Rat u Ukrajini i „Zeleni plan“: Dvostruki udarac za evropsko tržište đubriva

Evropska unija je u velikoj meri smanjila svoju istorijsku zavisnost od ruskih energenata, kroz diverzifikaciju uvoznih destinacija i ubrzanja razvoja obnovljive energije (o čemu je Nova ekonomija već pisala). Jedan važan sektor ipak i dalje trpi ozbiljene posledice rata u Ukrajini, evropska industrija đubriva.

Iako se globalno tržište materija za poboljšavanje kvaliteta zamljišta nalazilo u stanju krize i pre izbijanja sukoba, rat je zadao novi udarac industriji koja je već pod pritiskom, ugrožavajući i proizvodnju i kupce. Kakva je situacija dve godine od izbijanja rata?

Pošto je EU jedan od vodećih svetskih proizvođača i izvoznika poljoprivrednih proizvoda, đubriva čine važan element ekonomije na kontinentu.

Trenutno postoji preko 120 proizvodnih centara raspoređenih širom Unije, a Francuska, Nemačka, Poljska, Španija i Finska čine skoro 60 odsto ukupne proizvodnje mineralnih đubriva.

Đubriva na bazi azota su glavni izbor poljoprivrednika u EU, jer čine 63 odsto ukupne potrošnje i 72 odsto ukupne proizvodnje. Zbog velike potražnje, EU takođe zavisi od uvoza ovog materijala, pa trećina svog azotnog đubriva koje utroši – dolazi iz uvoza.

Uz to, EU se u velikoj meri oslanja na uvoz drugih važnih đubriva – kao što su đubriva na bazi fosfata (68 odsto dolazi iz uvoza) i đubriva na bazi kalijuma (uvozi se čak 85 odsto).

Zbog velike potražnje, EU iz uvoza dobija skoro trećinu utrošenog đubriva na bazi azota. Glavni razlog zašto su zemlje EU toliko zavisne od uvoza đubriva je ograničen pristup osnovnim proizvodnim inputima.

PREDRATNO STANJE

Odmah po početka rata u Ukrajini, izvoz đubriva iz Rusije i Belorusije je opao zbog kombinacije sankcija, visokih troškova osiguranja i nespremnosti osiguravajućih kuća da garantuju pošiljke, ali i zbog zatvaranja izvoznih ruta ka Evropi.

I Rusija i Belorusija su značajni igrači u lancu snabdevanja EU đubrivom, čineći 60 odsto uvoza kalijumovog đubriva i 31 odsto uvoza azotnog đubriva.

Drugo, kako je Rusija počela da smanjuje isporuke prirodnog gasa, cena tog energent je prirodno skočila. Gas je glavna sirovina u proizvodnji azotnih đubriva i čini od 60 do 80 odsto troškova proizvodnje – ali povremeno može da dostigne i 90 odsto cene inputa.

Prema podacima „Fertilizer Europe“, grupacije koja predstavlja najveće proizvođače đubriva u Evropi, industrija azotnih đubriva je najveći potrošač prirodnog gasa u proizvodnom sektoru EU.

INDUSTRIJA „NA PAUZI“ DO PADA CENA

Dakle, kada je cena gasa dostigla vrhunac (u avgustu 2022. godine), 70 odsto proizvodnih kapaciteta amonijaka u Evropi je zatvoreno – zbog nerentabilnosti. Amonijak je glavni sastojak đubriva na bazi azota, a četiri petine godišnje globalne proizvodnje ovog jedinjenja se troši u proizvodnji đubriva.

Štaviše, u septembru 2022. godine, đubriva na bazi azota su na globalno tržištu poskupela za 149 odsto (u poređenju sa istim periodom 2021. godine). Slično tome, cena đubriva na bazi fosfata zabeležila je međugodišnji rast od 120 odsto u maju iste godine, dok su đubriva na bazi kalijuma istog jula imala skok cena od 130 odsto.

Pored toga, smanjenje proizvodnje lokalno proizvedenih đubriva na bazi azota dovelo je do porasta uvoza uree, mineralnog đubriva koje ima manju efikasnost i veći uticaj na životnu sredinu od uobičajenih supstituta.

Iako su cene svih vrsta đubriva počele da opadaju u trećem kvartalu 2022. godine, trenutno su i dalje iznad nivoa beleženih 2021. godine. Đubriva na bazi fosfora su, na primer, sada skoro duplo skuplja nego 2020. godine.

Problem koji se nameće i koji nije lako rešiti u evropskoj industriji đubriva jeste zavisnost od ključnih komponenti za proizvodnju. Konkurentnost industrije azotnih đubriva u EU upravo je zavisila od dostupnosti i pristupačnoj ceni gasa, koji je u ogromnim količinama dolazio iz Rusije.

Bilo koji budući skok cene prirodnog gasa ponovo bi opteretio proizvodne kapacitete EU, što bi potencijalno dovelo do ponovnog stopiranja proizvodnje i, sledstveno, nova poskupljenja đubriva – isto kao i 2022. godine. Takav scenario bi povećao cene hrane i mogao bi da ugrozi prehrambenu sigurnost kontinenta.

POTEZI BRISELA (OPET) NA EKOLOŠKU VODENICU

Da bi se pozabavio osnovnim pitanjima vezanim za ovu situaciju, zvanični Brisel je predložio diversifikaciju uvoznih destinacija i transformaciju industrije đubriva u pravcu nefosilnih goriva.

Konretno, revidirana Direktiva o obnovljivoj energiji (RED III) je dogovorena u septembru 2023. godine i sadrži obavezujuće pod-ciljeve za ovu industriju. Prema Direktivi, i proizvodnja vodonika i proizvodnja đubriva će morati da zamene 42 odsto takozvanog „sivog vodonika“ (koji nastaje iz pruirodnog gasa ili metana) obnovljivim ili „zelenim vodonikom“ do 2030. godine.

Do 2035. godine ova lestvica se diže na 60 odsto, a krajnji cilj klimatske neutralnosti zacrtan je za 2050. godinu. „Sivi vodonik“ sada predstavlja najčešći i najisplativiji način proizvodnje vodonika, ali najviše i zagađuje. Vodonik se zatim meša sa azotom da bi se dobio amonijak.

Potizanje ovih ciljeva neće biti lako iz više razloga. Prvo, industrija đubriva je sektor koji se teško može dekarbniizovati, slično kao i proizvodnju cementa, čelika, itd. usled faktora kao što su preskupi supstituti u primeni zelenih tehnologija i nemogućnost dostizanja ekonomije obima.

Prema zvaničnim podacima iz 2022. godine, 96 odsto vodonika proizvedenog u Evropi dolazilo je iz prirodnog gasa. Ovo se naslanja na činjenicu da je cena proizvodnje „zelenog vodonika“ tri do šest puta veća nego „sivog vodonika“. Ako se tome dodaju drugi postojeći izazovi, kao što su nedostatak adekvatne infrastrukture, sporo odobravanje procedura i krhki regulatorni okvir, slika postaje još jasnija.

CENA PUTA 1.000

Na primer, ako bi se sav vodonik koji se koristi u proizvodnji amonijaka dobijao na 100% „zeleni„ način, to bi koštalo oko 84 milijarde evra – što je znatno više od 1,2 milijarde evra trenutnih godišnjim ulaganja u sektor. Cena potpune dekarbonizacije evropske industrije đubriva bio bi ogroman.

Računajući na ove probleme, Brisel je ubacio klauzule koje bi omogućile postrojenjima u regionima gde je „zeleni vodonik“ manje konkurentan da koriste „plavi vodonik“, što je vodonik koji dolazi iz prirodnog gasa, ali prilikom čijeg nastanka se sakupljaju emisija gasova staklene bašte.

Ovo je jeftinija, ali i dalje neekološka alternativa. Fabrike đubriva su strateški locirane širom Evrope, na osnovu dostupnosti prirodnog gasa, sirovina, logističke infrastrukture i blizine poljoprivrednim tržištima, tako da će izbor između dve opcije zavisiti od specifičnih potreba svake pojedinačne fabrike i dostupnosti i cene energenata koje troše.

Konačno, pošto je industriju đubriva teško dekarbonizovati, ona će dobijati i besplatne dozvole unutar sistema trgovanja emisijama EU. Međutim, besplatne dozvole za emisiju postepeno će se ukidati nakon 2025. godine, a od 2034. pa nadalje će se u potpunosti naplaćivati.

Dok postepeno ukidanje besplatnih dozvola funkcioniše u tandemu sa postupnim uvođenjem mehanizama za prilagođavanje granice emisija ugljenika (koji će štititi evropsku industriju đubriva od konkurenata izvan EU), ostaje da se vidi kako će tržište i industrija reagovati u narednim godinama.

Strah da će proizvođači đubriva u EU postati nekonkurentni na globalnom nivou je osnovan, zbog čega bi se oni selili u države van EU koje imaju manje stroge klimatske zahteve i niže troškove energije.

SRBIJA, BAREM PO OVOM PITANJU, DELI SUDBINU EU

Glavna mana ovakvog scenarija za Srbiju ticao bi se njenog uvoza. Srbija u proseku proizvodi 550.000 tona đubriva godišnje, a uvozi između 450.000 i 500.000 tona. Štaviše, Srbija je treći najveći uvoznik amonijaka proizvedenog u EU, posle Norveške i Švajcarske, sa učešćem od skoro četvrtine ukupnog izvoza amonijaka EU.

Prema srpskoj državnoj statistici za 2023. godinu, 97 odsto uvoza amonijaka u Srbiju dolazi iz EU. Slično tome, 71 odsto đubriva na bazi kalijuma dolazi iz EU, dok 99,9 odsto đubriva na bazi fosfata dolazi samo iz Rumunije, pojedinačne članice EU.

Međutim, samo 26 odsto azotnih đubriva dolazi iz EU, pri čemu je glavni igrač u ostatku uvoza Rusija (63 odsto), a na ostatak sveta otpada dodatnih 11odsto.

Ukratko, oslanjanje Srbije na EU za nabavku sirovina za đubriva i samih đubriva, znači da bi ugroženost kapacitet EU industrije imalo direktan negativan efekat. Iako je pronalaženje alternativnih puteva za snabdevanja mogućnost, globalno tržište đubriva doživljava krizu nezapamćenu od 1970-ih, kojoj se ne vidi kraj, što Srbiju stavlja pred još ozbiljniji zadatak.

*Autor teksta je Dan Breban, nezavisni ekspert za energetske i ekološke politike