Dostupnost ili kvalitet javnih usluga (uključujući slabe smeštajne kapacitete u državnim staračkim domovima, mali broj slobodnih mesta u vrtićima, pa i neusklađenost rada vrtića sa životnim obavezama) jedna je od prepreka većem uključivanju trenutno neaktivnih na tržište rada. Veliki deo onih koji bi želeli da rade – ali to ne mogu – tvrdi da se ne uključuju na tržište rada pošto brinu o drugim članovima porodice, navodi se u studiji „Demografski izazovi u Srbiji i na prostoru Otvorenog Balkana“.
Prema Anketi o radnoj snazi za 2022, u Srbiji ima 60.000 hiljada onih koji bi želeli da rade, ali ne mogu.
Od tog broja, više od 15.000 tvrdi da je to zbog brige o deci ili rođacima, a oko 13.700 zbog „ličnih i porodičnih razloga“.
U Srbiji ima oko 800.000 ljudi koji sebe smatraju „subjektivno nezaposlenim“ (825.300 prema Anekti o radnoj snazi za 2022. godinu) u poređenju sa samo oko 300.000 nezaposlenih koliko to smatra zvanična statistika, koristeći međunarodnu metodologiju, po kojoj je nezaposleni samo onaj koji je aktivno tragao za poslom tokom prethodne nedelje, i može početi sa radom u narednih mesec dana, ako mu se ponudi posao.
Ovo čini pul od preko 520.000 ljudi koji su istisnuti sa tržišta rada usled različitih razloga, među kojima su briga o mladim ili starijim članovima porodice, te obeshrabrenost u mogućnosti nalaženja radnog mesta, piše u studiji.
Veći obuhvat dece u vrtićima, bilo kroz otvaranje novih mesta u državnim ustanovama ili kroz uvođenje privatnih vrtića u sistem sufinansiranja, trebalo bi da omogući delu neaktivnih da se uključe na tržište rada, navodi se u studiji.
U pojedinim slučajevima, problem nije broj slobodnih mesta, već neusklađenost rada vrtića sa životnih obavezama – u pojedinim lokalnim samoupravama, vrtići insistiraju da leti deca ne pohađaju vrtić, ili da deca idu u „pripremne“ grupe tokom leta i septembra koje su efektivno skraćenog trajanja, što znači da u tom periodu, jedan od roditelja ne može da radi puno radno vreme (ili uopšte, ukoliko mu radni raspored nije fleksibilan).
Sa ovim je povezano i pitanje socijalnih usluga vezano za stara lica – slab kapacitet smeštaja u državnim staračkim domovima, i veoma slabi kapaciteti palijativne nege, de facto navode veliki broj porodica da brigu o bolesnim i ostarelim licima preuzmu na sebe, što u velikom broju slučajeva znači da jedna osoba mora barem privremeno da izostane sa tržišta rada.
Povećanje obuhvata organizovanih smeštaja za stara lica, kao i u slučaju vrtića, bilo državnim poduhvatom, bilo uključivanjem privatne ustanove u sistem finansiranja, ili samo poreskim olakšicama za porodice kao mere sa ciljem povećanja radne aktivacije, piše u studiji.
Druga mera bila bi pomaganje još uvek samostalnog života onima koji su za to sposobni, kroz gerontološke usluge u samom domaćinstvu.
Sve smo stariji, a u protekloj deceniji samo osam subspecijalizacija iz gerijatrije