Od Bosne do Indonezije: Čiji ugalj hrani naše termoelektrane

Srbija je prošle godine potrošila 706,8 miliona dolara na uvoz uglja ili, ako je tako lakše, 654,1 milion evra. To je ogroman novac. U poređenju sa 2020. godinom, to je četiri puta više potrošenih para i pet puta više uvezenog uglja. Kome ide sav taj novac?

Od kada je u zimu 2021. serija havarija u TENT-u, najvećoj termoelektrani u Srbiji, razorila elektroenergetski sistem, i Elektropriveda Srbije (EPS) i država bezuspešno pokušavaju da stvari vrate na staro, a u međuvremenu obezbede da svetla, nekako, ipak ostanu upaljena. To nekako, ispostavilo se, košta mnogo.

Najskuplja je, naravno, struja. Raspad TENT-a koincidirao je sa razbuktavanjem energetske krize širom Evrope, što je cene kilovata na berzi diglo na nikad viđene nivoe. To je nateralo Elektroprivredu Srbije da, u onoj meri u kojoj može, umesto struje uvozi ugalj kojim će napuniti termoelektrane, računajući da će tako ipak proći jeftinije.

Tako je 2020. godine, kada ovi problemi nisu bili ni na vidiku, Srbija uvezla oko milion tona uglja, dok je samo tri godine kasnije količina kupljena u inostranstvu eksplodirala na pet miliona tona. Time je skočio i račun, pa smo umesto relativno umerenih 172 miliona dolara, u 2023. platili pomenutih gotovo 707 miliona.

DRASTIČNE RAZLIKE U CENAMA 

Najveći deo uglja, kako pokazuju podaci Republičkog zavoda za statistiku, Srbija uvozi iz zemalja Evropske unije i CEFTA regiona – iz prvih 1,7 miliona tona, a iz drugih 1,6 miliona. Odmah iza njih nalazi se neočekivano ime, Indonezija, koja je, iako udaljena više od 10.000 kilometara, i to vazdušnim putem, Srbiji prošle godine dopremila čak 1,5 miliona tona uglja.

Indonezija je, zapravo, najveći pojedinačni dobavljač uglja, koksa i briketa za našu zemlju.

Na drugom mestu je Bosna i Hercegovina sa 1,3 miliona tona (odgovorna za visok plasman CEFTA regiona) i Bugarska sa 1,15 miliona (zaslužna za poziciju Evropske unije). Ove tri zemlje čine ukupno 80 procenata srpskog uvoza uglja. Njihove cene se, međutim, drastično razlikuju.

Bugarski ugalj je najjeftiniji od ove trojke – 73 dolara po toni. Indonežanski košta puno više – 110 dolara, ali je i to mnogo jeftinije od bosanskog koji je najskuplji i najodgovorniji za ovako visok uvozni ceh, pošto ga plaćamo čak 190 dolara za tonu.

Tako je blato sipano u peći termoelektrane „Nikola Tesla“ krajem 2021, pomoglo da Bugarima 2023. godine stigne 84 miliona dolara iz Srbije, Indonežanima 171 milion, a Bosancima 251 milion dolara.

Kada se sve sabere, proizlazi da Srbija plaća ugalj po prosečnoj ceni od 140 dolara za tonu, što je inače jeftinije nego prethodne tri godine. Naravno, kada se radi o uvozu iz pojedinačnih zemalja, i vrsta i kvalitet uglja se među njima često razlikuju, a ne samo cena.

UVOZ NEPRESTANO RASTE

Ono što, međutim, zabrinjava jeste to što uvoz neprestano raste. Iako je od havarije prošlo skoro dve i po godine, Srbija je prošle godine uvoz uglja morala da podigne za 81,2 odsto, a ove godine se planira još veći uvoz. 

Prema Energetskom bilansu za ovu godinu, planira se uvoz od 5,5 miliona tona, što je novi rast za još deset odsto u odnosu na prošlogodišnje, već drastično uvećane količine. A i ta pretprošla godina je i sama bila obeležena višestrukim uvećanjem uvoza u odnosu na redovno stanje iz 2021. godine.

Sve to se radi zato što je struja skupa, a sada je i kvalitetan domaći ugalj sve teže dostupan.

Iako je račun za uvoz uglja od 654 miliona evra ogroman, on bledi u odnosu na cenu plaćenu za direktno uvezenu struju. Ugalj, naime, nije dovoljan.

Zato je Srbija tokom prošle godine potrošila 783,4 miliona evra na snabdevanje strujom i gasom iz uvoza, što je čak veliki oporavak u odnosu na 2022. godinu, kada je posle kolapsa elektroenergetskog sistema i eksplozije cena, interventni uvoz koštao više od 1,5 milijardi evra.

SVA ODGOVORNOST, IPAK, NA EPS-u

Iako se situacija ipak smiruje (uvoz struje i gasa je ovog januara bio skoro 60 odsto manji nego pre godinu dana), domaća situacija ne obećava mnogo bolje dane. Eksploatacija uglja u domaćim rudnicima prošle godine je pala za 8,6 odsto, a stručnjaci sve češće upozoravaju na slab raspoloživi kvalitet lignita. To ukazuje da će relativno visok uvoz uglja ostati kao trajna potreba našeg elektroenergetskog sistema.

Prošle godine cena struje je za domaćinstva prosečno porasla za 21 odsto, dok su za privredu cene u poslednje dve godine duplirane. 

Iako su berzanske cene električne energije u jasnom padu u odnosu na najviše nivoe dostignute tokom energetske krize, i mada je već izvesno da će EPS morati da smanji iznose koje naplaćuje komercijalnim korisnicima, gotovo je sigurno da od vraćanja na stare dane nema ništa.

Možda bi se to moglo i prihvatiti kao neophodno, ako bi EPS, osim iznosa na računima koje šalje korisnicima, pristao da reformiše još ponešto u svom poslovanju koje je direktno i nedvosmisleno odgovorno za sve milijarde evra koje građani i privreda sada plaćaju za njegov opstanak.