PUSTIMO INSTITUCIJE DA RADE SVOJ POSAO

Sredinom januara, više od 160 radnika fabrike presvlaka za automobilska sedišta Magna u Aleksincu potražilo je lekarsku pomoć zbog zdravstvenih tegoba. Osnovno javno tužilaštvo u toj opštini tada je saopštilo da se „pretpostavlja se da je reč o trovanju od isparenja hemikalija“.

U istraživanje uzroka zdravstvenih tegoba kod zaposlenih odmah su uključene i policija, sanitarna i veterinarska inspekcija, inspekcija rada, Uprava za vanredne situacije, Komisija Instituta za javno zdravlje Novi Sad i Zavod za zdravstvenu zaštitu radnika. Do objavljivanja ovog teksta, rezultati istrage nisu objavljeni. Fabrika je u međuvremenu nastavila sa proizvodnjom.

Premijerka Ana Brnabić je prilikom nedavne posete Nišu izjavila da „što se tiče trovanja u Magni, inspekcije rade svoj posao, ljudi u Magni rade svoj posao“, dodavši da će se ona sastati sa rukovodstvom kompanije još jednom da vidi kako napreduje analiza toga šta se desilo.

„Drago mi je što smo rešili problem, u smislu da posao može da se nastavi, da ti ljudi mogu da nastave da rade, da su u potpunosti bezbedni – što je uvek na prvom mestu, ali naravno da (je važno da) se nastavi proizvodnja, jer je to važno zbog radnih mesta“, izjavila je ona tom prilikom.

Dok čekamo rezultate analize, valja podsetiti da je Magna za otvaranje pogona u Aleksincu od 2021. do 2023. godine dobila prve tri tranše subvencija (EUR 1.289.503, EUR 1.409.554 i EUR 503.712), ukupne vrednosti preko 3,2 miliona evra.

U godini kada se desio akcident, država Magni treba da isplati još jednu tranšu subvencije od 994.831 evra, po dostavljanju dokaza da je firma ispunila obavezu zaposlenja 270 novih radnika i da nije smanjila vrednost materijalnih i nematerijalnih sredstava.

Pitanje koje se nameće, bez prejudiciranja rezultata ispitivanja, jeste da li država ima mogućnost da automatski stopira ili pauzira isplatu subvencija u slučaju da dođe do ovako nesvakidašnje situacije. Odgovor je da ne može, odnosno da se ugovori koji se sklapaju sa investitorom fokusiraju na veličinu investicije, broj novootvorenih radnih mesta i – malo šta drugo.

Za državu je, smatra ekonomista i urednik publikacije Strateo Saša Đogović, jedino važno da se ispunjavaju stavke o što većem broju zaposlenih i obimu investicija.

Da bi se išta promenilo, dodaje, prvo mora da se promeni sam sistem subvencionisanja, odnosno, da se pooštre uslovi za dobijanje subvencija.

STANDARDNA PROCEDURA

Standardni ugovor kojim Ministarstvo privrede dodeljuje subvencije investitorima propisuje (između ostalog) visinu i dinamiku ulaganja, broj novih radnih mesta povezanih sa projektom, dinamiku zapošljavanja, planirane troškove bruto zarada, rok za realizaciju projekta, iznos i dinamiku i isplate dodeljenog novca, način rešavanja sporova, uslove za raskid ugovora…

Ali ne i mogućnost da se ugovor automatski raskine u slučaju, na primer, industrijskog akcidenta.

„Ministarstvo može da raskine Ugovor u svakoj fazi izvršenja, ako utvrdi da korisnik sredstava ne ispunjava uslove utvrđene Ugovorom, i ako je Savet za ekonomski razvoj doneo odluku o raskidu. Ako postoje opravdani razlozi, Ministarstvo može i pre sednice Saveta da raskine Ugovor i naplati sredstva obezbeđenja, o čemu obaveštava Savet na prvoj narednoj sednici“, navodi se u odgovoru Ministarstva privrede.

Među tim uslovima ugovora nema, na primer, industrijskih nesreća, premda najviše tih subvencija upravo ide proizvodnim kompanijama.

Na pitanje Nove ekonomije da li je ranije bilo slučajeva da se bilo koja državna pomoć obustavi zbog povreda koje su nastale na radu u kompanijama kojima je prethodno odobrena subvencija, nismo dobili odgovor.

Đogović kaže da ne zna za slučaj raskida ugovora o subvencijama pre isteka roka u kom je investitor dužan da poštuje odredbe ugovora o dodeli državne pomoći.

„Bilo je slučajeva da odu nakon što subvencije isteknu… Proces dodele subvencija treba izmeniti, kroz jasno definisanu industrijsku politiku, kako bismo se usmerili na grane koje su visokotehnološke, koje traže stručniji kadar i plaćeniju radnu snagu, a koje bi lansirale proizvode veće vrednosti. Umesto toga, imamo dosta ulaganja u radno intenzivne delatnosti – u tekstilnu, kožarsku i slične industrije, koje traže dosta radne snage, ali jeftinije radne snage. Ove investicije dolaze uglavnom južno od Beograda ili na jugoistok Srbije“, izjavio je Đogović za Novu ekonomiju.

Matična kompanija domaće podružnice, Magna International GmbH, potvrdila je za Novu ekonomiju da blisko sarađuju sa vlastima na otkrivanju uzroka incidenta.

Na naše pitanje da li ova situacija može da dovede u pitanje poslednju tranšu državne pomoći, iz centrale navode da je politika kompanije da „nikada javno ne komentariše subvencije“.

Ali, ovo ni nije priča o investitorima – već o institucijama.

KO ODOBRAVA, A KO DODELJUJE SUBVENCIJU?

Komisija za kontrolu državne pomoći je u odgovoru na upit Nove ekonomije odgovorila da ona nema nadležnosti u pogledu izvršenja i tumačenja ugovora koje firme potpisuju sa Ministarstvom privrede, već da je njena nadležnost isključivo da utvrdi da li korisnik državne pomoći dobija subvencije u skladu sa pravilima.

Na pitanje da li Komisija prati ispunjenost stavki ugovora koje kompanije potpisuju sa Ministarstvom i koje institucije su nadležne za monitoring poštovanja odredbi ugovora o dodeli sredstava podsticaja, Komisija odgovara:

„Kontrolu izvršenja ugovora vrši druga ugovorna strana, odnosno davalac, a po potrebi i drugi državni organi (Budžetska inspekcija, Državna revizorska institucija itd.).“

Kako su naveli iz ove institucije, radi tumačenja pojedinih odredbi ugovora, potrebno je obratiti se davaocu državne pomoći, što je u ovom slučaju Ministarstvo privrede.

„Utvrđivanje krivične i prekršajne odgovornosti je u isključivoj nadležnosti suda, dok je za utvrđivanje povreda propisa iz radnopravnih odnosa i povreda na radu nadležnost, pored suda, poverena i Inspektoratu za rad“, dodali su iz Komisije.

ISTO ZA SVE

„Standardni“ model ugovora, kojima se uređuje odnos između davaoca pomoći i investitora, raskid subvencije eksplicitno se propisuje samo u slučaju neispunjenja preuzetih obaveza: ako investitor ne uloži novac koji je obećao, ne otvori onoliko radnih mesta koje je najavio (ili otpuštanjima padne ispod tog broja), odnosno ako radnicima ne obezbedi plate na koje se obavezao (u Srbiji je to u skoro svakom, pa i ovom slučaju, 20 odsto više od „minimalca“).

Ovo je standardni model ugovora kojima Ministarstvo privrede investitoru odobrava subvenciju, i praktično nikada ne varira, bez obzira na sektor ili veličinu kompanije.

„Kada govorimo o pravima radnika, sve je podređeno potrebama investitora, sve ostalo je sekundarno ili tercijarno. Moguće je pooštriti ciljeve politike subvencionisanja, kako bi se sprečile određene situacije. One se mogu i pravnički doterati, da se proširi obuhvat zaštite javnog novca. Na primer, da se unesu ekološki kriterijumi, da se dodaju uslovi pod kojim može doći do raskida ugovora na štetu primaoca subvencija“, kaže Đogović.

Na pitanje da li eventualne povrede krivičnog ili radnog prava korisnika državne pomoći mogu biti uslov za raskidanje ugovora, u resornom ministarstvu navode da „jedna od ugovorenih obaveza korisnika, a može se vezati za oblast radnog prava, jeste da nakon ispunjenja obaveze zaposlenja isplaćuje uvećanu osnovnu zaradu, koja je za najmanje dvadeset posto veća od minimalne zarade, u skladu sa propisima kojima se uređuju radni odnosi“.

„Ukoliko se utvrdi da je korisnik izvršio povredu navedene obaveze, Ministarstvo dostavlja Korisniku pisano obaveštenje navodeći uočeni nedostatak. Ukoliko Korisnik ne otkloni uočeni nedostatak, Ministarstvo ima pravo da raskine ugovor i zahteva povraćaj iznosa podsticaja“, navodi se u odgovoru.

Korisnik subvencije se takođe ugovorom obavezuje da će u obavljanju svoje delatnosti poštovati važeće zakone o bezbednosti i zaštiti zdravlja na radu. Međutim, ako se utvrdi da nisu poštovani propisi o zaštiti na radu, to jest, ako je došlo do prekršaja ugovora – to ne znači da se on raskida automatski.

„(Davalac pomoći) mora po zakonu ostaviti rok za korekciju, tako da bi, u teoriji, oni mogli da obaveste kompaniju da su prekršili (odredbu o zaštiti na radu) i ostave rok za usklađivanje poslovanje sa propisima. Tek ako to kompanija ne uradi u ostavljenom roku – nastupa raskid“, naveo je za Novu ekonomiju jedan od advokata sa kojim smo se konsultovali.

NEUOBIČAJENE OKOLNOSTI I VIŠA SILA

Za sve „ostale“ sporove, odnosno stavke koje ugovor eksplicitno ne navodi primenjuje se Zakon o obligacionim odnosima, a strane se upućuju na iznalaženje sporazumnog rešenja.

Odredbe o rešavanju sporova nemaju uticaj na raskid ugovora.

Ugovor propisuje i situaciju „više sile“, koja se (u slučajevima nepostojanja precizne odrednice) obično definiše kao „prirodna pojava ili ljudska radnja koja nije na strani dužnika, koju nije bilo moguće predvideti ili otkloniti, a koja je svojom izvanrednom snagom delovanja sprečila dužnika da ispuni svoju obavezu“.

Na pitanje da li se industrijska nesreća može smatrati „višom silom“ iz člana 15. ugovora sa Magnom, iz Ministarstva privrede navode da „Korisnik (subvencije) neće biti odgovoran za neispunjenje ili kašnjenje u ispunjenju obaveza iz Ugovora u slučaju kada su njihovi uzroci van kontrole Korisnika, kao i ukoliko je, pored ostalog, u pitanju neki neuobičajen događaj nezavisan od radnje korisnika“.

„Ipak, i u tom slučaju ugovorne strane se, saglasno normama i praksi vezanoj za odnose iz obligacionog prava, dogovaraju o načinu ispunjenja obaveza i zadovoljenju svrhe projekta. Dakle, nije raskid ugovora jedino pravno rešenje, već se izmenama i dopunama ugovora, odnosno aneksima, uređuje delimično ispunjenje obaveza koje u skladu sa sudskom praksom (…) moraju da budu u skladu sa pravilom ispunjenja ‘preko pola’, od čega zavisi naravno i korekcija iznosa dodeljenih sredstava podsticaja“, navodi se u odgovoru Ministarstva.

Primera radi, Zakon o obligacionim odnosima predviđa da se dužnik oslobađa od odgovornosti „za štetu ako dokaže da nije mogao da ispuni svoju obavezu, odnosno da je zakasnio sa ispunjenjem obaveze zbog okolnosti nastalih posle zaključenja ugovora koje nije mogao sprečiti, otkloniti ili izbeći“.