Bolje planiranje bi smanjilo troškove u zdravstvu (VIDEO)

Da bi došlo do ušteda u zdravstvu neophodno je bolje planirati javne nabavke, kao i efikasno kontorlisati trošenje nabavljenih lekova, kaže za Novu ekonomiju Marina Mijatović iz Pravnog skenera. Takođe, među institucijama zdravstva ne postoji dovoljno dobra komunikacija o čemu svedoči i neuspešna javna nabavka reagenasa za sve kliničke centre i bolnice na teritoriji Srbije kada RFZO nije uspeo da pribavi podatke o potrošnim materijalima od zdravstvenih ustanova. Problem predstavljaju i različite cene za potrošne materijale, čiju cenu često diktiraju kompanije koje su donirali medicinske aparate, objašnjava Mijatović.

Pravni skener već duži niz godina posmatra javne nabavke koje se sprovode u zdravstvu. Ukoliko bismo pošli od te teze da javne nabavke postoje da bi se novac racionalno trošio i da bismo za najmanje novca dobili najbolju uslugu. Kakva je vaša ocena, da li je to situacija u Srbiji?

Javne nabavke bi prvo trebalo da baš budu javne i da se tu negde ne dovede u putanje koliko su one transparentne, ali Zakonom o javnim nabavkama je definisana uloga građanskog nadzornika da se prate centralizovane javne nabavke, odnosno javne nabavke preko milijardu dinara. Mi smo se nekako najviše fokusirali na praćenje javnih nabavki Republičkog fonda za zdravtsveno osiguranje i najviše za nabavku lekova.

Šta podrazumeva uloga građanskog nadzornika?

Mi smo se prvo prijavili da budemo građanski nadzornici, provereno je da li ispunjavamo uslove… Pošto ispunjavamo uslove, onda je Uprava za javne nabavke donosi rešenje za svaku javnu nabavku gde nas imenuje za građanskog nadzornika. Dakle, ako se nabavljaju lekovi sa liste A, B, C, reagensi, neke druge vrste potrošnog materijala… I RFZO uglavnom sprovodi te centralizovane javne nabavke što znači da ako se nabavljaju lekovi sa liste A, to su lekovi za celu teritoriju Srbije, odnosne za sve apoteke, zdravstvene ustanove. To su ili lekovi na recept ili lekovi koji se daju za ležeće pacijente ili lekovi koji se ne daju na repcet.

 Mi smo sproveli nekoliko istraživanja. Nismo samo pratili javne nabavke kako se ti lekovi nabavljaju već smo negde došli do te tačke da proverimo kako se ti lekovi i troše odnosno da li postoji neki kontinuitet u praćenju i planiranju javnih nabavki, što znači da li se njihova nabavka planira shodno potrebama zdravstvenih ustanova. Uočili smo da negde pri samom planiranju postoji nekoliko izvora o tome kolike su potrebe zdravstvenih ustanova koji nisu usaglašeni. To su potrebe koje plasira Institut za javno zdravlje Batut i potrebe koje u svojoj evidenciji, odnosno potrošnji u elektronskoj fakturi poseduje Republički fond za zdravstveno osiguranje (RFZO). To su obično velike razlike u količinama i ono što je bilo nama sporno jeste zašto su tolike razlike. Zašto su potrebe koje dostavi Republičkom fondu Batut recimo 10.000 kutija, a potrebe prema Republičkom fondu, prema njihovoj elektronskoj fakturi, koja stiže od zdravstvenih ustanova mnogo niže i kako mi sada tu određujemo koja količina lekova će se pribaviti i nabaviti. Tu je bio problem što recimo ukoliko jedna zdravstvena ustanova potpiše ugovor za nabavku sto kutija, ona će nabaviti, otkupiće od ponuđača, odnosno u tom momentu dobavljača, svih sto kutija, ali ako ih ne potroši, niko u tom jednom momentu nije kontrolisao zašto to nije potrošeno i zašto se sledeće godine ponovo nabavlja sto kutija. Možda je moglo da se nabavi manje.

Sada je negde ideja da se ta praksa promeni i da se malo bolje kontroliše i potrošnja tih lekova. Mi verujemo da će, ako se to iskontroliše, doći do velikih ušteda u zdravstvu.  Ali bi isto tako bilo bitno da se to što se prištedi uloži na obnavljanje i rekonstrukciju zdravstvenih ustanova ili na nabavku nekih novih lekova.

Zbog čega Srbija procentualno troši više na zdravstvo od država u regionu?

Nije dobro planiranje. Nije dobar kontinuitet u praćenju svega toga. Kako se to nešto u zdravstvu troši i da li je to nešto racionalno i objektivno. Kada se uspostavi taj jedan ceo put koji ima neku hronologiju, ja verujem da će doći do nekih brojki koje će pomoći da dođe do uštede, ali, opet kažem, da je vrlo važno da ta ušteda usmeri ka tome da mi dobijemo bolji kvalitet usluge – bolje lekovi, bolji potrošni materijal, čistije sobe, bolju hranu u zdravstvenim ustanovama.

Relativno često se dešava da dođe do nestašice nekog leka u apotekama i bolnicama. Ko je glavni krivac za to?

To je opet loše planiranje. Kada vi ugovorite određenu javnu nabavku, centralizovanu, ugovara se recimo određeni broj kutija nekog leka… To je minimalan broj koji zaključuje RFZO sa potencijalnim dobavljačem. Može preko toga uvek da se poruči ukoliko postoji potreba pa je onda pitanje i zdravtsvenih ustanova da li oni poruče na vreme veće te količine. Opet je stvar organizacije celokupnog sistema.

Naravno, postoje neke nepredviđene okolnosti, viša sila, ali nikada se nije desilo da se na to možemo pozvati, da kažemo bili su neki požari, poplave u magacinima, pa je došlo do nestanka. Uvek je to stvar organizacije pružanja usluga. Odnosno neke procene kada imamo poslednju kutiju da li treba da sačekamo da potrošimo tu poslednju kutiju pa da se onda obratimo dobavljaču.

Protekle godine je RFZO pokušao da nabavi reagense za sve Kliničke centre i bolnice u Srbiji. Javna nabavka je propala, ali da li je plan da u budućnosti RFZO na taj način centralizovano nabavlja sva dobra koja su ranije ustanove nabavljale svaka za sebe?

Ta javna nabavka reagenasa osim za transfuziju – tako joj je naziv – je pokazala da u stvari ne postoji komunikacija između instituciija koje su nadležne za naš zdravstveni sistem. Ovo je prvi put da se sprovodila ovakva javna nabavka u Srbiji i jeste bila ideja da RFZO sprovede centralizovanu javnu nabavku kako bi došlo do uštede. Međutim, problem je bilo što je bilo nemoguće pribaviti sve te informacije od zdravstvenih ustanova.

RFZO je poslao dopis zdravstvenim ustanovama da oni kažu kolike su njihove potrebe za određene reagense, za određene aparate… Da se prosto napravi jedan popis svih aparata za sve reagense koji su potrebni da bismo mi mogli da dobijamo uslugu u zdravsvenim ustanovama. Međutim, tu je baš bilo kompllikovano da se dobiju ti podaci, ali je javna nabavka morala da se sprovede jer u tom slučaju nijedna laboratorija u Srbiji ne bi mogla da funkcioniše. 

Došlo je do nekih problema gde prvo nije moglo da se odluči kako će se formirati cena jer je svaka zdravstvena ustanova imala svoju cenu i nije dobro urađena ta konkursna dokumentacija i ponuđači su imali preko 500 pitanja. To se nikada nije desilo da postoji toliko pitanja, da je prosto nejasna dokumentacija. Tako da smo mi kao građanski nadzornici podneli zahtev za zaštitu. Republička komisija za javne nabavke je donela odluku i poništili su kompletnu javnu nabavku tako da očekujemo da se ponovo pokrene procedura za reagense

Da samo pojasnimo, šta su laboratorijski reagensi?

Recimo ukoliko želite da izvadite krv, a potrebno je da vam neko utvrdi kakav vam je hemoglobin, morate da imate određene hemijske supstance da biste dobili rezultat. Uvek nekako vezujemo te reagense za laboratorije za vađenje krvi i rezultate koje mi želimo da dobijemo kao pacijenti, a bez toga je nemoguće da dobijemo tu uslugu.

Šta to onda sada znači, da li laboratorije imaju reagense kojima mogu da rade analize?

Trenutno, po ovoj javnoj nabavci ne mogu. Dakle, na ovaj način, centralizovana javna nabavka je obustavljena i ustanove preko RFZO ne mogu nabaviti taj potrebni potrošni materijal. Verovatno imaju negde neke zalihe. Ja se nadam da neće biti zastoja u radu, ali su morali negde i planirati, to im je obaveza, kada se planira javna nabavka, da uzmu u obzir da će neko podneti zahtev za zaštitu prava u postupku javnih nabavki. Ne mora to da bude građanski nadzornik, to može da bdue i zainteresovani ponuđač.

Kada se otvaraju nove laboratorije ili se renoviraju bolnice, često u javnosti čujemo da su aparate donirale određene kompanije. Ukoliko imamo u vidu da su to komercijalna preduzeća, kakav bi interes one mogle da imaju kada doniraju aparate?

To je u ovom slučaju bio problem. Imamo aparate koji su dati u donaciju, koji su dati u zakup i koji su nabavljeni preko javne nabavke koje je sprovela određena zdravstvena ustanova. I dešava se da cena tog potrošnog materijala, odnosno reagensa za taj određeni aparat je potpuno različita u zavisnosti od toga na koji način je zdravstvena ustanova pribavila taj aparat. Tako da, ukoliko neko donira, to se pokazalo iz naših istraživanja, on može da isplati vrlo brzo taj aparat tako što će dati malo veću cenu tog potrošnog materijala ili nekih reagenasa gde će zdravstvena ustanova morati od njih da nabavlja jer uglavnom ti aparati koji se doniraju mogu da koriste materijale i reagense od tačno određenog proizvođača. Tako da neko, potencijalni ponuđač ili neko ko je poklonio, može da diktira cenu tako da mu se sigurno brzo isplati to što je dao nešto u donaciju. Tu isto imamo problem što je Zakon o donacijama veoma zastareo i treba ga menjati. Mi smo na sajtu uspeli da prikupimo neke informacije o doniranim aparatima i aparatima koji su dati u zakup, ali nam naravno nisu sve ustanove odgovorile.

Koliko vam se čini da je značaj javnih nabavki uopšte prepoznat kod građana i koliko im je bitno da one budu sprovedene po svim procedurama?

Mislim da ljudi minimalno znaju da su to naše pare, da su to pare iz budžeta koje mi dajemo iz poreza i da moramo da učestvujemo u tome kako se te naše pare troše, kog je kvaliteta roba koja se nabavlja i koja je direktno vezana za naše zdravlje. Do sada je u ovom Zakonu o javnim nabavkama koji važi do jula 1. ove godine bilo samo da je cena odlučujući faktor. Tako da ste mogli da ponudite i robu lošijeg kvaliteta, a da imate cenu koja nije adekvatna tome i to je teško bilo i dokazati u tom momentu. Sada ovaj (novi prim. novinarke) zakon omogućava i stavio je da je ekonomski deo i kvalitet određene usluge i radova i dobara bude nekako ujednačen. I tu će biti provera kada neko ponudi recimo neko dobro ili neki aparat da li njegov kvalitet odgovara ceni od recimo 200.000 dinara.

Za Novu ekonomiju Katarina Baletić