U Zapadnoj Evropi su aktivne berze u Lajpcigu, Beču, Rimu…dok se na jugoistoku Evrope pojavljuju ponajviše Rumunija, Slovačka… Međutim, može se reći da ni Zapadna Evropa po cenama struje, i uopšte energenata, nije jedinstvena celina. Na primer, cene kilovata kreću se u rasponu od 29,5 evrocenti u Danskoj, nešto više od 20 evrocenti u Austriji, pa do 14,4 u Francuskoj. U Srbiji je prosečna cena kilovata 6,08 evrocenti
Akcize na struju, čije uvođenje je najavila Vlada Srbije u okviru pregovora sa MMF-om o novom aranžmanu sa ovom institucijom, samo su deo prilagođavanja domaće regulative sa evropskom. Ipak, kao i u ostalim državama regiona, očigledno je da i nadležni u Srbiji imaju dilemu – treba li, na ovaj način, opteretiti cenu električne energije i direktno od cene kilovata prihodovati u budžet.
Ne žuri se ni sa dugo najavljivanim poskupljenjem cene struje za domaćinstva i male kupce. A upravo je cena struje koja je, u ovoj kategoriji, najniža u Evropi, razlog što je u Srbiji trenutno nemoguće primeniti poslednju u nizu liberalizacija na tržištu električne energije. Naime, i pored činjenice da je od 1. januara ove godine otvorena mogućnost da domaćinstva i mali kupci nabavljaju električnu energiju od brojnih trgovaca strujom, upravo je cena energije, koja je trenutno ispod tržišne, ono što ovaj segment tržišta čini neatraktivnim za trgovce.
Otuda se postavlja pitanje koji je optimalni nivo cene električne energije koji bi obezbedio sigurno i pouzdano snabdevanje po najnižim mogućim troškovima za potrošače i u isto vreme bio stimulativan za investitore? Politika cena električne energije, naročito u zemljama u tranziciji, često je služila (i služi) kao jedan od makroekonomskih instrumenata uz pomoć koga država vodi deo ekonomske, razvojne i socijalne politike.
Na osnovu cene električne energije štiti se standard stanovništva, stimuliše razvoj određenih industrijskih grana, podiže konkurentska pozicija privrede i slično. Snabdevanje električnom energijom podrazumeva više karakteristika, ali sa stanovišta potrošača mogu se izdvojiti četiri glavna aspekta: kvalitet, raspoloživost, kontinuitet i troškovi. Imajući u vidu potrebu za postizanjem kompromisa između kontradiktornih interesa, uvek je postojala zainteresovanost države ili regulatora da na neki način budu uključeni u regulisanje ove strateške delatnost.
Republika Srbija potpisnica je Ugovora o uspostavljanju Energetske zajednice Jugoistočne Evrope, pa je u skladu s tim preuzela i međunarodne obaveze u vezi s otvaranjem tržišta električne energije.
Za Elektroprivredu Srbije tržište je otvoreno od kraja 2012. godine, mada su još od 2008. veliki kupci imali mogućnost da se električnom energijom snabdevaju i od drugih, a ne samo od EPS-a.
Elektroprivreda Srbije je zasada prošla dva kruga liberalizacije, ali je, ipak, zadržala najveći deo kupaca. Ova kompanija je pokrila više od 70 odsto, a sa rezervnim snabdevanjem to je premašilo i 90 odsto. U međuvremenu, EPS je izmenio status i osnivačka akta zavisnih preduzeća i krenuo u reorganizaciju.
U prošloj godini ukupna potrošnja električne energije u Srbiji iznosila je oko 35,3 teravat-sati, od
čega je za javno snabdevanje isporučeno oko 70 odsto, dok je na tržištu prodat ostatak.
Nastavak teksta možete pročitati u devetnaestom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
