električnog šporeta Beling klasik. 

Koštao je 79 funti, što bi danas iznosilo 1500 funti, a na rate ga je otplatila tokom sledeće četiri godine. Danas možemo reći da je prošla superpovoljno, jer je taj šporet 92-godišnja Vinifred koristila gotovo svakog dana otad. 

Šporet je ostao u besprekornom stanju 53 godine, tokom kojih je Vinifred kuvala obroke za svoju petočlanu porodicu, uključujući i nedeljna pečenja. 

„U ono vreme su pravili stvari koje dugo traju“, kaže ona. 

Uz šporet je dobila i knjigu sa receptima, u kojoj je našla neka od omiljenih jela, koja još i danas priprema, a ponosno izjavljuje da nikad u životu nije naručila hranu dostavom, jer jednostavno nije bilo potrebe za time. 

Prošle nedelje je „otišao“ termostat (prethodno se pokvario brojač, ali on joj i tako nije bio neophodan) i Vinifred se sa tugom pozdravila s krajem jedne ere. Danas više i ne može naći toliko veliki šporet koji bi se savršeno uklopio u njenu – po meri pravljenu – kuhinju iz šezdesetih, a svesna je toga i da neće naići na isti kvalitet. 

Danas bi retko ko očekivao od šporeta da traje pet decenija, jer je prosek trajanja bele tehnike poslednjih godina sve kraći i kraći. 

U Velikoj Britaniji su upravo zato potrošači pokrenuli peticiju čiji je cilj da nateraju proizvođače da objave očekivani rok trajanja svojih proizvoda. Dosad su prikupili više od 11.000 potpisa, a zahtevaju od vlade da se usprotivi „planiranom zastarevanju“, prema kom potrošači optužuju proizvođače da proizvode lomljive proizvode koje je nemoguće popraviti. 

Tara Baton, koja je pokrenula peticiju, osnivačica je BuyMeOnce, specijalizovane stranice na kojoj možete nabaviti proizvode s doživotnom garancijom. 

„Neshvatljivo je i na granici s kriminalom da u vreme kad raspravljamo o stvaranju letelica koje će ljude slati na Mars ja ne mogu pronaći čajnik koji će trajati duže od šest godina. 

„Nekada su se proizvođači ponosili činjenicom da su proizvodili trajne, kvalitetne proizvode. A danas nemaju volje, a ne da im nedostaje znanja ili tehnološkog umeća, što rezultira mnoštvom bačenih aparata. Ne obraćaju pažnju ni na ekološke standarde, jer potrošači bacaju elektroniku čim im istekne garancija.“

Kenet Vot, prodavac rezervnih delova bele tehnike, koji i sam popravlja aparate od ranih osamdesetih godina, takođe ističe da uređaji danas ne traju tako dugo kao pre. 

„Bela tehnika koja se proizvodila u pedesetim, šezdesetim i sedamdesetim godinama obično je trajala 15 ili više godina, dok danas traje šest ili sedam. Kupci su zahtevali sve jeftinije proizvode i tako je pao kvalitet.” 

Sve do sredine osamdesetih godina veš-mašine ste servirisali kao automobile, jednom godišnje. A danas se proizvode uređaji koji se ne mogu popraviti. Ili se ne isplati popravljati ih ili su delovi zatvoreni i ne mogu se popraviti ni na koji način. 

„Često prodaju navodno ekološke proizvode, ali ako ih ne možete popraviti i bacite ih nakon nekoliko godina korišćenja, mnogo ćete više zagaditi okolinu nego kad biste nekad kupili kvalitetniji, iako ne i ekološki uređaj, koji je mnogo duže trajao.“ 

„Gardijanu“ su se javili mnogi čitaoci sa svojim starim, još funkcionalnim aparatima. 

Tako je 35-godišnji Nik Bakli rekao da još koristi Roventinu peglu na kojoj piše da je proizvedena u Zapadnoj Nemačkoj. Dobio ju je od mame pre 16 godina, a ona se seća da je njom učila da pegla šezdesetih. 

Kris Evans koristi usisivač iz sedamdesetih, kao i Eni Vajt iz Škotske, koja svoj nikad zamenila jer je ostao podjednako efikasan sve ovo vreme. 

36-godišnja umetnica Ana Niman iz Londona koristi staru maminu singericu iz 1923. godine. Na šivaćoj mašini je jedini novitet svih tih godina bila ugradnja električne pedale 1966. godine.

Iznad ste mogli da pročitate iskustva Britanaca koja je preneo „Gardijan“. A kako je kod nas? Zbog permanentne loše ekonomske situacije, u Srbiji se sigurno koristi mnogo više starih aparata nego u zapadnoj Evropi. Tako da nije nemoguće da naletite na neki frižider marke Obodin iz npr. 1956. godine (kada je Elvis Prisli bio na vrhuncu popularnosti) koji još radi, a o šporetima „smederevcima” ili pećima „kreka banovići” nema smisla trošiti reči. Teško da postoji neko ko ne poznaje osobu koja još ne koristi „smederevac” ili pomenutu furunu. 

Kako Srbija ni po čemu ne može da se poredi sa ekonomski mnogo razvijenijim zemljama, nije redak slučaj da ovde stigne roba lošijeg kvaliteta nego na nekim drugim mestima. Ponuda i tražnja su uvek išli ruku pod ruku, a dok god je naša platežna moć ograničena, takva će biti i ponuda proizvoda, odnosno njihov kvalitet. 

Iz ugla proizvođača, računica je prosta – što vam se nešto brže pokvari, to ćete pre morati da kupite novo. Iako to nije nimalo fer prema kupcima, ako malo bolje razmislite, shvatićete da većina toga nije fer. Novac je danas za nijansu važniji nego pre 50 godina i to je još jedan od razloga zašto se roba „štancuje”. Uostalom, nije to slučaj samo sa belom tehnikom – gotovo u svim oblastima novac je potreban „odmah i sada” i tu nema mesta kalkulaciji. Ako pogledate mnoge druge stvari od pre 50 godina, ne samo bele tehnike, možete zaključiti kako kvalitet s vremenom opada i to po pravilu ima veze sa tim što neko želi „brze pare“.

Verovatno bismo se svi sad mogli nostalgično vratiti u prošlost i razmišljati o proizvodima iz detinjstva ili onima iz kuća baka i dedova, ali nemojte smetnuti s uma ni da skuplje, bar danas, nije nužno uvek bolje i kvalitetnije. 

Zato sve što možete učiniti jeste da pazite šta kupujete, da slušate iskustva i komentare drugih kupaca i da imate na umu da ako niste zadovoljni, proizvođač ili serviser mora poštovati ono što je navedeno u ugovoru. Pa čak i ako živite u Srbiji. 

A ako se već nešto mora pokvariti, nadajmo se da će se to dogoditi mesec dana pre, a ne nakon isteka garancije.