(Video) Veća lista čekanja, punija privatna ordinacija

Zakonska odredba kojom se lekarima omogućava istovremeni rad i u privatnom i u državnom sektoru je legalizovanje konflikta interesa i jedan od glavnih krivaca za postojanje listi čekanja, ocenio je za Novu ekonomiju doktor Draško Karađinović,koordinator udruženja Doktori protiv korupcije. Zbog toga i izostaje motivacije da se liste čekanja u državnom zdravstvu smanjuju. On dodaje da u javnosti nedostaje debate o zdravstvu, a da političke elite, kao i određeni zdravstveni krugovi nemaju interesa da privatno zdravstvo uključe u sistem obaveznog zdravstvenog osiguranja jer na taj način sebi osiguravaju monopol.

Zbog čega u Srbiji i dalje postoje liste čekanja za brojne intervencije, a na neke od njih se čeka i više godina?

Zdravstveni sistem je nereformisan, ostao je taj koncept iz vremena socijalističkog, državnog uređenja sa jedne strane, sa druge strane doneti su vrlo štetni zdravstveni zakoni. Prvo 2005. godine, a sada i prošle godine, Zakon o zdravstvenoj zaštiti i Zakon o zdrasvtvenom osiguranju, samo su to reciklirana rešenja iz 2005. godine. Stvaraju velike krupne probleme u funkcionisanju zdravstva posebno u ovom novom, drugačijem, konkurentnom privrednom okruženju.

Vi imate jednu neverovatnu odredbu, član 60, koji omogućava državnim lekarima da rade privatno. Pa kako onda da nemate liste čekanja u državnim bolnicama? Jer samim tim što vi možete da radite privatno, što ste u tom legalnom konflitku interesa, što je neverovatan primer uopšte u javnom sektoru, lekari su jedini koji mogu da rade privatno u istoj delatnosti.

To recimo profesorima, sudijama, carinicima nije dozvoljeno. Imate tu situaciju da nemate uopšte motivacije posebne da se te liste čekanja u državnom sektoru smanjuju. Što je veća lista čekanja u državnom sektoru to je punija ta privatna ordinacija popodne. Zbog toga imamo tu situaciju da građani dva puta plaćaju istu uslugu, jedanput kroz zdravstveni doprinos, a drugi put, pošto ne mogu da dobiju uslugu tamo gde su platili, u domu zdravlja ili bolnici, onda odu privatno i ponovo plate kod tog istog lekara koji prepodne radio i u državnoj ustanovi. Tako da je to isto sistemski problem.

Infrastrukturni pomak je napravljen, prave se nove bolnice, kupuje se nova oprema međutim to ne može da bude rešenje. Bazično postoji taj konflikt interesa koji je legalizovan, to je ono što ne može ni na koji način da smanji te liste čekanja.

CEO INTERVJU SA DR KARAĐINOVIĆEM POGLEDAJTE U VIDEU NA KRAJU TEKSTA

Šta je prepreka za uključivanje privatnog sektora u sistem obaveznog zdravstvenog osiguranja? 

Zato što prvo to nije interes ni političkih elita, kao ni određenih zdravstvenih krugova u državnom zdravstvu, jer ništa nema slađe nego monopol. Monopol je najbolja moguća stvar za jedan udoban i komforan život, za jednu sinekuru. To je jedna simbioza između političkih elita i birokratskog aparata u Ministarstvu zdravlja, u Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje… Oni nalaze milion razloga zašto je to nemoguće.

Međutim mi smo često imali te debate, pogledajte Slovačku, pogledajte Češku, uspešne tranzicione zemlje. Vi imate demonopolizaciju finansiranja zdravstva. Imate u Slovačkoj tri obavezna zdravstvena fonda, ne jedan, nego tri. U Češkoj imate pet. Znači pacijent, osiguranik, prvo tamo ne plaća doprinose nego premiju, to je opet sad posebna priča. Sa zdravstvenom karticom bira i osiguranje, obavezno, od ta tri ili tih pet i posle toga bira lekara i bolnicu. Pa kome je onda u interesu da postoje liste čekanja? Nikome. Međutim, kod nas je model takav kakav je, postoje snažni interesi da sve ostane isto i to dovodi do toga da je potrošnja za zdravstvo 4 do 5 procenata bruto domaćeg proizvoda veća nego u susednim postkomunističkim zemljama. Milijardu i po, do dve milijarde evra, mi plaćamo više nego što bi trebalo. Problem je tu. Na te milijardu i po, dve, veliki broj lobija i interesnih grupa parazitira i zbog toga je sistem ovakav kakav je, statičan i nepokretan. 

Gde onda odlazi taj novac?

Pa plaćate više. Vi hoćete da uradite biohemijsku analizu. Je l možete da je uradite u domu zdravlja? Možete, ali da čekate i ko zna kada će biti gotova, a oko domova zdravlja koliko hoćete imate privatnih biohemijskih laboratorija. To se presipa, dva puta se plaća ista usluga. Vi kada trošite 10-11 BDP više, a vaši susedi troše 5-6 posto BDP shvatite koliko ste vi u stvari hendikepirani. Vi dva puta više plaćate zdravstvenu uslugu. Taj novac bi mogao da bude mnogo pametnije iskorišćen, recimo kroz neke investicione cikluse, međutim model je takav da sa jedne strane ne postoji želja da se menja, sa druge strane, javnost čini mi se nije spremna da razgovara razmatra probleme zdravstva, školstva, penzionog sistema, a to je država.

Mi pričamo o nekim ipak perifernim temama i slična su razmišljanja i u trenutnoj vlasti i u opoziciji koja je do pred par godina bila vlast i ona se isto ponašala na ovaj način. S tim što ipak treba reći razliku, sadašnja vlast je ipak napravila neki infrastrukturni pomak, to se mora priznati. Grade se bolnice, kupuje se oprema. Međutim, u suštini, građanin to ništa ne oseća.

Često se kao veliki problem zdravstva pominje i nedostatak kadra, pre svega lekara. Da li vi to vidite kao deo problema?

Ne vidim to kao problem. Ako pogledate statistike, a mi to redovno gledamo, videćete da Srbija ima suboptimalni broj lekara na 100.000 stanovnika. Evropska unija ima 330, Srbija ima 300. Znači, nije to problem. Srbija ima mnogo manje medicinskih sestara, od proseka u Evropskoj uniji. Srbija ima više kreveta od proseka u Evropskoj uniji. Prema tome, to nije opravdanje i to nije način na koji se može obrazložiti ovo postojanje listi čekanja i ova nesređenost u zdravstevnom sistemu. Sa jedne strane, između 400 i 800 lekara svake godine napusti Srbiju, to je po nekim slobodnim procenama, ne postoje zvanične statistike.

Država lije krokodilske suze što naši mladi školovani kadrovi odlaze. Stvar se isto vrlo jednostavno rešava. Uvedite stimulativne platne razrede. Jer kada pogledate koliko je plaćen lekar ili specijalista napolju, to su 4 do 5 puta prosečne plate, ne minimalne. Vi imate ovde prosečnu platu 400 evra, vi kada biste platili lekara 1.600 evra, specijalistu 2.000 ili 2.500 evra, odjedanput bi se taj odlazak smanjio. Međutim, država nije spremna da uvede platne razrede što je verovatno opet nasleđe socijalističke prošlosti i žele za uranilovkom i želje da svi budemo jednaki. Prema tome, kadrovi prema meni nisu problem.

Za Novu ekonomiju: Katarina Baletić