Smanjuju se mogućnosti za zaduživanje

Država Srbija veoma lako proda cele emisije tromesečnih obveznica, ali dugoročne papire na pet godina malo ko hoće da kupi.

Kada je vlada Mirka Cvetkovića otpočela prvih dana 2009. budžetski deficit da krpi prodajom državnih hartija od vrednosti, koje su, za divno čudo, naišle i na veoma dobar prijem kod kupaca.

Taj domaći izvor novca i likvidnosti za vazda polupraznu republičku kasu, postao je u krugovima političara, ali i javnih finansija, poznat kao „naša šansa”. Ne treba mnogo ekonomskog znanja, iskustva ili političke prakse da bi se dokučilo kako je „naša šansa” bio, u stvari, ogoljeni način da država dođe do dinara po prihvatljivoj ceni i da njima, bez mnogo objašnjavanja međunarodnim kreditorima, popuni sitnije budžetske rupe. Krenulo se od tromesečnih, preko petogodišnjih do obveznica na 84 meseca. 

Iznenađenja nije bilo. Banke, ali i ostale finansijske institucije su kupovale te papire bez rizika, jer je iza njih, ipak, stajala država Srbija, odnosno njen budžet. Kao i u svakom poslu svako je našao svoj interes. Banke i fondovi su time „peglali” svoje viškove likvidnosti, a suočene sa sve većim problem plasmana privredi, dobro su došle i relativno pristojne kamate na te papire. 

I ta „naša šansa” traje i dan-danas. Država emituje i dalje svoje obveznice, ali dok tražnja za tromesečnim, kratkoročnim, dostiže i po 256 odsto ponuđenog obima emisije, dotle, one mnogo dugoročnije, na pet godina, nađu kupca u svega 7,34 procenta. 

Po oceni brokera Nenada Gujaničića svaka negativna tendencija u javnim finansijama ili snažnija oscilacija domaće valute veoma brzo odvraća ulagače od državnih papira u dinarima. Obveznice u evrima su već nešto drugo. Za njih postoji stabilna tražnja. Ali, u zemlji, koja živi skoro od danas do sutra, dugoročnije hartije od vrednosti u domaćoj valuti nemaju kupce. A ako ih i imaju – veoma su malobrojni. 

Da li je u pitanju nepoverenje u stabilnost našeg privredno-ekonomskog sistema, državu… ili jednostavan tržišni „ispad”? 

U procenama investitora, kaže Gujaničić, ima svega pomalo. Rezultat je – da nisu zainteresovani za dugoročnije dinarske papire. Na takav epilog svakako su uticale procene potencijalnih rizika zemlje, ali, po oceni našeg sagovornika, u sezoni proleće-leto 2013. sva naša dešavanja poklopila su se sa kolebanjima na svetskom tržištu kapitala, gde su sve jasniji signali da vreme jevtinog novca neumitno ističe. 

Prošlu jesen obeležila je, podseća naš sagovornik, ekspanzivna monetarna politika glavnih svetskih centralnih banaka, predvođenih američkim Fedom, koja je omogućila i davljenicima poput Srbije jeftinije zaduživanje na globalnom tržištu kapitala. Mi smo, emitujući evroobveznice, iskoristili taj zicer, pa se, da li sasvim slučajno, pad cene domaćeg duga poklopio sa „reformama” novopridošle vlade. Ubrali smo nešto političkih poena, ali s više od pet odsto kamate za naše dugoročne evroobveznice prošli smo više nego dobro. Mnogo bolje nego što „zaslužuje” zemlja s visokim političkim i ekonomskim rizicima i niskom privrednom aktivnošću. 

Gujaničić smatra da Srbija, ako želi dugoročniju finansijsku stabilnost, sa što manje rizika u servisiranju budućih obaveza, mora srednjoročno da poboljša ekonomsku aktivnost sa stopama privrednog rasta višim od pet odsto. Bez toga, naglašava, stanje duga postalo bi neodrživo ili bi morali da se dogode revolucionarni prevrati u našim javnim finansijama. Drugim rečima, morali bismo mnogo čega da se odreknemo, a, bar za sada, nismo na to spremni. Između ova dva puta, stoji prodaja preostale vrednije državne imovine („Telekoma”), ali to bi mogao biti tek kratkoročni predah u kakvom novom predizbornom ciklusu.