Brutalizam, septičke jame i odbacivanje naučnofantastičnog klišea suština su izgleda i scenografije filma „Dina 2“, nastavka velikog bioskopskog spektakla
„Dina 2“, željno očekivan, dinamičan sci-fi film zasnovan na istoimenom romanu Frenka Herberta iz 1965. godine je, po svemu sudeći, epski film. Film koji je režirao Denis Vilnev (Denis Villeneuve), reditelj mega naučnofantastičnih filmova, kao što su „Blade Runner 2049“ i „Arrival“, obimna je priča sa megabudžetom od 165 miliona dolara, glumačkom ekipom sa super-mega zvezdama poput Timotija Šalamea (Timothée Chalamet), Zendaya-e i Oskara Isaaca.
Ali, to je isto tako vizuelni podvig i sjajan primer kako se dizajn može iskoristiti da bi se ispričala priča, bez obzira na to koliko velika.
Kreativna vizija ovog filma pripada dizajneru produkcije, art direktoru Patrisu Vermetu (Patrice Vermette) koji se stavio u ulogu arhitekte odgovornog za stvaranje bogatog i originalnog vizuelnog jezika koji je smešten hiljadama godina u budućnost. Kada je u pitanju snimanje filmova, posao dizajnera produkcije je da vas odvede u taj drugi svet. U ovom slučaju, uključivao je i stvaranje čitavih planeta.
Drugi film takođe nastavlja da istražuje teme iz knjige, kolonijalizam, zaštitu životne sredine i religije, dok se zaraćene frakcije bore za kontrolu nad pustinjskom planetom Arakis, bogatom resursima. Film počinje 10191. godine, dolaskom plemićke porodice, čije članove igraju već pomenute zvezde, na pustinjsku planetu Arakis. Ne samo što moraju da vladaju lokalnom zajednicom, Fremenima, već moraju i da kopaju Arakisov cenjeni prirodni resurs, svetlucavu supstancu zvanu „začin“. Kao i svaka dobra priča, narativ se fokusira na borbu između dobra i zla, ali se dotiče i složenijih tema, teritorijalnih prava, održivosti, energetske efikasnost, svega onoga o čemu slušamo svakog dana.
Budući da je film adaptacija romana, ono što je bilo fascinantno sa aspekta dizajna jeste to što knjiga ne daje sve odgovore o tome kako budućnost izgleda. Herbert detaljno opisuje uslove na svakoj planeti, ali nije toliko deskriptivan kada je reč o tome kako konkretne lokacije izgledaju. On pruža dovoljnu količinu informacija da bi se razumele atmosfera i realnost tih planeta, ostalo prepušta mašti na volju. Za glavni grad Arakisa, Arakin opisuje vetrove od 180 km na čas, nepodnošljivu vrućinu, džinovske peščane gliste koje privlače vibracije u pustinjskom pesku, kao i to da je rezidencija Arteida „najveća koju je čovečanstvo ikad napravilo“.
Kao odgovor na taj zadatak, dizajnerski tim je napravio par tehničkih trikova. Fasade koje su pod uglom da bi ih vetar okrznuo i samo produžio dalje, debele zidove od stena koje unutrašnjost održavaju hladnim, a ceo grad se nalazi u stenovitoj dolini između planina koje su zaštita od spoljnih elemenata, kao i od čudovišta pod zemljom, tačnije peskom.
Zgrade su takođe dobile brutalističku estetiku, na način kako je socijalistička arhitektura korišćena kao „demonstracija sile“ u regionima koje je osvajala i „kolonizovala“. Sve malo podseća na Bliski istok u kome su se nekada različite frakcije istoka i zapada borile za kontrolu nad naftom.
Iako su bliskoistočne reference i dalje najdominantnije, one se kombinuju sa elementima Maja i Asteka, drugih kultura koje su se suočile sa asimilacijom u kojoj su se prirodni uslovi mešali sa načinom života, običajima, religijom.
Posle uspeha prvog dela, koji je osvojio šest Oskara, uključujući nagradu za najbolju produkciju i dizajn, upravo za Vermeta, kreativni tim je imao još odrešenije ruke i veći budžet za drugi deo. Izgrađeno je 40 odsto više svega na setu, 35.000 kvadratnih metara kulisa napravljeno je u Budimpešti, kao i pustinjske lokacije u Abu Dabiju i Jordanu.
„Ovo impresivno putovanje je napravljeno za veliki ekran. Požurite u bioskope.“
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
