Eko takse maše suštinu, ali lepo pune budžet

Novac koji se poslednjih 20 godina naplaćuje kroz ekološke takse uglavnom se ne troši na zaštitu životne okoline. Analize Fiskalnog saveta pokazuju da se u periodu od 2011. do 2022. godine po osnovu ekoloških naknada u budžet iz privrede „prelilo“ 337 milijardi dinara, a procenjuje da je Srbija za te pare do sada mogla da reši barem trećinu problema u ekologiji.

Naime, od 2012. godine sredstva prikupljena kroz ove naknade ne moraju da se troše na zaštitu životne okoline. To znači da Srbija od naknada za životnu sredinu redovno prihoduje više nego što u životnu sredinu ulaže, ukazuju dostupni podaci iz budžeta.

Dodatno, država se kroz „zelenu državnu obveznicu“ dodatno zadužila milijardu evra, takođe se pozajmila kod kineskih banaka zadužila 3,2 milijarde evra za izgradnju kapaciteta za prečišćavanje voda.

Od drugih banaka, država i fondova za zaštitu okoline (ili prelazak na „zelenija“ rešenja) verovatno se takođe mere milijardama evra.

Prema procenama nadležnih, potrebna ulaganja u ovu oblast su 12 milijardi evra, pa se lako dolazi do računice da smo i sami mogli makar da počnemo da investiramo u ove projekte.

Ministarstvo finansija nije odgovorilo na naša pitanja u vezi prkupljenih naknada od ekološke takse. Eksperti tvrde i da je problem što se ove ekološke takse naplaćuju „pro forme“, niske su i zapravo ne stimulišu kompanije da razmišljaju o smanjenju svog ekološkog otiska. 

„Mi smo poslali neke zamerke, jer uredba ne uzima u obzir bilo kakva ulaganja, odnosno ne stimuliše privredne subjekte da bilo šta urade po pitanju zaštite i unapređenja zaštite životne sredine. Imate fiksne iznose koje (firme) plaćaju, a nekome je lakše da plati nešto i da ne mora da menja ništa… Iznosi ne variraju mnogo u odnosu na to da li je neko veliko, malo ili srednje preduzeće, naročito za one iz kategorije ‘veliki’“, kaže Slobodan Krstović, Direktor Odeljenja za održivi razvoj u NALED-u.

Podsećamo, visina naknada za ekološku taksu uređena je posebnom uredbom, koja ih razrezuje shodno veličini preduzeća i šifri delatnosti koju ta firma obavlja.

Za podnošenje prijave potrebno je da se popuni Obrazac 1, koji može da se podnese i online, putem portala Lokalne poreske administracije (LPA).

Ukoliko preduzeće ima veliki negativni uticaj na životnu sredinu, eko-taksa za godinu dana za mikro pravna lica i preduzetnike iznosi 20.000 dinara, za mala pravnih lica je 200.000 dinara, za srednje veličine godišnja onih koji mnogo zagađuju obaveza je 500.000 dinara, dok je za „velike“ iznos dva miliona dinara.

Ako preduzeća imaju srednji negativan uticaj na životnu sredinu – za mikro pravna lica i preduzetnike naknada je 10.000 dinara, mala preduzeća 100.000 dinara, a za srednja 250.000 dinara. Velika preduzeća koja imaju srednji negativan uticaj na životnu sredinu plaćaju milion dinara.

Za mali negativni uticaj, mikro pravna lica i preduzetnici plaćaju za celu godinu 5.000 dinara, mala 50.000 dinara, srednja iznos od 125.000 dinara i velika preduzeća 500.000 dinara.

Svi paušalci će biti u kategoriji najnižih taksi u okviru svake od tri kategorije delatnosti.

Kako Krstović objašnjava ova kategorizacija nije nova i primenjuje se još od 2019. godine, ali neke druge stvari su u okviru ekoloških taksi u NALED-u registrovane kao problem.

„Obesmišljene takse“

Prema zakonu, za nepoštovanje poreske obaveze plaćanja eko-takse predviđene su i novčane kazne. One mogu ići u rasponu od 10.000 do dva miliona dinara.

„Generalno su naknade kod nas u oblasti životne sredine postavljene tako da maše suštinu. Taj princip treba da se sprovede po sistemu da zagađivač plaća i treba da plati štetu koju je i napravio. Postoje štete koje su napravljene u ekologiji koje su nenaplative, takvi incidenti moraju da budu tretirani još strože, ne kao oprezovanje, nego kao kazna koju bi taj neko platio”,  kaže Krstović.

Prema poslednjem zakonu o eko-taksama, za utvrđivanje visine naknade za eko-takse iznos ne može biti veći od 0,4 odsto prihoda ostvarenih u prethodnoj godini.

Novim odredbama precizirano je i da eko-taksu ne plaćaju stambene zajednice, udruženja i preduzetnici tokom mirovanja. Na spisak obveznika dodati su ogranci stranih pravnih lica, a gradilišta sa neprekidnim trajanjem dužim od 12 mesecu smatraju se izdvojenom jedinicom.

Prijavu za utvrđivanje godišnje eko-takse privrednici od ove godine podnose ranije – do 30. aprila, a ne kao što je do sada bilo – do 31. jula.

Prema rečima direktora iz NALED-a, energetika, privatna ložišta i privredne delatnosti su tri najveća zagađivača, a da finansijski instrumenti koji treba da ih regulišu „ne ispunjavaju svoju svrhu“.

“A suština je da odvratite nekoga od takvog ponašanja i da nešto što je ekološki manje prihvatljivo – više oporezovano, što nije slučaj. Predlagali smo – za privredu da zagađivači plaćaju i to po toni emitovanog, recimo loših čestica ili odloženog otpada… Ti iznosi su sada relativno niski i rekli smo da bi trebalo najveće zagađivače u naredne tri godine po deset odsto više oporezovati, odnosno povećavati ovu naknadu dok ne dođe na neki nivo, dakle postepeno povećanje i to na osnovu emisija”, kaže Krstović.

Još neki od predloga koje je NALED izneo ranije su takođe bili i zabrana uvoza starih tipova automobila, ili subvencionisanje kupovine hibridnih i modernijih vozila.

Pitanje je i kako oprezovati tri miliona individualnih ložišta, a kao rešenje predloženo je da se oporezuje onaj koji je izvor, odnosno da se poveća akciza na takva goriva.

„Kao što plaćate akcizu na gorivo, tako bi se plaćala i za ugalj i na manje poželjne energente”, naveo je Krstović.

Plaćamo, ali ne investiramo u ekologiju

Srbija se i zbog pregovora sa Evropskom unijom obavezala u okviru poglavlja 27 da će uspostaviti operacionalizaciju i obezbeđivanje adekvatnih resursa za Zeleni fond, kao i dalje unapređivanje koordinacije među institucijama, da pojača primenu i sprovođenje zakona, na primer putem zatvaranja deponija koje ne ispunjavaju standarde, investiranja u razdvajanje otpada i recikliranje, pojačavanja nadgledanja kvaliteta vazduha, unapređivanja upravljanja rečnim koritima, ali i primenu mnogih ugovora iz ove oblasti koje je potpisala, prema poslednjem izveštaju Evropske komisije iz 2019.

„Kao i kod naknade za isticanje firme, a sutra imate situaciju da ne mogu da priđu lokalu ili da ne radi rasveta, pa stoga ljudi i s razlogom pitaju – pa šta mi tu plaćamo? I zašto ja to plaćam? Isto je tako i u životnoj sredini. Plaćamo i neko iznošenje smeća po metru kvadratnom, ni to nije pravedno, jer ne proizvodimo svi istu količinu smeća. Treba urediti to na tržišni način, isto je sa grejanjem,“ navodi kao još jedan od problema direktor NALED-a.

A poreski obveznici se pitaju zato što plaćaju nešto od čega ne vide konkretnu korist i zbog toga što ne znaju na šta se novac troši, a mreža saobraćajnica i nacionalni stadion nije još uvek u sektoru zaštite životne okoline.

„Prinicip ‘zagađivač plaća’ kao jedan od osnovnih prinicipa u zaštiti životne sredine je obesmišljen ukidanjem namenskog karaktera sredstava. Jedinice lokalne samouprave su nizom izmena propisa koji se odnose na životnu sredinu i budžetski sistem ostale bez značajnog prihoda, ali su i izgubile obavezu da imaju operativne lokalne fondove za životnu sredinu, što je rezultiralo konstantnim padom investicija u životnu sredinu”, kažu Iva Svilar i Mirjana Jovanović iz Beogradske otvorene škole (BOŠ).

“Na pitanje o tome zašto se dodatno opterećuju građani i privreda –  ne možemo odgovoriti naša bi pretpostavka bila da bi ovo bilo pitanje za novog premijera, ili Ministarstvo finansija,” kažu iz BOŠ-a.