Osećamo li odgovornost prema prošlosti?

Igra se olovom i slamom, preobražava svoje materijale kiselim kupkama i fizičkim udarcima štapovima i sekirama. Između ostalog. I stvara magiju, provokaciju, preispituje nacionalnu prošlost, ukazuje na iskonsku temu neprestanog sukoba između dobra i zla. Fizičko prisustvo Kiferovih artefakata donosi herojske, tragične i zle postupke određene prošlosti u gledaočevu sadašnjost, suočavajući nas sa našom odgovornošću prema prošlosti.

On od slike do slike na kojoj radi putuje biciklom, mogao bi i smartom ili fićom al’ na dva točka je zdravije – za pretpostaviti je da tako pragmatično razmišlja taj vitki negovani čovek sa snažnim vajarskim rukama. Slike, instalacije ili skulpture u nastanku smeštene su u ogromne fabričke hale jer njegova opredmećena ideja ne može biti realizovana u skučenom prostoru.

On je veliki nemački umetnik Anslem Kifer (1945). Od marta do jula ove godine izlaže svoje stare i nove radove u renesansnoj Palati Stroci u Firenci. Naziv grandiozne postavke je Anselm Kifer: Pali anđeli (Engelssturz, 2023). Naslov se odnosi na proterivanje pobunjenih anđela iz raja.

Beogradsku publiku Kifer je naterao u juriš za vreme dokumentarnog festivala DOK6. Tražila se karta više u Domu sindikata (odnosno MTS dvorani) za 3D filmski esej o art megazvezdi, koji je snimio njegov zemljak i vršnjak, veličanstveni Vim Venders.

Nemački autor izlaže uglavnom velike formate, stvara ih u predimenzioniranim ateljeima, zapravo adaptiranim fabričkim halama, a do njih rekosmo putuje na biciklu. Igra se olovom i slamom, preobražava svoje materijale kiselim kupkama i fizičkim udarcima štapovima i sekirama. Između ostalog. I stvara magiju, provokaciju, preispituje nacionalnu prošlost, ukazuje na iskonsku temu neprestanog sukoba između dobra i zla. Dela mu koštaju više miliona dolara, evra, kako god.

EHO BOLNIH OŽILJAKA

Pošto je, kažu, u umetnosti najvažnije da čovek bude iskren, dvojici stvaralaca otvorenost ne manjka. U Vendersovom filmu kroz svoje radove Anselm progovara i o svojim ratnim traumama, sećanjima na posledice bombardovanja i artiljeriranja poražene Nemačke 1945. godine. Zemlja Trećeg rajha ostala je takoreći sravnjena pod tepihom bombi; neki gradovi zbrisani su sa geografske karte. U ruševimana su ljudi nastavili da žive, tu se rodio i mali Anselm. Dok je odrastao, igrališta su mu bila razorene kuće, napuštene sobe, bunkeri. Nazovimo to postratnom simuliranom normalnošću. Kako se Nemačka obnavljala, i on se kalio. Eho bolnih ožiljaka i nikad temeljno „egzorciranu“ prošlost, filmskim jezikom dočarava slavni Vim Venders, Anselmov vršnjak iz jednog drugog razorenog grada. I on je dečak sa traumama: ne može se poreći da je duboko pronikao u svet svoga sabrata.

Kifer, rođen u Donaueshingenu (Donaueschingen) na kraju rata 1945, danas jeste art-superstar, skrećući od sredine 80-ih pažnju galerijske i muzejske javnosti na svoje  zamašne likovne kompozicije istorijskih  mnogostrukosti, podseća Nikola Šuica, profesor na Fakultetu likovnih umetnosti i kustos, dodajući da svečana ozbiljnost i deklamatorski iskoraci odlikuju najveći broj njegovih slika velikih formata, kasnije i skulptura i izvedenih predmeta.

 „Takav strukturni zamah u predstavama sveta, danas dejstvuje potvrdno, usred zjapećih društvenih nejednakosti, kao i novih ekonomskih i psiholoških propadanja.  Za umetnika, to se proteže tematski od raznih vrsta germanskih mitova i turobnog nasleđa nacionalsocijalističkih dozivanja nacionalne nemačke prošlosti. Neretko dela sadrže zagonetnu čaroliju na granici ezoterije i ispravljanja puteva čovečanstva u eksterijerskim sugestijama zasićenih pejzaža  izvedenih bojama i uvezivanje materije, čak i vatrenih tragova… Kompozicije  dozivaju nasilje kao i posledica Holokausta, kosmičkog sagrešenja koje on identifikuje sa usamljenošću umetnika“, kaže Šuica.

Nije bez razloga pogledati koliko se to prodiranje u nevidljive slojeve povezanosti Kifera približuje literaturi, pa bilo da je to zlosrećna sudbina preživelog iz Holokausta, pesnika Paula Selana koji je i lajtmotiv Vendersu za film o Kiferu, sa gresima nacionalne istorije, ili zapisi i stihovi  sovjetskog pesnika Mandeljštama, smaknutog u staljinističkim čistkama, uneseni u slike isto kao i uključivanje rečenica  biblijskih proroka unutar  likovnih poprišta materije, ističe Šuica koji je, predstavljajući Anselma, otvorio prolećni DOK festival. Naglašava i da je Venders filmom „Anselm“ hteo da kroz Kiferovu fragmentarnu biografiju doprinese nacionalnom rebrendiranju Nemačke kao Evrope promena.

ALHEMIJA I OSLOBAĐANJE

Beogradski slikar Savo Peković, sredinom osamdesetih godina XX veka obreo se u Nemačkoj, u nameri da na Diseldorfskoj akademiji sluša predavanja značajnih umetnika, poput Luperca, Ikera i drugih. Ali, zahvaljujući prijatelju i galeristi iz Diseldorfa, našao se u Hornbahu (Valdurn), odnosno, u novom radnom prostoru Anselma Kifera, u Nekar-Odenvald-Krajsu.

Prvi put sam video da neko napuštenu halu, fabriku, koristi za atelje. I da se u slikarstvu ili tačnije, u umetnosti, koriste i težina olova, kao i slama, semenke suncokreta koje se prosipaju po zemlji, krhotine i komadići pigmenta. To je zaista bilo suprotno od onog što sam do tada znao. Sve je ličilo na ogromnu radionicu, sa mašinama i alatima netipičnim za umetnički rad. A zapravo je sve to bilo podređeno ideji umetnika“, priseća se Peković.

Kifer traži i nalazi duhovnu vezu sa materijalima sa kojima radi, izvlačeći, kako kaže Peković, duh koji već živi u tim materijalima.

„Često bira materijale zbog njihovih alhemijskih svojstava — posebno olovo. Kiferova početna privlačnost koju oseća prema olovu, nastala je kada je morao da popravlja stare cevi u prvoj kući koju je posedovao. To sam saznao od nekih radnika koji su već bili tu. Činilo mi se da je počeo da se divi fizičkim i čulnim kvalitetima topljenog olova i počeo da otkriva njegovu povezanost sa alhemijom. Fizički, Kiferu se posebno sviđa kako metal izgleda tokom procesa zagrevanja i topljenja, kada uočava mnoge boje, posebno zlatnu. Zlatno asocira na simboličko zlato za kojima su potrazi bili alhemičari“, objašnjava on.

Kiferova upotreba slame u radu predstavlja – energiju, smatra Savo Peković.

„On tvrdi da je to zbog fizičkih kvaliteta slame, uključujući zlatnu boju i njeno oslobađanje energije i toplote kada se delimično spali. Pepeo koji nastaje, otvara mesto za novo stvaranje, novu transformaciju, nov ciklus života. Jednostavno, od pepela je stvarao boju. Pošto je razvio široku i ekspanzivnu duhovnost, Kifer je postavio nekoliko izazova za kritičku procenu svog rada. Ovakav pogled na svet, u kojem religije, mistične i ezoterične tradicije, kao i drevni egipatski, mesopotamski, grčki i tevtonski mitovi funkcionišu harmonično, predstavlja prednost – a istovremeno i glavnu slabost – Kiferovog umetničkog projekta“, ocenjuje Peković.

Kiferov duhovni kosmos, tako zavodljiv i privlačan religioznoj publici, takođe može zaštititi gledaoca od konfrontacije koju njegovo delo može da ponudi, zatvarajući umesto da održava prostor između rada i gledaoca, izolujući gledaoca od slušanja dela koje kaže: „morate promeni svoj život“. Kifer kaže: istorija je ciklična. On primećuje: ovde je na delu spiralni ciklus, a ne uzlazna linija. Nema eshatona. Fizičko prisustvo Kiferovih artefakata donosi herojske, tragične i zle postupke određene prošlosti u gledaočevu sadašnjost, suočavajući nas sa našom odgovornošću prema prošlosti, ocenjuje Peković.

ISKOPAVANJE PROŠLOSTI

Posleratni nemački umetnik se našao paralizovan, lišen mitova koji su vekovima oblikovali nemačko likovno i književno stvaralaštvo. Kao što je teoretičar Teodor Adorno rekao: „Pisati poeziju posle Aušvica je varvarstvo.“

Jedan kritičar je napisao povodom Kiferovog rada:

Posle ‘nesreće’, kako je sada svi tako eufemistički nazivamo, ljudi su mislili da nakon 1945. počinjemo iznova… To je besmislica. Prošlost je stavljena pod tabu, a njeno ponovno iskopavanje izaziva otpor i gađenje.“

„Namera umetnika senzibiliteta kakav je Kiferov, jeste da stvori prostor za umetnika, ne stvaranjem novih formi, već direktnim prisvajanjem onih koje je oteo nacizam, suočavajući se sa istorijom kroz mitove koji su hranili Holokaust, uključujući ideju duhovne, filozofske i umetničke superiornosti nemačke kulture. Sa prekidima proveo sam bezmalo tri i po godine fizičkog rada u tom prostoru, ponekad, ali zaista ponekad i u razgovoru sa Anselmom. Bio sam nevažni radnik, ili kako već. Video sam umetnika neverovatne energije i stvaraoca sa fantastičnim konceptom koji sugeriše u kojoj meri je njegov rad povezan sa konceptualnom umetnošću. On takođe nagoveštava kako se ova umetnost pretvara u stvarnost, ukoliko je tumačimo. Voleo bih da se jednog dana njegova instalacija sa knjigama od olova trajno nastani u Beogradu“, priželjkuje Savo Peković.

Knjiga je, naglašava naš sagovornik, važan medij za Kifera, povezan ne samo sa znanjem, već i sa nemačkim nasleđem drvoreza, grafike, Gutenbergove štampe i … nacističkog spaljivanja knjiga. Kiferove ručno rađene knjige takođe dočaravaju uobičajene knjige i foto-albume, vezu koja otkriva preplitanje javnih i privatnih mitova, kolektivnog i ličnog značenja.