Ako jednog dana veštačka inteligencija zameni ljudsku, to će u velikoj meri biti zasluga Džona fon Nojmana ‒ matematičara brzog i oštrog uma, kog su često su upoređivali sa superkompjuterom.
Razvoj digitalne civilizacije i inteligentnih mreža takođe se delimično pripisuje njemu. Međutim, on je stvorio i mogućnost da čovečanstvo, jednog dana, izgori u nuklearnom paklu.
Janoš Nojman, kako je glasilo njegovo mađarsko ime, rodio se 28. decembra 1903. Hiperaktivan kao dete, već sa tri godine istražuje prostor i pokazuje veliko interesovanje za knjige i razne mehanizme, poput dizalice i telefona, koje marljivo rastavlja. Roditelje zbunjuje njegova izvanredna inteligencija. Sa šest godina, sa ocem Maksom razgovara na starogrčkom jeziku. Pre osme godine je pročitao većinu knjiga iz porodične biblioteke, a četrdeset četiri toma enciklopedije „Istorija sveta“ naučio je napamet.
Prilikom velikih porodičnih ručkova Janoš u društvu rođaka crta matematičke simbole. Njegovi roditelji će ubrzo ustanoviti da nije reč o trivijalnim figurama, već o numeričkim nizovima, konvergentnim redovima i konceptima koji uključuju limite i beskonačnost. Znakove jezika univerzuma crtaće sve do smrti, 1957. godine.
Razvoj matematičkog genija
Kao i mnogi Jevreji, Džon može da postane samo naučnik, lekar, advokat ili bankar. Obuzet je matematikom, ali ga otac Maks podstiče da se upiše na studije hemije, znajući da su hemičari tadašnjem društvu bili veoma potrebni.
Sa šesnaest godina mladić se paralelno upisuje na studije matematike u Budimpešti i na studije hemije u Berlinu, gde će stanovati dve godine.
U Berlinu Janoša prijatelji zovu „Johan“. Matematika ga interesuje mnogo više od hemije. Sa kolegama razgovara o filozofiji i matematici, na stolovima kafića ispisuju jednačine.
Džon fon Nojman se 1923. godine iz Berlina seli u Cirih, gde kao puku formalnost polaže prijemni ispit za studije hemije na najtežoj politehničkoj školi na svetu. Na tom prijemnom ispitu je, samo tri decenije ranije, Albert Ajnštajn doživeo neuspeh.
Godine 1926. brani doktorsku tezu iz matematike. Stipendija Rokfeler fondacije omogućava mu odlazak u svetsku prestonicu matematike – Getingen u Nemačkoj ‒ gde je matematičar i logičar Kurt Gedel bio na pragu velikog matematičkog otkrića.
Nastanak kvantne mehanike
U matematici mogu da postoje neizvesna pravila, koja je nemoguće u potpunosti pobiti ili potvrditi. Potrebno je u njih verovati. Ako želimo da razotkrijemo misterije univerzuma, trebalo bi da se oslonimo na matematička pravila.
Njihovu valjanost Nojman ispituje na atomskim i subatomskim pojavama. Tako nastaje kvantna mehanika, disciplina koja sadrži elemente slučajnosti i neizvesnosti, a koja proučava ponašanje čestica, kao i nastanak ranog univerzuma.
Fon Nojman ovu granu fizike ne smatra rigoroznom. Fizičari, među kojima je i Ajnštajn, podeljenih su mišljenja. Šredinger i Hajzenberg pišu različite jednačine. Kad je reč o ulozi neodređenosti u mikrosvetu, oni se ne slažu.
Fon Nojman uviđa da, s matematičkog gledišta, njih dvojica govore „jedno te isto“. Godine 1926. počinje da gradi matematičke temelje kvantne mehanike. Ipak, pravi, dublji značaj zakona fizike njega ne interesuje.
Napisao je ključnu knjigu o kvantnoj mehanici. Izučavao je dva tadašnja pristupa toj novoj grani fizike i razmišljao o načinu na koji može da ih spoji. Nije se, ipak, zapitao da li je potrebno izaći iz okvira kvantne mehanike. Na taj način se ograničio. Doduše, rano je umro. Svakako je bio izuzetno uticajan u mnogim oblastima matematike.
Doprineo je najvažnijim otkrićima dvadesetog veka, ali i njihovim razarajućim posledicama. Nazivi njegovih matematičkih teorija u isti mah zvuče tajanstveno ‒ ćelijski automati, teorija igara, teorija sličnosti između mozga i računara i teorija samoreprodukcije ‒ ali i poznato, jer označavaju teorije odgovorne za sve brže promene u svetu.
Internet, računarska revolucija i veštačka inteligencija pretvorili su našu planetu u „veliko selo“. Pred kraj života Nojman je zamislio i predvideo takav umreženi svet.
Mnogi su se divili oštroumnosti i brzini kojom je poznati matematičar razmišljao. U razgovoru s njim nikada nije bilo potrebno dvaput ponoviti jednu misao. Odmah bi razumeo.
Nalazio je originalna rešenja za probleme koje većina ljudi nije ni uviđala.