Kakve su nam strane investicije potrebne

Postoji velika verovatnoća da će nam trenutna svetska ekonomska razdvajanja između zapadnog i nezapadnog sveta, kao i složeni procesi restrukturiranja ekonomskih snaga u svetu, doneti nove moguće SDI, prvenstveno zbog našeg geografskog i geostrateškog položaja. Tu situaciju moramo dočekati mnogo ozbiljnije i sa dijametralno izmenjenim uslovima ulaganja

Sadašnje vladajuće elite intenzivno su promovisale neoliberalni ekonomski model, proglašavajući strane direktne investicije (SDI) za „svetu kravu“ i jedan od osnovnih nosilaca privrednog razvoja. Zato nisu žalili stotine miliona evra godišnje iz našeg siromašnog budžeta za njihovo subvencionisanje i slikanje sa kamenima temeljcima i razdraganim strancima širom zemlje.

Ali šta je njihov efekat na naš privredni razvoj, koji se okreni-obrni u proseku kretao svih ovih godina nešto malo preko 2% godišnje, kao inače i onaj prošlogodišnji? Zar smo morali baciti toliki novac da bismo privukli SDI koje će nam zalečiti teško obolelu privredu, smanjiti nezaposlenost i popuniti krater spoljnotrgovinskog deficita, koji smo u međuvremenu uspeli da dupliramo na preko 11 milijardi evra godišnje?

Što je takođe vrlo čudno, bez obzira na permanentne licemerne pohvale Međunarodnog monetarnog fonda, a delimično i Svetske banke, kad je reč o našoj makroekonomskoj stabilnosti, sve ove godine nikako da popravimo dosta nizak kreditni rejting BB+, a samo prošle godine SDI su kod nas bile skoro pet milijardi evra i to subvencionisane sa preko 90% odobrenih državnih subvencija.

Realno posmatrano SDI, u našoj maloj i poprilično devastiranoj privredi, treba da imaju značajnu, ali ne i jednu od ključnih uloga. Ove investicije jesu zaista kod nas iz godine u godinu permanentno rasle, zahvaljujući pre svega ogromnim subvencijama države, koje su se kretale i do nekoliko desetina hiljada evra po radnom mestu, a takođe i zbog niske cene energenata, kao i višestruko niže cene rada kod nas u odnosu na, recimo, Nemačku.

Činjenica je da je preko 60% SDI dolazi iz zemalja EU, da su one svakako doprinele dodatnom zapošljavanju više od 300.000 nezaposlenih, ali s druge strane, bar do pre dve godine te SDI su u skoro 80% bile plasirane u tipične radnointenzivne delatnosti, sa zaradama ispod republičkog proseka, dok je samo oko 2% bilo u oblasti visokih tehnologija.

Ako je ova vlast još 2014. godine izjednačila strane i domaće investitore, zašto je vrednost subvencija po zaposlenom, koja je dodeljena stranim investitorima, za čak 30% veća od onih koje su odobrene domaćim ulagačima? Tek odnedavno od strane vlasti stižu informacije da će se ubuduće prednost kod nas davati kapitalno intenzivnim i izvozno orijentisanim stranim ulaganjima, uz mnogo manje subvencije po radnom mestu. Takođe i investicijama koje daju veću dodatnu vrednost, a posebno ulaganjima u oblasti visokih tehnologija, gde su već evidentni određeni pomaci.

Ali uprkos svemu ovome, svojevrsni je nonsens da naša država nema definisano i uspostavljeno institucionalno praćenje efektivnosti i opravdanosti SDI po naš privredni razvoj već dugi niz godina. Ova vlast je u prvih nekoliko godina svoje vlasti, kada su SDI tek dobijale na zamahu, pokušavala nešto na ovom polju da uradi. Međutim, te prve analize su pokazale da je preko 30% neuspelih SDI. Zatim su neke ozbiljne studije identifikovale da su efekti SDI na rast BDP-a vrlo zabrinjavajući na regionalnom nivou, osim nekih izuzetaka.

Zato se od pre pet-šest godina brže-bolje od njih odustalo, pogotovo što se to poklopilo sa prvim masovnijim odustajanjima stranih investitora od našeg tržišta i gašenjem pogona. Ova vlast je ubrzo zato pristupila dodatnim poboljšavanjima uslova njihovog privlačenja. U ovome su prednjačile astronomske i gotovo sulude subvencije po novom radnom mestu, te smo uskoro postali zaista vodeća zemlja po SDI, ne samo na Balkanu, nego i šire.

Naša javnost je vrlo često bombardovana dolaskom novih i novih SDI, čiji dolazak se bučno najavljuje, ali niko da se pozabavi na primer velikim problemom tzv. transfernih cena, uz pomoć kojih strani ulagači izvlače svoje profite iz Srbije u matičnu kompaniju ili njene filijale, što je na godišnjem nivou ogromna cifra od oko dve milijarde evra, prošle godine možda nešto manja. S druge strane, teče i njihov egzodus i to u talasima, koji se vešto krije od strane vlasti. Tek tu i tamo se pojavi neka informacija, uglavnom od većih kompanija, gde stotine naših radnika preko noći ostanu bez posla, ali odmah kreće zataškavanje priče i novi kameni temeljci od kojih se beli cela Srbija.

Naš hibridni neoliberalni ekonomski model, svojevrsnog „balkanskog tipa“, pošto je manje-više sličan i u svim ostalim balkanskim stabilokratijama, uzdigao je SDI do nivoa ključnog faktora našeg privrednog razvoja, sa nejasnim i netransparentnim realnim postotkom učešća u njemu. Naša privreda je polako ali sigurno postala zavisna od SDI, posebno onih iz EU, sa stalno prisutnom ucenjivačkom parolom kreatora ove politike, da će se one zbog ovoga ili onoga povući.

Sve se ovo odvija uz krajnje bednu stimulaciju domaće privrede, koja već oko 20 godina čami u zapećku. Svakako da su SDI za nas važne, ali one ni u jednoj iole normalnoj ekonomiji nisu i ne mogu biti ključni faktor razvoja, već samo jedan njegov važan segment, koji svakako da mora biti pažljivo institucionalno praćen i analiziran. Posebna pažnja se mora posvetiti krajnje ozbiljnom i preciznom redefinisanju uslova za nove SDI, da se ne bi ponavljale greške iz prošlosti, gde je masa ovih kompanija prosto preko noći napuštala Srbiju, čim bi se novac od datih subvencija potrošio.

Takođe, prioritet se ovde mora dati tzv. greenfild investicijama u proizvodni sektor što naprednijeg tehnološkog nivoa, a koje najviše doprinose rastu BDP-a. Jedino tako imamo šansu da izbegnemo zamku tzv. srednje razvijenosti sa visokim nivoom zaposlenosti, ali na zastarelim tehnologijama.

Vrlo važno je na kraju istaći i neke od osnovnih faktora zbog kojih, u ovom trenutku, i te kako moramo biti oprezni oko već postojećih, a i budućih SDI. Veliki rizik za sudbinu SDI kod nas predstavlja prvenstveno opasnost od privredne stagnacije ključnih država EU, uz sveprisutnu zebnju od mogućnosti izbijanja nove svetske ekonomske krize. Drastično prepolovljene SDI iz Nemačke u zadnje dve godine kod nas su više nego očigledan upozoravajući momenat.

Drugi faktor je svakako dalja eskalacija postojeće političke krize u svetu, sa dva krvava regionalna rata i više desetina lokalnih, dok je treći vezan za našu domaću nestabilnu političku situaciju, čije razrešenje se ni izdaleka ne nazire. Sve su to razlozi zašto se ne smemo ovoliko oslanjati na ulogu SDI u našem privrednom razvoju, već prioritet moramo dati domaćoj privredi, gde domaća mala i srednja preduzeća i preduzetnici moraju dobiti ključnu i nezamenjivu ulogu.

Postoji velika verovatnoća da će nam trenutna svetska ekonomska razdvajanja između zapadnog i nezapadnog sveta, kao i složeni procesi restrukturiranja ekonomskih snaga u svetu,  doneti nove moguće SDI, prvenstveno zbog našeg geografskog i geostrateškog položaja. Tu situaciju moramo dočekati mnogo ozbiljnije i sa dijametralno izmenjenim uslovima ulaganja, gde će zakonska regulativa i državna zaštita ulagača u ovoj oblasti biti glavni opredeljujući faktori za SDI. Ono što je osnovno za svakog ozbiljnog stranog investitora, bez obzira na to odakle dolazi, jeste prvenstveno pravna sigurnost, uređen poslovni ambijent i korupcija svedena na normalu, a od čega smo mi za sada, nažalost, miljama daleko.