ANALIZA: Šta će Velika Britanija uraditi sa nezavisnošću?

„Jedan moj promišljeni britanski prijatelj rekao mi je nekoliko dana pre referenduma o Bregzitu u da će on glasati za ostanak u EU zbog svoje zabrinutosti zbog privredne neizvesnosti koja bi usledila kada bi Velika Britanija napustila Evropsku uniju“, piše profesor ekonomije na Harvardu Mertin Feldstajn.

Njegov prijatelj je dodao da ne bi odobravao britansku odluku o pridruživanju EU davne 1973. da je znao kako će se EU razvijati. Dok su glasači odabrali napuštanje Evropske unije iz niza razloga, mnogi od njih bili su zabrinuti razmerama do kojih su vođe EU prekoračile svoje prvobitne mandate, stvarajući sve veću i sve invazivniju organizaciju. Žan Moneov san o Sjedinjenim Državama Evrope nije bio ono što su Britanci želeli kada su se pre 40 godina pridružili EU. Oni nisu tražili evropsku protivtežu Sjedinjenim Američkim Državama, što je Konrad Adenauer, prvi posleratni nemački kancelar, nekad zagovarao.

Britanija je samo želela prednosti povećane integracije trgovine i tržišta radne snage sa zemljama sa druge strane Engleskog kanala. Evropska unija prvobitno je bila sporazum između šest zemalja sračunat na postizanje slobodne razmene robe i kapitala i eliminisanje prepreka mobilnosti radne snage. Kad su vođe EU pokušavale da osnaže osećaj evropske solidarnosti uspostavljanjem monetarne unije, Britanija je srećom od toga uspela da se ograditi i zadrži funtu – kao i kontrolu nad vlastitom monetarnom politikom. 

Međutim, usled takve odluke Britanija je ostala relativni autsajder unutar EU.  Dok se EU proširila sa 6 na 28 zemalja, Britanija nije mogla trajno da ograniči radnicima iz novih zemalja članica ulazak na svoje tržište rada. Stoga se broj stranih radnika rođenih u Britaniji udvostručio od 1993. i premašio 6 miliona odnosno 10% radne snage, od kojih većina trenutno dolazi iz zemalja sa niskim platama koje nisu bile među prvobitnim članicama EU.

Pritisak na plate

Iako glasači koji su podržali Bregzit brinu zbog posledičnog pritiska na plate u Velikoj Britaniji, oni suštinski ne odbacuju prvobitne ciljeve slobodne trgovine i protoka kapitala koji su temelj globalizacije. Neki zagovaraoci Bregzita ukazuju na primer uspešnog američkog sporazuma o slobodnoj trgovini sa Kanadom i Meksikom koji ne sadrži odredbe o mobilnosti radne snage. 

Za razliku od Britanije, ostale zemlje članice EU, predvođene Francuskom i Nemačkom, želele su više od slobodne trgovine i uvećanog tržišta radne snage.

Isprva su evropski lideri bili usmereni na ekspanziju „Evropskog projekta“ u cilju postizanja onoga što su Rimski Ugovori nazvali „sve tesnijom unijom“. Zagovaraoci prebacivanja ovlašćenja na institucije EU opravdavali su to pojmom „zajedničkog suvereniteta,“ prema kojem bi britanski suverenitet mogao biti nagrižen odlukama EU, bez ikakve formalne saglasnosti vlade ili ljudi u Velikoj Britaniji. „Pakt o stabilnosti i rastu“ iz 1998. nametnuo je ograničenje na godišnje deficite zemalja članica i nalagao da se procenat državnog duga i BDP-a snizi maksimalno na 60%.

Kad je 2008. započela globalna finansijska kriza, nemačka kancelarka Angela Merkel videla je priliku za dodatno osnaživanje EU, sprovođenjem novog fiskalnog ugovora ovlastivši Evropsku komisiju za nadgledanje godišnjih budžeta zemalja članica i nametanje kazni usled nepoštovanja budžetskih i dužničkih ciljeva (iako nisu bile naplaćene nikakve kazne). Nemačka je takođe predvodila osnivanje evropske bankarske unije sa jedinstvenim regulatornim okvirom i obavezujućim mehanizmom razrešenja za problematične finansijske institucije. 

Podela ovlašćenja

Sve te politike nisu direktno obuhvatale Veliku Britaniju; no, one su ipak produbile intelektualni i politički jaz između Britanije i članica evrozone u Evropskoj uniji. To je potkrepilo temeljnu suštinsku između tržišno-orijentisanih britanskih vlada i vlada brojnih zemalja EU, sa njihovim tradicijama socijalizma, vladinog planiranja i obimnom regulativom. 

Podela ovlašćenja između birokratije EU i zemalja članica rukovođena je dvosmislenim načelom – pozajmljenim iz katoličkih društvenih nauka – „subsidijarnosti“: odluke bi trebalo da se donose na „najnižoj“ ili najmanje centralizovanom nivou „nadležnog tela.“

U praksi, to ne ograničava donošenje propisa u Briselu i Strazburu. Subsidijarnost pruža znatno manju zaštitu vladama zemalja članica EU od zaštite koju Sjedinjenim Američkim Državama pruža Deseti amandman američkog ustava – koji poriče federalnim vladama sva ovlašćenja koja im nije dodelio Ustav. Britanska javnost nije jedina sa neugodnostima u Evropskoj uniji. Ispitivanje javnog mnenja koje je u zemljama članicama EU sprovela Agencija Pew pokazalo je da većina glasača u tri najveće zemlje – Britaniji, Francuskoj i Španiji – imaju nepovoljno mišljenje o EU.

U Nemačkoj je javnost podeljena 50-50. U Italiji jasna većina tvrdi da je od članstva u EU imala koristi; pa ipak populistički Pokret pet zvezda, koji je nedavno pobedio na izborima za gradonačelnika u 19 od 20 gradova (uključujući 70% glasova u Rimu), obećao je referendum o napuštanju evrozone ako pobedi na parlamentarnim izborima koji će se održati ove godine.

Šta sa nezavisnošću?

Iako brojni zvaničnici i stručnjaci predviđaju da će Bregzit imati pogubne privredne posledice, to svakako nije neizbežno. U ovom trenutku puno toga zavisi o uslovima budućeg odnosa između EU i Britanije.  Velika Britanija takođe je trenutno u boljem položaju za pregovore o povoljnijem trgovinskom sporazumu, kao i o sporazumu o ulaganjima sa Sjedinjenim Američkim Državama.

Iako je predloženo Transatlantsko trgovinsko i investiciono partnerstvo (TTIP) između SAD-a i EU trenutno zapelo, britanska vlada izvan Evropske unije mogla bi znatno lakše da ispregovara sporazum sa Sjedinjenim Američkim Državama. SAD bi pregovarale sa jednom državom, a ne sa njih 28 – dok brojne među njima ne dele britansku pro-tržišnu politku. Odluka o britanskom članstvu u EU je donesena. U ovom trenutku njena privredna budućnost zavisi od toga što će ona učiniti sa svojom novom nezavisnošću.