Čega se plaše svetske centralne banke?

Centralne banke širom razvijenog sveta ophrvane su strahom od deflacije. 

Međutim, taj je strah neosnovan, a opsesija njim ima štetne posledice, smatra Danijel Gros, direktor Centra za evropske političke studije. 

On navodi da je Japan je pravi primer straha. Godine 2013, dekade cena u (laganom) padu podstakle su centralnu japansku banku Bank of Japan na upuštanje u monetarnu ofanzivu nezapamćenih razmera.

Ali dok je ukupna inflacija nakratko porasla, faktori koji su podstakli taj rast – prodorna depresijacija jena i povećanje poreza – nisu dugo potrajali. U ovom trenutku, zemlja se vraća u stanje koje je gotovo jednako deflaciji – na tačku koju ističu uspaničeni novinski naslovi. Međutim, nasuprot utisku stvorenom putem medijskih izveštaja, japanska privreda daleko je od izdisaja. Nezaposlenost je gotovo nestala; stopa zapošljavanja kontinuirano doseže nove gornje granice; dok raspoloživ dohodak po glavi stanovnika postojano raste. 

Zapravo, čak tokom takozvanih izgubljenih decenija u Japanu, rast dohotka po glavi stanovnika bio je jednak onome u Sjedinjenim Američkim Državama i Evropi, dok je stopa zapošljavanja porasla, nagoveštavajući da deflacija možda i nije u tolikoj meri opaka kao što to, čini se, veruju centralni bankari. 

U Sjedinjenim Američkim Državama i Evropi takođe ima malo naznaka ekonomske propasti koja proizlazi iz neuspeha centralnih banaka u postizanju svojih ciljeva u domenu inflacije. Rast ostaje solidan, ako ne i spektakularan, dok zapošljavanje raste.

Povoljni uslovi finansiranja

Postoje dva ključna problema u vezi sa pristupom koji su centralne banke trenutno usvojile. Najpre, one su usredsređene na potrošačke cene, što je zapravo pogrešna ciljna tačka.  Potrošačke cene su u padu iz jednostavnog razloga: cene energije i ostalih sirovina su se više nego prepolovile tokom poslednje dve godine. Njihov pad je stoga privremen i centralne banke trebalo bi da ga zanemare, kao što su zanemarile porast potrošačkih cena u trenutku kad su cene nafte vrtoglavo rasle. 

Umesto toga, centralne banke trebalo bi da se usredsrede na stopu rasta prihoda, izmerenu rastom nominalnog BDP-a. Upravo je to ono što je, na kraju krajeva, najvažnije za visoko zadužene vlade i poduzeća.

Prema takvom načinu merenja nema deflacije: indeks cena BDP-a (nazvan BDP deflatorom) u razvijenim zemljama u proseku raste za 1-1,5%. U evrozoni dostiže rast od 1,2%. To se može smatrati podbačajem u odnosu na cilj koji je postavila Evropska centralna banka od „ispod ali blizu 2%,“ ali u dovoljnim razmerama koje bi opravdale sve agresivnije korišćenje monetarnih instrumenata Evropske centralne banke u cilju stimulisanja privrede. Dalje, nominalni rast BDP-a premašuje dugoročne kamatne stope. U trenutku u kojem su dugoročne kamatne stope više od stope rasta BDP-a, što je obično slučaj, imućni mogu akumulisati bogatstvo brže od ostalih, što je ustvrdio ekonomista Tomas Piketi.  

Međutim, u ovom trenutku, rast nominalnog BDP-a uveliko nadmašuje prosečne dugoročne kamatne stope (koje, u nekim zemljama, uključuju premije rizika do 100 baznih bodova) – čak i u evrozoni, gde se očekuje da će ove godine nominalni rast BDP-a dosegnuti oko 3 procenta. 

To znači da su uslovi finansiranja jednako povoljni kao što su bili na vrhu kreditnog buma 2007. godine, pa i znatno bolji nego što su bili u bilo kojem trenutku tokom poslednjih 20 godina. Moglo bi se očekivati da će ti podaci primorati centralne bankare na promišljanje o svojim trenutnim bojaznima po pitanju deflacije. Ali oni ostaju predani postizanju svojih inflatornih ciljeva, uvereni da bi čak i najmanja epizoda deflacije mogla započeti silaznu spiralu, uz pad potražnje koja bi uzrokovala dalji pad cena. To je njihova druga greška.

Velika potražnja

Naravno, deflacijska spirala je moguća, a njene posledice mogle bi biti ozbiljne. Kad bi realne kamatne stope bile značajno pozitivne, moglo bi doći do znatnog pada potražnje, što bi snizilo cene do tačke u kojoj bi servisiranje dugova dužnika postalo nemoguće. Takva spirala doprinela je Velikoj depresiji u Sjedinjenim Američkim Državama tiokom 1930-ih godina, kad su cene padale, tokom pojedinih godina, za nekih 20-30%. Međutim, danas nismo ni blizu toga. Zapravo, nominalne kamatne stope su na nuli, dok su najširi indeksi cena u laganom porastu.

Budući da su uslovi financiranja tako povoljni, nije iznenađujuće da je domaća potražnja ostala velika, što je dovelo do toga da gotovo svuda nezaposlenost dosegne niske nivoe kakve su prethodile krizi. Evrozona je jedina velika razvijena privreda u kojoj nezaposlenost ostaje znatna te ostaje stoga jedina ekonomija u kojoj bi se mogle obrazložiti negativne strane rizika od deflacije. Međutim, čak i u evrozoni, rast BDP-a neznatno je iznad (doduše vrlo slabog) potencijala. 

Osim toga, jedini razlog zbog kojeg nezaposlenost u evrozoni ostaje visoka jeste to što je stopa angažovanja radne snage nastavila s rastom tokom recesije. Zapošljavanje se polako vraća na nivoe na kojima se nalazilo pre krize. 

To je upravo suprotno od onoga na što upozoravaju deflacijski „jastrebi“. Prema popularnoj hipotezi „obeshrabrenog radnika“, pomak prema deflaciji je skup, jer dugotrajna recesija navodi ljude na prekid potrage za zaposlenjem. To uopšte nije slučaj u današnjoj Evropi. Raspoloživi podaci su jasni. Centralne banke u razvijenim privredama trebalo bi da pobede svoj iracionalni strah od deflacijske spirale i prestanu sa očajničkim podsticanjem potražnje.  U protivnom, susresće se s masovnom ekspanzijom platnih bilansa i vrlo slabim rezultatima.