Kulturnoj politici potreban je remont

Ono što zvanična politika propagira je podilaženje populizmu, što je u suprotnosti  sa suštinskim kulturnim kvalitetima. Insistiranje na nacionalnom danas, bez jasne percepcije šta to nacionalno jeste, takođe je katastrofalno i kontraproduktivno jer često imamo  problem da se nacionalna kultura poistovećuje sa etno-kulturom, koja jeste bitna, ali u mnogo manjem obimu no što se to proklamuje. Zemlja se zastupa kvalitetom ideja i profesionalnošću, a ne grbom ili folklorom

Ljubitelji likovnih umetnosti možda najzad mogu očekivati neke dobre vesti. Kako je nedavno najavilo rukovodstvo Muzeja savremene umetnosti na Ušću, ova kulturna institucija bi trebalo da bude konačno renovirana, i da počne sa radom u oktobru 2015. godine. Protekla je skoro čitava decenija otkako ne rade Muzej savremene umetnosti i Narodni muzej u Beogradu. Sada je već teško nakon toliko vremena odgovoriti na pitanje zašto se toliko čekalo i zašto taj posao nije završen ranije, a u slučaju Narodnog muzeja izgleda da ćemo se još načekati do konačnog završetka rekonstrukcije. Jedina sigurna stvar jeste da je tokom proteklih desetak godina već potrošeno više miliona evra, da se praktično niko više ne bavi time ko je i kako taj novac potrošio ni da li će neko zbog toga odgovarati.

Ako se za trenutak po strani ostavi pljačka državnog/narodnog novca, postoji još jedna skupa cena koju plaća srpska kultura. „Posledica zatvorenih muzeja je da smo mi izgubili generacije ljudi koji bi čak i profesionalno trebalo da se bave umetnošću, a koji nisu imali prilike da vide originalna dela“, kaže Darka Radosavljević, direktorka Nezavisne umetničke asocijacije Remont. „Na primer, mladi ljudi koji studiraju umetničku akademiju ili istoriju umetnosti, nikada nisu bili u Muzeju savremene umetnosti. Oni jednostavno nisu imali prilike da se sretnu sa originalnim umetničkim delima, učili su na reprodukcijama i  za to danas plaćamo visoku cenu. A cena je  nedostak nove publike,  nezainteresovanost mladih ljudi, nedostatak ključnih institucija, stožera koji formiraju i propagiraju sistem vrednosti. To što su se rekonstrukcije, koje su svakako neophodne, razvukle na desetak godina,  tužno je i ukazuje na neodgovornost mnogobrojnih dosadašnjih vlada  koje nisu  dovoljno vodile brigu o nacionalnim institucijama.”

Kao neka vrsta alternative svih ovih godina  deluje  nezavisna kulturna  scena. U Srbiji je danas aktivan veliki broj formalnih i neformalnih udruženja koja se bave produkcijom i promocijom savremenog stvaralaštva. Koncentrisani su prevashodno u Beogradu i Novom Sadu, a sporadično i u drugim gradovima. Zanimljivo je da su predstavnici nezavisnog sektora i dalje intenzivno prisutni  na  međunarodnim i lokalnim konferencijama, debatama i drugim skupovima posvećenim kulturi, više koriste dostupne inostrane fondove, neuporedivo bolje poznaju evropske tendencije,  kulturni menadžment i profesionalnije realizuju projekte od svojih kolega iz institucionalnog sektora.

Nastavak teksta možete pročitati u petnaestom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“