ŽIVIMO U DRUŠTVU BEZ SOLIDARNOSTI I EMPATIJE

Čini mi se da nikad nije bilo potrebnije i neophodnije da se reformiše obrazovni sistem u Srbiji. Gledam u kakvom društvu živimo, koje vrednosti živimo. Nema solidarnosti, empatije. Da li imaju dovoljno prostora u medijima i na društvenim mrežama naučnici, umetnici i kreativni i preduzimljivi ljudi koji mogu dati inspiraciju i pozitivan primer mladima?

„Trudim se da uvek kažem šta mislim, da ukažem na problem ili nepravdu“, kaže studentkinja pedagogije Elena Nikolić. Završila je osnovnu školu i gimnaziju u Beogradu, a zatim upisala Filozofski fakultet, smer pedagogija. Bila je aktivna u Centru za razvoj karijere Filozofskog fakulteta, odmah po upisu studija, kasnije je ušla u studentski parlament na fakultetu, a do početka ove godine bila je i predsednica. Kao odličan student, primljena je nedavno na master studije Univerziteta u Luvenu u Belgiji.

Živiš u zemlji gde se kupuju diplome, gde se stiče utisak da se do cilja može stići lakšim putem, ako imaš vezu. Kako nalaziš motivaciju za učenje i rad na sebi u takvom okruženju?

Mislim da je sve stvar vrednosti koje nosiš u sebi, koje neguješ i smatraš važnim. Vrednosti koje ja živim između ostalih su pravednost, poštenje i spremnost da se radi ono što se smatra ispravnim bez obzira na lični interes pojedinca. Odabrala sam profesiju koju što više upoznajem, sve više volim i zato imam unutrašnju želju da radim na tome da usavršavam sebe kako bih mogla da utičem na to da se stvari u društvu promene nabolje.

Zašto si se odlučila za pedagogiju?

Kad sam upisivala fakultet, znala sam da želim da radim sa decom i da se bavim decom, Kroz studije sam otišla u nekom novom pravcu, sada su mi se otvorili novi uvidi u to šta je zapravo pedagogija. Pedagog sve što radi, radi za decu, ali zapravo najmanje radi direktno sa decom.
Međutim, u praksi se ne prepoznaje dovoljno uloga pedagoga. Često se u školama kod pedagoga deca šalju kada su nemirna, pedagog se vidi kao neko ko se bavi administracijom u svojoj kancelariji ili neko ko procenjuje rad ostalih zaposlenih.

Šta je najveći problem u našem obrazovnom sistemu?

Trka za ocenama. Sve se svodi na to da se dobije dobra ocena, da se ima dobar prosek kako bi mogao da se bira naredni stepen obrazovanja i tako ukrug. Testiranje i ocenjivanje je dosta represivno i čini se da samo ka tome težimo. Onda nas čeka trka na tržištu rada i obrazovanje se pretvara u pripremu za sve buduće životne trke. Obrazovanje je mnogo više od toga, to je ogroman deo našeg života, od vrtića do fakulteta je preko 20 godina, i to ne treba da bude priprema za neki budući život.
Čini se da svi, od dece, roditelja, nastavnika pa do celog obrazovnog sistema u fokusu imaju samo ocene. A suštinsko pitanje je šta se ocenjuje, šta taj broj na papiru predstavlja. Više nije bitan proces učenja, nego rezultat. Kao da smo izgubili smisao obrazovanja i zašto se uopšte obrazujemo.

U šta bi prvo uložila kad bi imala mogućnost raspolaganja budžetom za obrazovanje?

Ulaganje u obrazovanje je problem u zemlji kao što je Srbija i to je jasno svima. Prostor u kome učite, radite svaki dan je jako važan. Bilo bi dobro da ne sedimo u školskim klupama u jaknama jer nema grejanja. Da ne pričam o tome koliko su nekoj deci u udaljenim mestima škole zapravo teško dostupne i da bi udžbenici trebalo da budu besplatni za sve. Iz tog razloga smatram da je nužno prvo uložiti u te osnovne stvari koje su neophodne za funkcionisanje obrazovnog sistema.

Da li razmišljaš o odlasku iz zemlje?

Poslednje dve godine imala sam priliku da pohađam letnje škole na univerzitetima u inostranstvu. Prvo sam bila u Pragu, potom u Budimpešti. Oduvek sam imala želju da odem da vidim kako se uči u drugim zemljama i da dobijem uvid u obrazovne sisteme drugih zemalja. Takva iskustva su podsticajna i uvek se vratim puna ideja. Primljena sam nedavno na master studije u oblasti obrazovnih politika na Univerzitetu u Luvenu, tako da odlazim u septembru u Belgiju.

Kakav ti je dugoročni plan?

Želim da se bavim reformama obrazovnog sistema. Da odem u inostranstvo, proširim svoje vidike, dobijem nova iskustva i da se onda vratim ovde i pokušam da promenim naš sistem. Mislim da je problem u Srbiji u tome što se sa svakom promenom vlasti uvode nove reforme i zakonske promene, sve se menja na nekoliko godina. Ne može obrazovni sistem da se promeni za nekoliko godina, to je kompleksan sistem koji podrazumeva promenu vrednosti u društvu.
Čini mi se da nikad nije bilo potrebnije i neophodnije da se reformiše obrazovni sistem u Srbiji. Gledam u kakvom društvu živimo, koje vrednosti živimo. Nema solidarnosti, empatije. Mnogi ljudi koji imaju sjajne ideje i rešenja kako da se stvari pokrenu nabolje, nemaju prilike da ih sprovedu u delo, ili smo svi postali nestrpljivi i hoćemo odmah rezultate. Moramo da budemo spremni da postavimo temelje i da onda nastavimo sistematično da gradimo. Verujem da prvi korak treba da bude veće ulaganje u obrazovanje nastavnika i njihovo stručno osnaživanje.

Šta prepoznaješ kao uzrok porasta vršnjačkog nasilja među mladima?

Otuđivanje i individualizam su u prvom planu. Svi teže ka tome da se izbore za sebe, da sebi osiguraju poziciju, nema kolektivnog cilja. Škola treba da bude mesto susreta, istraživanja, zajedničkog stvaranja, a ne mesto takmičenja, jer se tako razjedinjujemo i udaljavamo jedni od drugih.

Kako odrastanje u takvim uslovima utiče na mlade?

Mislim da je drugačije vreme sada i kada sam ja išla u školu. Mobilni telefoni su deci dostupni 24 sata, koriste ih krišom ili otvoreno na većini časova, ali ne bi ni bilo dobro izolovati ih od toga u potpunosti. Postoji način da se i telefoni uključe u nastavu, da se uči kako da se dođe do različitih izvora informacija o određenoj temi, a potom proceni relevantnost i tačnost tih informacija. Kada bismo prigrlili tehnologiju i ukazali deci da mobilni telefoni mogu da se koriste i za nešto drugo osim za društvene mreže, to bi bilo znatno korisnije nego samo da im ukazujemo na to kako su telefoni loši. Stalno se govori o tome da deca nemaju dovoljno pažnje, da ne mogu da ćute i prate nastavu 45 minuta. Možda treba da postavimo pitanje zašto želimo da deca budu mirna i da ćute.

Ko su uzori većini mladih ljudi danas u Srbiji?

Kada se pogledaju spotovi i čuju pesme koje su danas popularne među mladima, jasno je da sav taj kriminal, droga, alkohol i sve ostalo što se tu predstavlja kao neki super život, gde se opasno živi i uživa u gomili novca, ne mogu da utiču pozitivno. Mladi ne treba tome da teže, to je jasno, ali šta im je ponuđeno kao alternativa? Da li imaju dovoljno prostora u medijima i na društvenim mrežama naučnici, umetnici i kreativni i preduzimljivi ljudi koji mogu dati inspiraciju i pozitivan primer mladima?

U kakvoj bi zemlji volela da živiš?

Volela bih da živim u zemlji u kojoj imam poverenje u institucije, gde se osećam bezbedno, gde se osećam kao deo zajednice. Ne da idemo ulicom i da se mrštimo jedni na druge, već da živim u društvu u kome vlada toplija i podsticajnija atmosfera. Gde će obrazovanje biti važan deo društva, gde će deca odrastati u atmosferi podrške, kako u porodici tako i u svim obrazovnim institucijama kroz koje prolaze na svom putu odrastanja, gde postoje međusobna podrška i razumevanje, kako između same dece, tako i između nastavnika, vaspitača i dece, ali i roditelja i nastavnika.