ŠTIGLIC: Između starih i mladih generacija postoji novi jaz

Osećaj socijalne nepravde kod mladih još je pojačan kad vide bankare koji su uzrokovali finansijsku krizu, uzroke stalnog obolevanja privrede, dobijanje mega-bonusa, dok se gotovo niko ne smatra odgovornim za nanošenje nepravde.

Nešto zanimljivo proizašlo je iz glasačkih modela s obe strane Atlantskog okeana: mladi ljudi glasaju na način koji se razlikuje od onoga kojeg su usvojili stariji. Nastao je veliki jaz, utemeljen ne u tolikoj meri na dohotku, obrazovanju ili polu već na generaciji glasača. 

Postoje dobri razlozi za taj jaz. Životi mladih i starih znatno se razlikuju po načinu proživljavanja. Njihova prošlost se razlikuje, kao i njihovi izgledi za budućnost.

Na primer, Hladni rat je završen pre nego što su se neki i rodili, dok su ostali još bili deca. Reči poput socijalizma nemaju više ista značenja kao nekad. Ako socijalizam znači stvaranje društva u kojem se zajedničkim pitanjima posvećuje dužna pažnja – u kojem je ljudima stalo do drugih ljudi i do okruženja u kojem žive – neka onda tako bude. 

Da, možda je bilo neuspelih eksperimenata u toj rubrici pre četvrt ili pre pola veka; ali današnji eksperimenti nemaju sličnosti s onima koji su se sprovodili u prošlosti. 

Zato neuspeh tih prethodnih eksperimenata ne govori ništa o ishodu budućih. Stariji pripadnici više srednje klase u Americi i Europi dosad su imali dobar život. Kad su postali pripadnici radne snage, čekali su ih poslovi s dobrim naknadama. Pitanje koje su se pitali glasilo je šta žele da rade, a ne koliko će dugo morati da žive sa svojim roditeljima pre nego što dobiju posao koji će im omogućiti iseljavanje iz roditeljskog doma.

Srećni jer rade besplatno

Ta generacija očekivala je sigurnost posla, brak u mladosti, kupovinu kuće – možda čak i vikendice, takođe – te na kraju i penzionisanje s određenom sigurnošću. Sve u svemu, očekivali su da će biti imućniji od svojih roditelja. Dok se današnja starija generacija na svom putu susrela sa preprekama, njihova su se očekivanja uglavnom ispunila. 

Zasigurno im je to sve bilo neobično, ali oni su dobrovoljno prihvatili blagodeti našeg spekulativnog tržišta i često su sebi odavali priznanje za kupovinu na pravom mestu i u pravo vreme. U današnje vreme očekivanja mladih ljudi, nezavisno od toga gde se oni nalaze u raspodeli dohotka, upravo su suprotna. Oni su suočeni s nesigurnošću zaposlenja tokom svog života.

U proseku, brojni diplomci u potrazi su za poslom mesecima – često tek nakon što odrade jedan ili dva neplaćena pripravnička staža. I oni se ubrajaju među sretnike, svesni da su njihove siromašnije kolege, od kojih su neki bili bolji u školi, ne mogu priuštiti godinu ili dve bez prihoda i pre svega nemaju veze pomoću kojih bi mogli dobiti pripravnički staž. 

Današnji mladi diplomci su opterećeni dugovima – što su siromašniji, to više duguju. Stoga se oni ne pitaju koji bi posao voleli da rade; oni se samo pitaju koji će im posao omogućiti otplaćivanje svojih studentskih kredita, koji ih često zadužuju u razdoblju od 20 ili više godina. Takođe, kupovina doma predstavlja samo daleki san.  

Ovi problemi znače da mladi ljudi ne razmišljaju baš mnogo o penzionisanju. Kad bi o tome i razmišljali, samo bi se uplašili zbog količine sredstava koja bi trebalo da akumuliraju u cilju vođenja dostojanstvenog života (iznad puke socijalne sigurnosti), u kontekstu verovatnog održavanja najnižih mogućih kamatnih stopa. 

Ukratko, današnji mladi ljudi gledaju na svet kroz objektiv međugeneracijske pravednosti. Deca koja pripadaju višoj srednjoj klasi mogla bi na kraju dobro proći, jer će naslediti bogatstvo svojih roditelja. I dok se njima možda ne sviđa ta vrsta zavisnosti, još manje im se dopada njena alternativa: sasvim novi početak u kojem im sreća nije naklonjena prilikom postizanja bilo čega što bi bilo nalik onome što se nekad smatralo osnovnim životom srednje klase.

Ova nejednakost se ne može objasniti na jednostavan način. To ne znači da ti mladi ljudi ne rade marljivo: te nevolje zahvataju one koji su proveli puno vremena u učenju, briljirali u školi i činili sve „kako treba.“ 

Osećaj socijalne nepravde – da je ekonomska igra nameštena – dodatno je pojačan kada vide bankare koji su uzrokovali finansijsku krizu, uzroke kontinuiranog obolevanja privrede, dobijanje mega-bonusa, dok se gotovo niko ne smatra odgovornim za njihovo nanošenje nepravde. Počinjene su prevare masovnih razmera, ali je ispalo da ih zapravo niko nije počinio. 

Političke elite obećale su da će „reforme“ dovesti do prosperiteta bez presedana. A to se i dogodilo, ali samo za onih jedan odsto na vrhu. Svi ostali, uključujući i mlade, dobili su nesigurnost bez presedana. 

Republikanska demagogija

Te tri stvarnosti – socijalna nepravda neviđenih razmera, ogromna nejednakost i gubitak poverenja u elite – definišu naš politički trenutak i to je opravdano tako. Stalno ponavljanje istog nije odgovor. Eto zašto stranke levog i desnog centra u Evropi gube glasove. 

Amerika se nalazi u neobičnom položaju: dok se republikanski predsednički kandidati nadmeću u demagogiji, s loše osmišljenim predlozima koji će samo pogoršati stvari, oba demokratska kandidata predlažu promene koje bi – kad bi ih samo mogli „progurati“ kroz Kongres – učinile pravu razliku. 

Kad bi reforme koje predlažu Hilari Klinton ili Berni Sanders bile usvojene, sposobnost finansijskog sistema da pritiska i pleni imovinu onih koji već ionako vode neizvestan život bila bi ograničena. A oboje imaju predloge za duboke reforme koje bi promenile način na koji Amerika finansira visoko obrazovanje.

Prikrivena nezaposlenost

Međutim, potrebno je učiniti više od toga kako bi se omogućilo vlasništvo nad domom ne samo onima čiji roditelji su dovoljno imućni i mogu im dati učešće. Takođe, omogućilo bi sigurnost penzionisanja s obzirom na hirove tržišta deonica i u svetu s gotovo nultim kamatnim stopama u kojem trenutno živimo. 

Što je najvažnije, mladi neće pronaći lagan put na tržištu rada ako privreda ne postigne znatno bolje perfromanse. Iza „zvanične“ stope nezaposlenosti u SAD-u, trenutno na 4,9%, stoji znatno viši nivo prikrivene nezaposlenosti, koja, u najmanju ruku, održava plate na niskom nivou. Ali problem nećemo moći rešiti dok ga ne prepoznamo. Naši mladi su ga prepoznali. Oni percipiraju nedostatak međugeneracijske pravde i imaju pravo na ljutnju.