RAZBIJANJE ENERGETSKIH OKOVA

Rat u Ukrajini je ušao u treću godinu, a ekonomsko-politički jaz između Rusije i EU je sve veći. Pravo je vreme za rekapitulaciju i pokušaj da se odgovori na pitanje: kako se situacija u energetici promenila od izbijanja sukoba?

Godinama su se članice Evropske unije u velikoj meri oslanjale na jeftine i stabilne isporuke ruskog prirodnog gasa, posebno velike industrijske sile kao što su Nemačka i Italija. Međutim, ovaj nekada živ, međuzavisan odnos između Unije i Rusije, sa istorijom koja je sezala sve do prvih sporazuma o snabdevanju između Sovjetskog Saveza i EEZ (Evropske ekonomske zajednice) iz kasnih 1960-ih, skoro je potpuno prekinut od februara 2022. godine. Postavlja se pitanje kako je to uticalo na najveći trgovinski blok i izvoznika industrijskih dobara na svetu, nastao na kontinentu relativno siromašnom tradicionalnim izvorima energije.

Kratak odgovor je: uticaj je manji nego što se očekivalo. Neosporno je da su cene energenata imale ogroman uticaj na rast inflacije širom EU. Međutim, skok cena se prvo stabilizovao, a finansijske institucije očekuju da će njihov pad u 2024. godini biti još brži nego što se prvobitno procenjivalo.

Važno je napomenuti da se ova analiza ne bavi ukupnim troškovima zelene tranzicije, niti time kako je zavrtanje ruskih „slavina“ pogodilo hemijsku industriju ili proizvodnju veštačkih đubriva (čija cena je jedan od razloga za talas protesta poljoprivrednika širom Evrope). Umesto toga, posmatramo kako su događaji u Ukrajini primorali EU da preduzme neophodne akcije, koje su kratkoročno skupe. Troškovi tranzicije su neizbežni i na njih se Brisel odavno obavezao, upravo kako bi izbegao potencijalne katastrofe u budućnosti – kako ekološke, tako i bezbednosne.

STANJE PRE SUKOBA

Posmatrajući podatke energetskog miksa EU iz 2021. godine, dakle pre izbijanja rata u Ukrajini, „prljavi“ izvori energije su činili 68,4 odsto. Konkretnije, nafta i prirodni gas činili su više od polovine sve energije potrošene u EU. Istovremeno, Rusija je pre sukoba bila glavni trgovinski partner EU u oblasti energetike. Te 2021. godine, prirodni gas iz Rusije činio je 41 odsto ukupnog uvoza tog energenta u EU, dok je ruska sirova nafta činila četvrtinu ukupnog uvoza. Nasuprot tome, Norveška je kao drugi najveći izvoznik prirodnog gasa i sirove nafte u EU imala udeo od samo 23,5, odnosno 9,7 odsto.

Kao odgovor na sankcije koje je EU uvela zbog rata u Ukrajini, Rusija je počela da smanjuje dotok gasa u različite zemlje EU. Pored toga, u septembru 2022. godine, podvodna eksplozija je pokidala gasovode Severnog toka, što je izazvalo nagli skok cena tog energenta u Evropi. Stoga nije iznenadilo što su tabloidi bili preplavljeni člancima koji upozoravaju čitaoce na izvesnost nestašica energenata i mogućnosti da će biti uvedene jednočasovne restrikcije tokom zime. Međutim, najavljivana energetska kriza se za građane nije materijalizovala, a skladišta gasa su ostala adekvatno popunjena, zadovoljavajući sezonsku potražnju.

KAKO JE EU PREBRODILA ENERGETSKU OLUJU

Već u maju 2022. godine, donosioci odluka su u Briselu predstavili strategiju REPowerEU, čiji su glavni ciljevi bili smanjenje zavisnosti od ruskih fosilnih goriva i ubrzanje zelene tranzicije u EU. Ta strategija je imala tri glavna stuba: poboljšanje energetske efikasnosti i uštedu energije, pronalaženje alternativnih uvoznih destinacija za diversifikaciju snabdevanja energijom, i podrška razvoju domaćih obnovljivih izvora energije. Drugim rečima, ako istraje u primeni ovih politika, EU će ubiti dve muve jednim udarcem: postaće nezavisna od ruskih energenata i približiće se energetskoj samodovoljnosti kroz domaću proizvodnju.

Ako sadašnje brojke stavimo u širi kontekst, evropski uvoz energetskih resursa je sada opao na 56 odsto, dok preostala 44 procenta podmiruje iz domaće proizvodnje. Dodatno, obnovljivi izvori energije (OIE) sada čini najveći deo energetskog miksa, sa 41 odsto ukupne potrošnje. Drugim rečima, dve petine energije nastale unutar EU ne proizvodi gasove staklene bašte.

U prvom kvartalu 2022. godine, kada je rat i počeo, udeo Rusije u ukupnom uvozu gasa u EU je bio 38,8 odsto, a u uvozu nafte i naftnih derivata 26 odsto – slično nivou iz prethodne godine. Poslednji podaci Eurostata (treći kvartal 2023. godine) ukazuje da je udeo ruskog gasa pao na 11,8 odsto, a nafte i naftnih derivata na svega 3,2 odsto.

Dakle, od glavnog energetskog partnera EU 2021. godine, Rusija je pala na četvrto mesto među dobavljačima prirodnog gasa, a više se ne nalazi ni u „top 5“ što se nafte tiče, jer su je pretekli Irak i Libija. Glavni razlog zašto je pad bio značajniji za naftu nego za gas je zabrana uvoza ruske sirove nafte već u decembru 2022. godine, sa komplementarnim embargom na naftne derivate od prošlog februara.

Sada, dve godine kasnije, iskristalisalo se nekoliko trendova. Prvo, tečni naftni gas (TNG) postepeno zamenjuje ruski gas. Očekuje se da će TNG činiti oko 43 odsto ukupnog uvoza tog energenta u EU za celu 2023. godinu, što je skoro duplo više u odnosu na stanje iz 2021. godine. Naravno, valja napomenuti da ruski TNG i dalje ulazi na tržište EU, bilo direktno ili  indirektno, preko trećih zemalja – pošto se evropske kompanije plaše da bi potpuna obustava uvoza potencijalno značila kršenje ranije potpisanih ugovora i velike penale u budućnosti. Upravo zato Brisel razmatra nove mere, koje bi omogućile kompanijama da izađu iz ugovora sa ruskim dobavljačima bez pravnih posledica.

Ovo bi, naravno, dodatno smanjilo ruski energetski otisak na tržištu EU, a procene sugerišu da bi EU (ako se nastavi sa trenutnim trendom) potpunu nezavisnost od ruskih fosilnih goriva dostigla 2027. godine.

OKRETANJE DOMAĆIM OBNOVLJIVIM IZVORIMA

S druge strane, razvoj domaćih OIE takođe je imao značajan uticaj na energetsku bezbednost EU. Oni sada čine gotovo četvrtinu ukupne potrošnje energije u EU. Preliminarni podaci pokazuju da je potrošnja gasa u EU tokom 2023. godine pala na najniži nivo od 1995. godine, a prošle godine je zabeležen neviđeni kolaps i istorijski minimum u proizvodnji struje iz fosilnih goriva. Istovremeno su i nuklearna energija i energija vetra pretekle prirodni gas i ugalj.

Iako je Evropa prošle godine doživela seriju teških suša, hidroenergetika je takođe zabeležila porast u odnosu na 2022. godinu. Ako se ovaj trend nastavi, možemo očekivati da će hidroenergija prestići ugalj do 2024. ili 2025. godine. Na kraju, stručnjaci se slažu da su rekordni brojevi novih solarnih elektrana i vetroturbina odigrali ključnu ulogu u prevazilaženju ograničenja zbog nestanka ruskog gasa sa tržišta.

ŠTA JE SRBIJA URADILA DA BI NIVELISALA POSLEDICE RATA

Ako bi pratila formulu EU, idealan put za Srbiju bio bi kratkoročna ili srednjoročna diversifikacija uvoza energenata, kao i ulaganje u razvoj domaćih OIE. To bi, na kraju puta, omogućilo Srbiji da postane potpuno energetski nezavisna.

Srpske vlasti su već preduzele neke značajne korake. Srbija je u novembru 2023. godine potpisala ugovor sa Azerbejdžanom o isporuci 400 miliona kubnih metara prirodnog gasa godišnje do 2026. godine, nakon čega će ta količina porasti na milijardu kubnih metara (bcm). Ove isporuke bi dolazile preko interkonektora Bugarska-Srbija, koji je završen u decembru prošle godine i ima godišnji kapacitet od 1,8 milijardi kubnih metara, odnosno oko 60 odsto godišnjih potreba Srbije za gasom.

Pored toga, Srbijagas je rezervisao dodatni kapacitet od 300 miliona kubnih metara tečnog prirodnog gasa godišnje sa terminala u Aleksandropolisu u Grčkoj, za koji se očekuje da će početi da radi početkom ove godine. Očekuje se da će do 2025. godine još jedan TNG terminal postati operativan, dok je planirana izgradnja još dva postrojenja.

Ostali planovi koji su razmatrani uključuju gasovod od Mokrina do Arada u Rumuniji i povezivanje sa TNG terminalom koji se gradi u Baru. Crnogorski uvozni kapaciteti će biti tri milijarde kubnih metara godišnje, od čega bi milijarda kubika mogla da bude namenjena Srbiji, što bi pokrilo dodatnih 30 do 40 odsto domaće potražnje za gasom.

Slični koraci su preduzeti i što se tiče struje. Elektromreža Srbije je 2023. godine dobila grant od EU za izgradnju završne deonice Transbalkanskog elektroenergetskog koridora. On bi zamenio sadašnju zastarelu mrežu i povezao Srbiju i druge zemlje zapadnog Balkana sa prenosnim sistemima Hrvatske, Mađarske, Rumunije i Italije, osiguravajući snabdevanja regiona. Štaviše, vođeni su i zvanični razgovori o tome kako da se Srbija poveže sa planiranim podvodnim kablom u Crnom moru, kojim će struja iz obnovljivih izvora u Azerbejdžanu dolazila u EU.

BRISANI PROSTOR ZA POBOLJŠANJE

Što se tiče razvoja srpskih OIE, situacija je manje ružičasta. Dominacija fosilnih goriva u energetskom miksu zemlje je evidentna. Gledajući brojke, 70 odsto proizvodnje struje u Srbiji potiče od fosilnih goriva, u kojima ugalj zauzima 90 odsto. S druge strane, obnovljivi izvori energije čine samo oko 30 odsto miksa, u kojima hidroenergija zauzima 90 odsto udela. Prošle godine je hidrologija bila više nego povoljna, ali Srbija mora da računa da i nju, kao i ostatak Evrope, očekuju suše.

Ako pogledamo sektor koji troši najviše energije u Srbiji (stanovanje), situacija je podjednako teška. Osim na drva, većina domaćinstava u Srbiji se za grejanje svojih domova oslanja na sisteme daljinskog grejanja.

Glavni izvor energije u toplanama potiče od prirodnog gasa (skoro 80 odsto), dok ostatak pokrivaju nafta i ugalj. Samo pola procenta dolazi iz OIE, uglavnom iz biomase. Uzimajući u obzir sve sektore, fosilna goriva čine skoro 90 odsto godišnje potrošnje energije u Srbiji.

Srbija je, slično kao i EU, očigledno preduzela važne korake za prilagođavanje novoj realnosti na kontinentu. Međutim, može se učiniti još više kada je u pitanju razvoj srpskih OIE. Srbiji, naravno, nedostaju finansije da brzo razvije lokalne „zelene“ izvore. Ipak, Vlada može i treba da podstakne rast ovog sektora kroz javne politike, kao što su ubrzavanje  procedura i davanje grantova, zajmova i poreskih podsticaja i za investitore i za domaćinstva. Srbija takođe treba da nastavi da radi u tandemu sa EU na regionalnoj energetskoj politici, jer većinu velikih projekata uglavnom finansiraju institucije i banke EU.

Na kraju, Vlada Srbije bi trebalo da koristi strane grantove i zajmove, poput nedavno najavljenih 1,5 milijardi evra bespovratnih sredstava EU i zajmova za klimatske inicijative na Zapadnom Balkanu, na strateški i proračunat način. To bi dalo podsticaj razvoju domaće obnovljive energije i olakšalo prelazak na nezagađujuće izvore, što bi, u krajnjoj liniji, dovelo Srbiju u sigurniju i zeleniju budućnost.