Kako će veštačka inteligencija menjati globalnu ekonomiju?

Većina današnjih ekonomista iskazuje pesimizam u vezi sa projekcijama privrednog rasta na globalnom nivou. Svetska banka još jednom je snizila svoje srednjeročne projekcije, dok ekonomisti širom sveta upozoravaju da smo upravo suočeni sa „novom normalom“ sporijeg rasta, piše Kemal Derviš, bivši direktor Razvojnog programa Ujedinjenih nacija.

Međutim, čini se da postoji manje konsenzusa po pitanju uzroka te slabosti. Pre gotovo tri godine, bivši sekretar američkog državnog trezora Leri Samers podsetio je na Alvin Hansenovu hipotezu „sekularne stagnacije“, naglašavajući ograničenja na polju potražnje. Za razliku od njega, Robert Gordon u svojoj zanimljivoj i eruditskoj knjizi pod nazivom „Uspon i pad američkog rasta“, stavio je težište na dugoročne faktore vezane za ponudu – naročito u pogledu inovacija.

Tomas Piketi, u svom magnum opusu „Kapital u dvadeset prvom veku“, opisuje uspon nejednakosti kao posledicu niskog rasta BDP-a. Knjiga Džozefa Štiglica pod nazivom „Nova pravila američke ekonomije: program za rast i zajednički prosperitet“ okrivljuje političke izbore kako za usporavanje rasta tako i za rastuću nejednakost. 

Takvi prikazi situacije razlikuju se u onome što ističu, ali oni uopšte nisu kontradiktorni. Naprotiv, dok Samers, Gordon, Piketi, i Štiglic razmatraju ta pitanja iz različitih perspektiva, njihove ideje su komplementarne – čak uzajamno potkrepljujuće.

Neophodna ulaganja

Samersov kejnzijanski argument je da problem leži u hroničnom nedostatku agregatne potražnje: željene investicije zaostaju za željenom štednjom, čak i po gotovo nultim nominalnim kamatnim stopama, što ima za posledicu hroničnu zamku likvidnosti. 

Današnje gotovo nulte – čak pomalo i negativne – kratkoročne kamatne stope monetarne politike ne znače da su dugoročnije stope, koje su relevantnije za finansiranje investicija, takođe dosegle nulu. Međutim, krivulja prinosa u najvećim razvijenim privredama vrlo je jednolična, dok realne i nominalne dugoročnije kamatne stope dostižu istorijski niske nivoe.

Možda postoje razlozi za to, ali Gordon opisuje jednu mogućnost: došlo je do usporavanja temeljnog tempa inovacija, što je dovelo do nižih očekivanih povrata ulaganja i stoga spustilo kamatne stope. Radi se o ulaganjima neophodnim da bi se novo znanje pretočilo u stvarne inovacije koje povezuju pitanja ponude i potražnje i generišu rast. 

Obe teorije mogu da se povežu sa Piketijevim argumentima o dinamici akumulacije kapitala. Piketijeva teza implicira da se kapital može zameniti radnom snagom na relativno lak način. Kad kapital raste brže od radne snage i BDP-a, stopa povrata će se vremenom spustiti, ali proporcionalno manje od rasta količine kapitala.

To rezultira u redistribuciji prihoda radne snage onima koji poseduju kapital. Samers je zapravo predložio novi oblik funkcije proizvodnje, čime napredak inteligentnih mašina i postrojenja čini kapital savršenom zamenom za segmente radne snage. 

Rastuća koncentracija prihoda na vrhu, u kombinaciji sa visokom sklonošću prema štednji među osobama s visokim primanjima, tada dovodi do hroničnog nedostatka agregatne potražnje što je tipično za sekularnu stagnaciju.

Štiglic zagovara teoriju da politička pristranost takođe doprinosi koncentraciji prihoda. Gordonova teza više je vezana uz vrstu „zasićenosti“ tokom brzog tehnološkog napretka, što snižava očekivani povrat i stoga pomaže u pronalaženju objašnjenja za hronični nedostatak ulaganja. 

Međutim, na kraju svoje knjige, on tvrdi da je srednji prihod stvarni pokazatelj ekonomske efikasnosti. Prema Gordonovim predviđanjima za razdoblje od 2015 – 2040, godišnji rast srednjeg prihoda u Sjedinjenim Američkim Državama iznosi samo 0,4 odsto, u poređenju s prosečnim rastom prihoda od 0,8 odsto, što odražava kontinuirano rastuću nejednakost.

Zatvaranje jaza štednje

Isprepletane sile hronične kejnzijanske neuravnoteženosti, usporavanje rasta produktivnosti i koncentracija prihoda na vrhu dovode do opreznih predviđanja u vezi sa rastom srednjeg prihoda. 

Dok su očekivanja u budućnosti ograničena takvim duboko ukorenjenim silama, možda ne bi trebalo biti iznenađujuće da glasači u Sjedninjenim Američkim Državama i drugim državama izražavaju ljutnju prema političkom establišmentu. Srećom, ima razloga za nadu.

Najpre, ne delim Gordonovu procenu prognoza za dugoročniji tehnološki napredak. Verujem da, dok digitalna revolucija i veštačka inteligencija restrukturiraju velike segmente privrednih aktivnosti, ukupan rast produktivnosti mogao bi opet da se ubrza, dovodeći do većih očekivanih povrata te, stoga, do više ulaganja i bržeg rasta. Samo po sebi, to neće dovesti do uravnoteženije distribucije bogatstva ili prihoda, a možda neće doneti ni dovoljno zapošljavanja. 

Ali moglo bi stvoriti politički i fiskalni prostor za političke reforme usredsređene na inkluzivnost. Dalje, privrede u razvoju i one u nastajanju još uvek nude direktne prilike za velika ulaganja sa visokim povratom, koja bi trebalo da budu finansirana onime što se prikazuje kao višak globalne štednje.

Uz znatan prostor za kretanje prema tehnološkoj granici, te u uslužnom sektoru, još uvek ostaje obilje mogućnosti za „postizanje“ rasta. Takva ulaganja pomogla bi u zatvaranju jaza štednje na globalnom nivou i stvaranja pozitivnih povratnih informacija takođe i za napredne ekonomije. Međutim, kako bi se iskoristile te mogućnosti, potrebno je smanjiti regulatornu i političku neizvesnost.

Ključ je u političkoj volji

Kontinuirani brzi porast prosperiteta moguć je i verovatan. Ipak, naposletku, politički izbor odrediće vodi li rasprostranjenost veštačke inteligencije do široko rasprostranjenih povećanja srednjeg dohotka ili do zaoštravanja polarizacije i nejednakosti. 

Politička volja i snažne poruke biće ključne u podsticanju ambicioznih društvenih i ekonomskih reformi, zajedno sa određenom vrstom međunarodne saradnje koja će biti neophodna za iskorišćavanje mogućnosti inkluzivnog rasta.