Đinđić nije krio svoj „osećaj nadmoći“
PRIČE IZ KNJIGA Iz najnovije knjige Radivoja Cvetićanina, prve u izdanju „Demostata“
„Jedan drugi život“, tako glasi naslov sa podnaslovom „Dopisnice, ljudi, sećanja“ najnovijeg dela Radivoja Cvetićanina, poznatog srpskog novinara, političkog radnika, diplomate, jednog od osnivača Danasa i, ovde ćemo još reći, prvog „prestoničkog“ urednika natpisnika ovih redova
Knjiga od blizu 500 stranica, pojavila se kao prva u izdanju beogradskog „Demostata“, a osnovni utisak o njoj je, bez preterivanja i sa malo iskrene šale – ako ova istraživačka agencija nastavi avanture sa izdavaštvom, teško da će zadugo objaviti bolju. Šteta, međutim, što naslov ne odgovara sadržini, jer bi bolje legao „Jedan pravi stvaralački život“. S mnogo priključenija.
I eto odmah „pozitivnog paradoksa“ – osnovni njen sadržaj su, inače odlični, bogatog jezika sa još bogatijim ukrasima, analitički i kad su „dopisnice“, tekstovi objavljivani u listu Danas uz nešto neobjavljivanih fotografija i ilustracija… ali, znatan broj njih snabdeven posebnim, novim komentarima naslovljenim kao „post skriptum“. Oni ne samo da pojašnjavaju tekstove, već pričaju šta je još i „dalje bilo“. I, plus, često donose i ekskluzive kojih ne samo da nema u osnovnim tekstovima, nego ih nije bilo ni u našoj sve jadnijoj javnosti. Ej, pa R. C, čak i indeks imena na kraju knjige obogati njemu svojstvenim filigranskim biografijama i zapažanjima o ličnostima iz tog indeksa.
Za ovu priliku koristićemo samo jedan opširni „post skriptum“ posvećen Zoranu Đinđiću, čiji je povod, po autoru, bila jedna važna bizarnost (koju ćemo ovde preskočiti), a onda se sve proširilo u manje poznate priče.
NIJE ĐINĐIĆ DOKTORIRAO KOD HABERMASA: List Danas je na dan sahrane premijera Đinđića pod Cvetićaninovom palicom pripremao vanredni broj. U njemu se našlo više uredničkih podviga. Ali, ekskluziva tog broja je bila u sledećem: „Na kraju krajeva, razrešili smo bizarni limb u kome je stajala priča o Đinđićevom doktorantskom mentoru u Nemačkoj: zaslugom mojih prijatelja Branislava Miloševića i Dragana Bisenića dobili smo izjave vodećeg živog svetskog filozofa Jirgena Habermasa – koji to nije bio a govorilo se da jeste, i profesora Albrehta Velmera iz Konstanca, stvarnoga mentora. Obojica su krupnim rečima ocenili nesvakidašnji filozofski, i uopšte talenat ubijenog srpskog premijera…“ – citiramo Cvetićanina iz ove knjige.
I mora se ovde dodati i pasus iz Velmerovog teksta o Đinđiću: „Došao je u Nemačku, u Konstanc, gde je pod mojim mentorstvom napisao doktorsku disertaciju o Marksovom „Nacrtu političke ekonomije“, koja je na izvestan način bila pokušaj teorijskog samorazumevanja osnova izvornog socijalizma. Za njega je tada političko i filosofsko samorazumevanje bilo jedno, i budući političar se već tada odlikovao svojom prodornošću i osećanjem nadmoći koje je drugima stavljao do znanja.“
Disertaciju je, potvrđuje profesor-mentor, radio „pod izuzetnim pritiskom rokova, jer je očekivao poziv u vojsku … U to vreme smo bili susedi, moja radna soba i njegova soba u potkrovlju bile su odvojene samo jednom baštom u kojoj smo se nas dvojica, a tu su bile i moja supruga i kći, često sretali tokom leta, a do kasno u noć sam, pri obično otvorenom prozoru, slušao kloparanje njegove pisaće mašine, sve dok mi, za neobično kratko vreme, nije isporučio gotovu disertaciju, napisanu na nemačkom“.
TOŠIĆ KAO SRPSKI PODOFICIR: Velmer je, vidimo, u Đinđićevoj filosofskoj „suverenosti“ zapazio to osećanje nadmoći, a u ovom Cvetićaninovom „post skriptumu“ o njemu ima i još dva interesantna primera za to. Citat: „Već o prvoj godišnjici atentata, na primer, od Desimira Tošića naručio sam tekst o njihovom odnosu, sporenjima, i najzad razlazu. (Tošić je otišao iz Demokratske stranke zajedno sa Dragoljubom Mićunovićem kad ih je Đinđić „smenio“ – prim B. A.) Sećam se da je Desimir pribeležio primedbu koju mu je u nekoj prilici kazao: „Govoriš sa ljudima kao srpski podoficir. Da, Đinđić nije umeo da sakrije svoju realnu nadmoć, pa i to da ne podnosi stare.“
PANIĆU DAŠ PRST, ON BI RUKU: Sličnu je „intervenciju“ Đinđić napravio i u vezi sa Milanom Panićem, nakratko premijerom tadašnje SRJ s kojim je imao, što bi nekad davno govorilo nekoliko profesora FPN, „u najmanju ruku ambivalentne odnose“, o čemu ima dosta sekvenci u „Jednom drugom životu“. Potkraj prošlog veka, u vreme posle raspada koalicije „Zajedno“ (Z. Đinđić, Vesna Pešić, V. Drašković) kaže Cvetićanin: „Spomenuta trojka, koja je kroz koaliciju Zajedno već bila malo osetila vlast, plašila se Panića, opirala mu se, podozrevala da bi Panić ponovo hteo da uzme kormilo. Jednom mom prijatelju Đinđić je rekao ’Paniću daš jedan prst, a on ti odmah uzme celu ruku’ (Kad sam to preneo Paniću, kazao mi je ’Pa, da znaš, da je skoro u pravu.’)“.
SRBIJI TREBA VELJA ILIĆ, I MILOŠ OBRENOVIĆ JE BIO NEPISMEN: I evo, u istom „post skriptumu“ dolazimo do najpikantnijih delova, najmanje poznatih ili apsolutno nepoznatih događaja čak i profesionalnim „posmatračima“ političkih procesa. A najviše je tih „pravih medaljona“ u vezi upravo sa Panićevim manje „kormilarenjem“, a više naporima da i novcem i svojim svetskim vezama pomogne srpsku opoziciju protiv režima Slobodana Miloševića. I protiv stava, pre svega SAD, da Srbija ne može dobijati otuda nikakvu pomoć dok „Miloševiću ne vidi leđa“.
Početak je bio u Nišu, kad je na inicijativu ovog farmaceutskog magnata 21. juna 1998. godine promovisana Alijansa za promene, kasnije preimenovana u Savez za promene, da bi posle još jednog „raskida“ V. Draškovića i Z. Đinđića bio formiran DOS koji je dve godine potom razvlastio Miloševića.
U Nišu „Panić je tako igru preuzeo u svoje ruke. Prišao mu je popularni deda-Avram, bivši guverner, potom uvek prilježan, advokat Vladan Batić, javio se i Velja Ilić iz Čačka – tad sam Paniću kazao: zaboga, zar ćete i sa takvim seljacima, na šta mi je spremno odgovorio, da Srbiji možda baš takav treba, zar Miloš Obrenović uostalom nije bio nepismen – priključio se i Pavić Obradović, onda, polako, Vesna Pešić, najzad – i Đinđić. Drašković nije, jer je još uvek mislio da je centar sveta, a i da je Paniću dosta dao kad je 1992. na predsedničkim izborima povukao svoju kandidaturu u Panićevu korist; nije ni Koštunica, koji bi, i kad bi se odazvao na sastanke, obično izjavljivao da ide da ukuca poslednji ekser u taj kovčeg tzv. jedinstva.“
GDE JE AMERIČKIH 16 MILIONA: Nastavak ovog „niškog procesa bio je u Hagu 19. jula 1998. u hotelu Des Indes Den Haag. Panić je, kaže Cvetićanin, izdejstvovao – svakako uz pomoć svog neprevaziđenog američkog savetnika, ambasadora Skenlona – da se nova reprezentacija srpske opozicije sastane sa specijalnim izaslanikom predsednika Klintona, Robertom Gelbardom.
Sa tog sastanka, samo ćemo ovo citirati: „Amerika je bila nemilosrdno kruta – nema ništa za Srbiju dok je vodi Milošević… Ali, ako se opozicija ujedini, Amerika će pomoći. Finansijski, logistički, kako god. Gelbard je čak spomenuo pomoć od šesnaest i po miliona dolara, koja je navodno već bila data „za demokratizaciju Jugoslavije“. („O njoj se Đinđić energično raspitivao u avionu, na povratku u Beograd… ’Gde su, ljudi te pare, kod koga su?’“.)
BAJDENOVA CRNA SLIKA SRBIJE: To sa Gelbardom nastavilo se, malo više od mesec dana posle bombardovanja, 19. jula 1999. Gelbard je pozvan na saslušanje u Senatu pod nazivom Izgledi za demokratizaciju Jugoslavije, a raspravu je vodio senator Gordon Smit.
Sažeta a informativno razuđena Cvetićaninova beleška o tome glasi: „Gelbard daje procenu da nema izgleda da mu se (Miloševiću – prim.) u dogledno vreme vide leđa. Najbolje bi bilo na promeni raditi iznutra, ali, prema njegovom mišljenju, opozicije nema, a i onoliko koliko je ima nejedinstvena je. Spomenuta je disharmonija između Draškovića i Đinđića. Onda na scenu stupa član senatskog Komiteta, Džo Bajden. Da ne bude nedoumica, sadašnji predsednik Sjedinjenih Država. Najpre, ima napisan stejtment. Kasnije u debati, upada u reč, prekida, pita bez pardona. Njegova slika istorije i savremenosti Srbije je crna. Nema aktuelnijeg pitanja od pitanja izgleda za demokratiju u Jugoslaviji. Zato je podržao Serbian Democratization Act kojim se predviđa sto miliona dolara za njeno uspostavljanje. Napominje da su još od Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca ovde gorka trvenja nacija. Nema sumnje, kazao je, da je srpski nacionalizam jedan od najsnažnijih i najdubljih u Evropi. Milošević je u glavi imao Veliku Srbiju, a sad je na putu da završi u beogradskom pašaluku. (Sve ovo su njegove reči.) Nema govora da se pravi nagodba s Miloševićem, da ode u neki egzil, da mu se kao Idi Aminu da avionska karta. Milošević mora u Hag. ’Moj san je da posetim Miloševića u zatvoru’, rekao je. Predsedavajući, senator Smit, prijavio se da bi mu, u tom slučaju, rado bio pratilac. Bajden kritikuje administraciju, da za to nema volje. Nemaju volje ni Evropljani, kaže. Zato, ni dolar američki za obnovu, za mostove, ni za šta dok je Milošević na vlasti, rekao je Bajden. Sve bi to pokupio on i njegova klika.“
Ima u ovom segmentu još dosta nepoznatih zanimljivosti, ili „stroge poverljivosti“ kao ona o Idi Aminu, ali negde se mora stati!
Nije onog dana, već godinama posle „Ćurana“
U komentarima odličnog teksta o Slavku Ćuruviji, Cvetićanin pominje famozni izvadak iz policijskog dosijea „Ćuran“ koji je volšebno, on se seća 2000. dostavljen beogradskim redakcijama. Pa kaže: „Onoga dana kad se beleška pojavila, Boža (Andrejić) pozvao me je iz Danasa i pitao: Ti li si onaj stariji gospodin? Da, kazao sam mu. Hoćeš li da kažeš nešto za novine? Ne bih, odgovorio sam. Ježio sam se od pomisli da razrađujem policijsku priču.“
Ovaj kratak osvrt može da sugeriše da je taj Boža onog dana već znao ko je „stariji čovek“, a ko „čovek sa bradom“ s kojima je Ćuruvija na dan smrti među poslednjima razgovarao, a nadalje da ima „veze“ u službama. Umesto da se vadi da nema takve veze, autor ovih redova je pred pisanje ovih redova podsetio Cvetićanina da je poziv da komentariše dan Slavkovog ubistva bio u vreme dok je on bio ambasador u Zagrebu. A da je sa/znao ime „starijeg čoveka“ iz knjige Dušana Veličkovića, u „Ćuranu“ označenog kao „čovek s bradom“, koju je u međuvremenu bio objavio.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
