Najbolju smernicu za proučavanje pozadine ove naizgled beznačajne, a ipak zapanjujuće Titove navike, dale su sveske sa evidencijom ostvarenja u kojima je uživao. To nije najprecizniji termin za Maršalov odnos prema filmovima, jer se uz njih relaksirao, ali i preko njih edukovao, upoznavao sa zemljama u koje će ići, opusom svetskih zvezda koje će primiti i učio strane jezike
„Velika iluzija – Tito i 24 miliona metara filmske trake“ naziv je multimedijalne izložbe posvećene velikoj ljubavi Josipa Broza prema pokretnim slikama – filmovima, žurnalima i dokumentarcima – koja se do 18. decembra održava u Muzeju istorije Jugoslavije. Ona o ovom još uvek kontroverznom vođi naroda i narodnosti priča opisnije od zvaničnih činjenica, delikatnije od čaršijskih nagađanja, ona stvara utisak da je bivši doživotni predsednik Jugoslavije ponovo među nama. I da mu možemo suditi kao gledaocu, glumcu, režiseru u senci, ali i najmoćnijem filmskom producentu nekada (i kinematografski) moćnije države.
Neobično koncipirana, da se otvara u pet po podne, a traje do 22 sata, zbog mnogobrojnih projekcija, publiku nije privukla samo udobnijim terminom, već prvenstveno sadržajem (nikad dovoljno o Njemu!). Naša je preporuka da dođete u subotu, kad kroz izložbu vodi ili Momo Cvijović, ili Marija Đorgović, autori postavke i vrsni poznavaoci Titove umetničke zaostavštine. A, pokazaće se, i života.
„Josip Broz je od 15. marta 1949. do 16. januara 1980. godine pogledao 8.801 film, dakle, radi se o prosečno oko 280 filmova godišnje. Kad se oduzme vreme provedeno na putovanjima, ispada da je nekad gledao i više filmova dnevno”; Cvijović će otprilike ovako započeti „turneju”. Najbolju smernicu za proučavanje pozadine ove naizgled beznačajne, a ipak zapanjujuće Titove navike, dale su sveske sa evidencijom ostvarenja u kojima je uživao. To nije najprecizniji termin za Maršalov odnos prema filmovima, jer se uz njih relaksirao, ali i preko njih edukovao, upoznavao sa zemljama u koje će ići, opusom svetskih zvezda koje će primiti i učio strane jezike. „On je i po tom pitanju bio nesvrstan, gledao je šta je stigao”, obrazložiće raznolikost Titovih interesovanja Cvijović uz osmeh. U tu raznorodnu hrpu spadali su i vestrni, melodrame, istorijski spektakli…pa čak i „laki pornići” i „crtaći”.
„U sveskama se beležio tačan datum i vreme projekcije, detalji poput imena distributera i napomene da li je film bio titlovan”, podeliće sa publikom kustos. Podaci govore da je Maršal dvanaest godina gledao filmove bez prevoda sa raznih govornih područja, ali ne otkrivaju da li su ga privlačili magijom umetničkih sredstava – režije i glume, ili je tako pamtio strane reči i fraze. Cvijoviću i koautorki izložbe Mariji Đorgović, zabeleške su poslužile da rekonstruišu Titove aktuelne dužnosti i preokupacije, odnosno, da utvrde njihovu međusobnu zavisnost sa izborom repertoara.
Recimo, predsednik ne gleda ruske filmove od ’48. do ’53, što znači da uvodi vrstu autocenzure shodno informbiroovskom kursu koji je zadao državi. Međutim, u sećanju njegovog glavnog kinooperatera Aleksandra Leke Konstantinovića, ostalo je da je Tito smatrao da je sovjetski film propao, što znači da se ničeg dragocenog mu nije ni odrekao.
S druge strane, obožava vestrne sa Džonom Vejnom, iako je glumac bio deklarisani antikomunista, što govori da ga ideologija nije vodila pri izboru. Uoči posete Velikoj Britaniji 1953, što mu je i prvi izlazak iz zemlje nakon petogodišnje apstinencije,Tito proučava engleske filmske žurnale. Dok očekuje Simon Sinjore, Lorensa Olivijea, Ričarda Bartona, Liz Tejlor… ili kakve druge filmske zverke, on se, kao što rekosmo, bavi ostvarenjima gde su gosti glavni protagonisti. On prati i dela „crnog talasa”, da sazna šta o njemu misli avangarda.
Kad ne uzima ništa 4-5 dana, znači da je bio na kratkom i važnom putu, dok je za duža, Plavim vozom, ili Galebom, od distributera pozajmljivao najbolje filmove. „Onda, na jednom mestu, vidimo da je jednog dana pogledao film od svega 17 minuta i posle ustanovimo da se tog dana oženio Jovankom. Period kada je gledao crtane, označava njegov kraj u bolnici u Sloveniji, gde su filmovi stizali specijalnom pošiljkom”, objasniće Cvijović.
Nastavak teksta možete pročitati u šesnaestom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
