Duuug put do fabrika za preradu otpadne vode

Iako je obezbeđen značajan novac za izgradnju kanalizacije i postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda u Srbiji, realizacija projekata ove kritične infrastrukture nailazi na dosta poteškoća – od preklapanja nadležnosti, ograničenih kapaciteta institucija na svim nivoima, finansijske neodrživosti sektora, te nedovoljnog održavanja objekata i sistema. Problem je i netransparentnost aranžmana kroz koje se finansira gradnja ovih sistema, kažu sagovornici Nove ekonomije. 

U Srbiji trenutno postoji 50-ak postrojenja za tretman otpadnih voda od kojih oko jedne trećine realno nije u funkciji. Ostatak, uz par izuzetaka, samo formalno radi, piše u analizi  koju je nedavno objavilo Ministarstvo građevinarstva.

Procenat otpadnih voda koje se u Srbiji prečišćava pre ispuštanja u skladu sa standardima Evropske unije je oko deset odsto, a održavanje postojećih postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda u Srbiji uglavnom je nedovoljno i neadekvatno što tokom vremena dovodi do toga da pojedina postrojenja bivaju zapuštena, ponekad i napuštena.

Srbija, u kojoj je 16 odsto stanivištva priključeno na sistem za preradu voda, značajno zaostaje za EU i državama članicama. Veći procenat stanovništa priključenih na sisteme za preradu imaju Bosna i Hercegovina (36 odsto), Albanija (26 odsto) ili Hrvatska (96,5 odsto).

„Ako se zna da u Srbiji, bez Kosova i Metohije, treba da postoji 359 postrojenja za prečišćavanje komunalnih otpadnih voda da bi dostigli standarde EU koji trenutno važe u ovoj oblasti, jasno je da se naša država nalazi na početku rešavanja ovog problema“, rekao je za Novu ekonomiju Aleksandar Đukić, vanredni profesor Građevinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Pozivajući se na zvanične podatke iz 2021, Đukić navodi da se u Srbiji samo oko 15 odsto otpadnih voda sakupljenih javnim kanalizacionim sistemima prečišćava pre ispuštanja.

„Posmatrano za celu Srbiju, procenat otpadnih voda koje se prečišćava pre ispuštanja u skladu sa EU standardima je oko 10 odsto. Prema ovom pokazatelju Srbija je trenutno na začelju Evrope. Najveći naši gradovi kao što su Beograd, Novi Sad, Niš, Zrenjanin, Pančevo, Požarevac, Kraljevo, Čačak, Užice, Novi Pazar, itd. još uvek nemaju postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda“, rekao je on.

Ipak, u Srbiji je trenutno u toku realizacija nekoliko programa iz kojih treba da se finansira projektovanje i izgradnja kanalizacije i postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda (donacije Evropske unije, kredit Razvojne banke Saveta Evrope, investicioni program na osnovu međudržavnog sporazuma sa Narodnom Republikom Kinom („Čista Srbija“), projekti nemačke razvojne banke KfW).

Realizacijom ovih programa biće obuhvaćeno skoro 200 postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda i razvoj kanlizacije u više od 70 jedinica lokane samouprave.

Prema rečima Đukića, ovi projekti se nalaze u različitim, uglavnom početnim fazama realizacije.

„Već je započeta izgradnja postrojenja u Nišu, Blacu, Kraljevu, a kanalizacija se radi u nizu opština i gradova“, rekao je on.

On navodi da s obzirom na obim ulaganja koji se meri milijardama evra i prostornu razuđenost projekata, za njihovu punu realizaciju će biti potrebno dugo vreme.

Đukić je poručio i da realizacija ovakvih infrastrukturnih projekata uvek nosi u probleme u realizaciji, ali da je sigurno da deo njih može biti izbegnut unapređenjima institucionalnog i regulatornog okvira, kao i podizanjem kapaciteta učesnika u realizaciji.

„Proteklih nekoliko decenija razvoj kanalizacije i postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda u Srbiji nosi sve odlike razvoja vodoprivrede i komunalnih delatnosti u zemlji: preklapanje nadležnosti, ograničeni kapaciteti institucija na svim nivoima, finansijska neodrživost sektora, nedovoljno održavanje objekata i sistema, nedovoljna koordinacija aktivnosti i izveštavanje. Ovakva situacija je rezultovala u tome da nije došlo do formiranja procedura i jasnih uputstava, u formi regulative ili preporuka, za realizaciju ovakvih projekata“, navodi Đukić.

Izazovi su brojni

Mirko Popović, programski direktor Regulatornog instituta za obnovljivu energiju i životnu sredinu (RERI), smatra da je  jedan od najvećih izazova u ovoj oblasti potpuna netransparentnost kreditnih i finansijskih aranžmana koji se odnose na izgradnju nedostajuće kanalizacije i izgradnju postrojenja.

„Tokom skoro godinu dana RERI je tražio relevantne informacije od sedam lokalnih samouprava o ugovorima za tekuće projekte planiranja i izgradnje PPOV, a svaka je postavila sebe u položaj ‘nenadležnosti’, preusmeravajući nadležnost na nivo ministarstva, u čijem odgovoru stoji da bez saglasnosti banke-kreditora ne možete dobiti uvid u ugovor – iako se tim sredstvima finansiraju projekti od javnog interesa“, rekao je on.

Izazova i problema u ovoj oblasti ima više, navodi profesor Aleksandar Đukić.

Jedan od njih je to što nijedan prioritet koji se nalazi u Strategiji upravljanja vodama na teritoriji Srbije do 2034. godine, a koja je usvojena 2016. godine,  do danas nije rešen.

Ova strategija je, kako napominje, jasno identifikovala strateške prioritete ovog sektora (kompletiranje pravnog okvira, institucionalno jačanje i jasno razgraničenje odgovornosti, uvođenje snažnih podsticaja regionalizaciji).

Takođe, prema njegovim rečima, postojeći nivoi cena komunalnih usluga kanalisanja i prečišćavanja otpadnih voda u opštinama i gradovima u Srbiji su daleko ispod realnog nivoa koji bi obezbedio potrebna finansijska sredstva za pravilan rad i adekvatno održavanje kanalizacionih sistema i postrojenja za prečišćavanje.

„Slabosti u sektoru su vezane i za nejasne i preklopljene nadležnosti, te usitnjenost javnih komunalnih preduzeća vodovoda i kanalizacije – više od 150 JKP danas postoji u Srbiji.  Ako se ovome doda i višegodišnja praksa zabrane zapošljavanja u javnom sektoru, uz diktirane cene rada radnika u sektoru komunalnih delatnosti, i konačno niske cene vode koje ne obezbeđuju pokriće ni direktnih materijalnih troškova rada JKP, onda je jasno zašto velika većina JKP u Srbiji nema potrebne kadrovske, finansijske i tehničke kapacitete za razvoj kanalizacionih sistema i prečišćavanje otpadnih voda“, rekao je on.

Poseban problem, kako navodi, predstavlja nedostatak kvalifikovanih kadrova kao i nedovoljna ulaganja u sektor obrazovanja i istraživanja u ovoj oblasti.

Đukić takođe nabraja i nekoliko problema koji se javljaju kod  izrade planske i tehničke (projektne) dokumentacije, kao što su kompleksnost i sporost u realizaciji planskih dokumenta i rešavanju imovinsko-pravnih odnosa za postrojenja za prečišćavanje, te ograničen kapacitet domaćih projektantskih i konsultantskih firmi usled vešedecenijskog podinvestiranja u oblast kanalizacije i prečišćavanje otpadnih voda.

Nisu retki ni slučajevi da se postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda projektuju bez obavljenih ispitivanja količina i kvaliteta otpadnih voda u kanalizaciji ili bez analiza realistčine dinamike razvoja kanalizacije, kaže Đukić.

On smatra da je neophodna suštinska i sveoubuhvatna reforma sektora vodosnabdevanja i kanalizacije, kako bi se  omogućio razvoj ove delatnosti, povećao kvalitet usluga i obezbedila dugoročna finansijska održivost komunalnih delatnosti vodovoda i kanalizacije.

 Ministarstvo se susreće sa „brojnim problemima“

Ministarstvo gređevine nedavno je objavilo „Analizu stanja u sektoru upravljanja komunalnim otpadnim vodama“.

Studiju je za potrebe Ministarstva uradio Prirodno-matematički fakultet u Novom Sadu.

U tom dokumentu Ministarstvo navodi da se pri realizaciji projekata postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda susrelo sa brojnim problemima, čiji su uzrok ograničeni resursi i sposobnost velikog broja jedinica lokalne samouprave.

U studiji se ukazuje da u postojećem decentralizovanom sistemu ne postoji sistemski pristup, jasne strategije, pravila, smernice, odnosno neophodni preduslovi da bi se PPOV-ovi na tehnički ispravan način izgradili i ekonomski održiv način eksploatisali.

Ocenjeno je i da je model osnivanja javno-privatnog partnerstva za upravljanje PPOV najpovoljniji za Srbiju, jer obezbeđuje visoko pouzdano ispunjenje zadatih kriterijuma.

Komentarišući ove nalaze, Đukić navodi da ovu studiji vidi kao još jedan prilog preko potrebnoj diskusiji usmerenoj ka iznalaženju optimalnih rešenja za rešavanje institucionalnlih i regulatornih slabosti u sektoru vodovoda i kanalizacije.

Međutim on smatra da ovaj dokument mora da se posmatra kroz kontekst postojećih stratetških dokumenata i aktivnosti i  da je od krucijalne važnosti da se problematika prečišćavanja otpadnih voda ne posmatra izolovano, već kao integralni deo vodne infrastrukture naselja.

„S obzirom na to da su sada, kroz donacije i kredite, obezbeđena sredstva za projektovanje i izgradnju kanalizacije i postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda u većini opština i gradova u Srbiji, smatram da nije opravdano, a ni korisno, izdvajati delatnost prečišćavanja komunalnih otpadnih voda iz komunalnih delatnosti vodovoda i kanalizacije i uvoditi privatne operatere za rad i održavanje postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda“, navodi on. 

„Celokupan proces postavljen naopako“

Mirko Popović ocenjuje da sama činjenica da izrada analize dolazi nakon što su u Skupštini potpisani ugovori o finansijskim aranžmanima za izradu postrojenja za preradu otpadnih voda, nakon što su pokrenute procedure za izradu planova i tehničke dokumentacije, daje odgovor na pitanje o najvećim izazovima.

„Celokupan proces je postavljen naopako – kada se ugovorom, sporazumom obavežete na nešto, a zatim analizirate šta, zapravo, i kako možete da ispunite, zaključujući da vam nedostaju ključni kapaciteti i znanja za realizaciju“, rekao je on.

Uz napomenu da se RERI kao organizacija ne bavi inženjersko-tehničkim, već prvenstveno institucionalnim i pravno-proceduralnim apsektima ove teme, Popović kaže da praksa (kao i sama pomenuta studija) pokazuje da ni centralne institucije nemaju jasnu sliku u kojoj su fazi realizacije, odnosno koliko će ona trajati.

On je kao primer naveo priključenja na kanalizaciju stanovnika na levoj obali Beograda, koja godinama figurira kao “predizborno obećanje” a i danas se fekalna kanalizacija izliva na ulicu posle kiše.

„U Leskovcu su, na primer, samo izgradnja i tehnički prijem kolektora (zbog urušavanja) potrajali čitavih 12 godina, a grad Užice koji je još 2015. godine imao projekat i finansiranje za realizaciju svog PPOV, nema ga ni danas. U svakom pojedinačnom slučaju mogli bi se tražiti konkretni problemi i razlozi, ali opšta slika je takva kakva jeste“.

Popović je naveo i da je veliko pitanje da li sadašnji sistem možemo odgovorno nazivati decentralizovanim, ako se sve ključne odluke donose na nivou ministarstava.

„A brojni preduslovi nedostaju upravo na centralnom nivou, počevši od nejasne podele javnih nadležnosti i odgovornosti u sektoru voda, preko restruktuiranja sektora i nužnog usaglašavanja kompletne regulative u ovoj oblasti sa EU Okvirnom Direktivom EU o vodama i pripadajućim direktivama, do sistema finansiranja i naplate jednog potpuno novog seta usluga u oblasti vodosnabdevanja i sakupljanja i tretmana otpadnih voda“, rekao je on.

Srbija je za postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda i izgradnju kanalizacije ugovorila kredite vredne stotinu miliona evra.

Samo za projekat „Čista Srbija“, koji podrazumeva izgradnju kanalizacije i fabrika za preradu otpadnih voda,država je sa „Bank of China“ ugovorila dva kredita, u ukupnom iznosu od nešto više od 387 miliona evra.

Izgradnja postrojenja za preradu voda finansira se i iz programskog zajma od 200 miliona evra koji je krajem 2020. ugovoren sa Bankom za razvoj Saveta Evrope za „vodosnabdevanje i postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda“.

Krajem 2021. godine ugovoren je i kredit od razvojne banke KfW za „vodosnabdevanje i prečišćavanje otpadnih voda“ u iznosu od 70 miliona evra.

Đukić navodi da svakako nije kasno da se postojeći investicioni zamah iskoristi i da se kroz angažovanje domaćih stručnih i administrativnih kapaciteta formiraju potrebni programi, podsticaji, uputstva i nedostajuća regulativa.