U DRUŠTVU BEZ POVERENJA NEMA POMAKA

Društvo bez poverenja je prinudna i rizična zajednica ljudi, a ne strukturalno i funkcionalno povezan društveni sistem. Dok god se opšti prirodni, tehnički i društveni rizici povećavaju, teško je očekivati pomake bezbednosnog stanja. Razume se onda što takva zajednica obiluje sumnjama i kontroverzama, a njene razvojne perspektive ostaju sve slabije

Interesantno je da je Srbija prema analizi jedne američke nezavisne agencije za 2021. godinu proglašena 37. najbezbednijom zemljom sveta i da je u odnosu na 2020, napredovala 25 mesta. Kao „prva zemlja u regionu po bezbednosti“, kaže se u izveštajima, verovatno takvu ocenu duguje zvaničnim izveštajima o smrtnosti i posledicama kovid pandemije.

Svi podaci na kojima su se tadašnji izveštaji bazirali su izveštaji zvaničnih institucija, pa se tako desilo nešto što je usled manipulacije podacima prema primenjenoj metodologiji, daleko kasnije dovedeno u pitanje. Dok se danas s vrha vlasti uporno podvlači da je naša zemlja jedna od najbezbednijih u svetu (valjda prema statistici policijskih intervencija i izveštaja) čak i onih koje se odnose na borbu s međunarodnim kriminalom (trgovina ljudima, oružjem, narkoticima), dotle nas stalno ponešto „iznenađuje“.

Pođimo od najnovijih letnjih sektorskih izveštaja o bezbednosti građana.

Saobraćaj. Sredinom jula 2024. iz nadležnih službi Infrastruktura Železnice Srbije, saopšteno je da je samo za godinu i po dana 28 pešaka poginulo prilikom stajanja, kretanja po pruzi i u pokušaju da je pređu van obeleženih prelaza. Ne treba zaboraviti da su pre samo dve godine u Ovčar Banji kod Čačka, od posledica pada visećeg mosta u reku Zapadnu Moravu, dve osobe preminule, a deset ih je povređeno. A pre isteka jula 2024, mogli smo čak i od policijskih dužnosnika saznati da su u prvom letnjem mesecu 2024. čak 44 lica stradala u saobraćaju, dok je taj broj za juli prošle godine iznosio 37. A samo u toku drugog avgustovskog vikenda u saobraćaju je stradalo trinaest lica od kojih i jedna beba, a više od 30 ih je lakše ili teže povređeno. I to, u situaciji kada je većinu rizičnog ponašanja vizuelno moguće kontrolisati: dronovi, radari, kamere, mnoštvo aplikacija i novih informacionih alata, sve uz propisane nove auto-puteve, bolje železničke veze, ali i sigurnije automobile.

E sada, neko bi mogao, kao kontraargument, da navede da je sa stanovišta dugog roka napravljen pozitivan pomak jer je početkom 21. veka u saobraćaju godišnje stradalo između 900 i hiljadu osoba, a da je poslednjih godina taj broj iznosio između 500 i 600. Ako bismo se uporno vraćali unazad, prema najtežim vremenima, onda bismo došli i do saobraćajnih podataka vezanih za čuvene „devedesete“ koji govore da je u saobraćaju gubilo život i do 1.500 osoba godišnje. Međutim, da li je baš taj period formalnih i lažnih tehničkih pregleda, katastrofalno loših vozila, referentan i bezbednosno uporediv s današnjim vremenom, uslovima, tehnologijom, zakonima?

Ekonomija. Ekonomska bezbednost se danas sve više svodi na sigurnost sredstava na računima građana. I tu stvari sigurno stoje bolje nego „devedesetih“ u vreme piramidalnih banaka. Ali ako se misli na sigurnost poslovanja, osiguranje imovine, pomaže da se ljudi koji imaju poslove, kapital, nekretnine, osećaju nešto bezbednije.

Neko će reći: imamo mnoštvo osiguravajućih kuća, ali je kultura osiguravanja niska. Međutim, nije loše setiti se posledica „poplavnog talasa“ 2014, kad je vlada, usled činjenice da su osiguravajuće kuće iznenada ostale „kratke“ usled neočekivane isplate premija na posledice prirodne katastrofe intervenisala na veoma neobičan, naravno i netržišni način. Tada je naime, država našla solomonsko rešenje, iskoristila zakonsku odredbu da bi administrativno podigla troškove (jedinstvenu cenu) obaveznog osiguranja trećeg lica u saobraćaju, jednokratno čak za 45 odsto. Ne zaboravimo da je tadašnja inflacija bila niža od sadašnje.

Velika je nezgoda u činjenici da skoro svi tržišni gubitnici, usled neočekivanih nepovoljnih okolnosti, po pravilu očekuju da im rezidualnu ekonomsku bezbednost omogući država. To, s jedne strane, povećava troškove administracije, sputava konkurenciju i snižava konkurentnost, a s druge spušta nivo ekonomske efikasnosti. Međutim, jedna stvar je neupitna: podiže političku i ekonomsku snagu vlasti i smanjuje njenu smenjivost. Uostalom, šta je drugo demonstrirao petočasovni razgovor predsednika Srbije s građanima Malog Zvornika, formalno namenjen „rizicima rudarenja litijuma“, 14. avgusta.

Sajber rizici. Mada se ne bi moglo reći da smo zemlja s izrazitim informatičko-elektronskim umreženjem, pa i sa hakerskim pretnjama sa svih strana, treba se samo setiti prošlogodišnjih silnih intervencija policije u školskim ustanovama povodom lažnih elektronskih dojava o podmetnutim bombama. Uz to, valjda samo jedan hakerski napad na elektronski sistem Elektrodistribucije doneo je nevolje hiljadama korisnika električne energije s pogrešnim računima koji verovatno nikada nisu u celini bili ispravljeni, kao što još niko iz državno-prosvetnih službi nije izračunao odnos broja izgubljenih i nadoknađenih časova u školama.

Poljoprivreda. Ovo je verovatno najtužnija slika koja se nameće u vreme nastanka ovog teksta. Dok na Suvoj planini kod Niša, na Pešterskoj visoravni kod Sjenice, može da se vidi stoka uginula od žeđi, neko bi mogao da kontrira činjenicom da se i stado može osigurati. Isto kao i rod malina, jabuka i šljiva. Međutim, postavlja se pitanje da li se poljoprivrednicima isplati tako skupo osiguranje u uslovima neizvesnosti, niske produktivnosti i slabih i nesigurnih državnih subvencija poljoprivredi.

Klimatske promene kao socijalni rizik

Na dugi rok klimatske promene i propusti akcije za klimu, vodeći su rizik prema globalnoj percepciji građana sveta u celini. Međutim, ogroman je socijalni i humanitarni učinak klimatskih promena. Davno je dokazano da one daleko više pogađaju siromašne kontinente, regione, zemlje, društvene slojeve, pa i porodice, nego bogate. Oni sa manje znanja i resursa, sa slabije razvijenom ekološkom kulturom i tradicijom, naravno daleko su veći stradalnici promene klime, globalnog otopljavanja, požara, cunamija.

Treba li bolji primer nego onaj u regionu Jugoistočne Evrope, kojem pripadamo, a u kome se tek krajem leta 2023, zbog učestalih teških nepogoda praćenih olujnim vetrom i pljuskovima, počelo govoriti o „superćelijskim olujama“, koje su ranije, u ovom geoprostoru, bile gotovo nepoznata kategorija. I već tokom proleća 2024, pri javljanju prve od takvih, smrtno je stradala jedna osoba kod Sombora. Šta li nas još sve očekuje do kraja ovog leta?

Sigurno je da Srbija i naš region u pogledu ekološke održivosti i brzine klimatskih promena, stanja prirodnih resursa, zagađenih vodotoka i bolesnih šuma, devastiranog zemljišta spadaju u globalno natprosečno ugrožena i rizična područja. Ogromne nade polažu se u poljoprivredu, usluge, energetiku. Kako pritom više ulagati u ekološku zaštitu, zelenu zdravstvenu i obrazovnu infrastrukturu (šume, zdravstvo), ekološku kulturu.., kada su ogromna sredstva neselektivno plasirana u „likvidnost privrede“ i građana (!), kredite za obrtna sredstva, uz dodatno prilično visoko i rizično zaduženje države, od preko pet milijardi evra godišnje, radi investicija u Expo 27?

Ovde, zbog „prevruće političke scene“ nema smisla uopšte pominjati veliku razvojno-ekološku kontroverzu u vezi s eksploatacijom litijuma u Srbiji koja donosi, između ostalog i potpunu likvidaciju volje za stručnim dijalogom, sve veće političko-institucionalne rizike, kao i rizike opšte građanske neposlušnosti, naravno i duboke podele među ljudima, kojima se ne nazire kraj.

Šta se može učiniti bez čekanja

Čovečanstvo se kad-tad mora vratiti usaglašenom delovanju u cilju kontrole klimatskih promena a radi preživljavanja ljudi na Zemlji. Za sada nema mnogo naznaka za globalno usaglašavanje.

Međutim, to ne znači da su ljudi koji žele da deluju u cilju lokalne održivosti života na Zemlji nemoćni. Ogroman je broj mogućih akcija koje bi male zemlje poput Srbije mogle da preduzmu u tom pogledu kako bi sebi olakšale život, smanjile rizike i doprinele održivosti stanja u kome se svet i region nalaze. Više malih akcija poput bolje zaštite i regulacije vodotoka, navodnjavanja i kontrole agrotehnike, sistematskog podizanja kulture osiguranja od rizika, unapređenja protivpožarne, zemljotresne i urbane bezbednosti, pa do zelene infrastrukture, pošumljavanja, uvođenja unutrašnjih taksa za prekoračenje štetne emisije, podizanja šumskih zaštitnih pojaseva, bolje bezbednosne kontrole saobraćajnica, mostova i auto-puteva. Bolja tehnička zaštita pružnih prelaza i kontrola bezbednosti visećih mostova sigurno nisu mnogo zahtevne mere, ali njihovo odsustvo uzima ogroman danak, koji može da se prevenira. Održivo podrazumeva bezbedno i kvalitetno, obnovljivo, efikasnije, naravno i čistije, bar malo po malo.

Definitivno bi trebalo da lokalne akcije poprime mnogo više smisla i međusobnog akcionog preplitanja. Čišćenje reka, zaštita vodotoka, eliminacija divljih deponija, ekomonitoring ili širenje prostora i poštovanje zakona u zoni zaštićenih prirodnih područja – sve to znači daleko više nego što mnogi ljudi misle. Ekološki aktivizam je podsticajan i prelazan i stimuliše širenje ekološke svesti i kulture, koja se može promeniti kroz praksu edukativnih dečjih kampova, sportskih, planinarskih ili izviđačkih društava. Obrazovanje za održivi razvoj isto toliko je važno kao i bilo koje stručno obrazovanje.

Tužni slučaj eskalacije socijalnih rizika

Majske tragedije u Srbiji 2023. Verovatno nije bilo većeg šoka za stanovništvo Beograda i čitave Srbije od pucnjave u školi „Braća Ribnikar“ u centru Beograda, saopšten bilans od devet nedužnih žrtava, uglavnom školske dece kao i jednog školskog čuvara, 3. maja u prepodnevnim satima. Masakr je počinila maloletna osoba opasnim sredstvima ličnog naoružanja u vlasništvu člana porodice. Iza tog šoka usledio je sledeći, kada je u beogradskoj opštini Mladenovac u selima Dubona i Malo Orašje, 4. maja 2023. jedna punoletna osoba iz neobrazloženih i neobjašnjivih razloga, takođe veoma ubojnim naoružanjem u vlasništvu člana porodice, usmrtila još osam mladih osoba. A samo mesec i po dana ranije, 19. marta 2023. prvi potpredsednik Vlade i ministar spoljnih poslova Ivica Dačić u svojstvu sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost, izjavio je da je „bezbednosna situacija u Srbiji stabilna, ali da će bezbednosne službe u Srbiji nastaviti da rade u cilju očuvanja mira i bezbednosti u našoj zemlji“.

Femicid. U sredstvima javnog informisanja objavljeno je da je stopa femicida u Srbiji najviša u regionu. Čak i patrijarh srpski, u novogodišnjoj čestitki, poručio je da smo kao narod veoma ugroženi činjenicom da je u Srbiji tokom 2023. u porodičnim sukobima ubijeno 27 žena.

Rizična ponašanja. Nije zgoreg podsetiti na masovna maloletnička i maturantska trovanja alkoholom. U Beogradu, na Adi Ciganliji, najuređenijoj evropskoj velikoj oazi letnjeg osvežavanja i rekreacije, na početku kupališne sezone svakog leta od utapanje strada po neka osoba. Među razlozima dominira rizično ponašanje izazvano alkoholom i nepažnjom, što je u najvećoj meri posledica lošeg obrazovanja i vaspitanja. U lapidarnoj predistoriji takvog ponašanja koje lako odnosi živote, može se navesti tužna činjenica da je 1996. godine u Srbiji 41 osoba stradala od otrovnih gljiva, slobodno prodavanih po beogradskim pijacama, kao i da su 1998. od čuvene otrovne rakije „zozovače“, popularno „živadinke“, stradale 42 osobe.

Političke likvidacije i ubistva novinara

Samo tokom sedam meseca 2024. godine registrovani je čak 80 napada na novinare. Bez obzira na to šta i kako su radili, pisali i govorili, radili su svoj posao. Mnoštvo napada na nastavnike, kako od učenika, tako i nekih roditelja, uz jedno užasno maloletničko ubistvo roditelja u beogradskom naselju Braće Jerkovića, koji je pokušao da zaštiti svoje dete, govori o fizičkoj bezbednosti građanina kao pojedinca.

Ne treba zaboraviti na ubistvo jednog od ključnih, pomiriteljski i građanski orijentisanih, srpskih političara sa Kosova i Metohije Olivera Ivanovića 16. januara 2018. Istraga kako u Srbiji, tako i na Kosovu, do sada nije dala nikakve rezultate o počinitelju, kao ni o nalogodavcima tog ubistva. Veoma loše je odjeknula vest da se za slučaj likvidacije Slavka Ćuruvije oslobađaju svi optuženi. Početkom februara 2024. prestao je da bude aktuelan i validan slučaj star četvrt veka. Ne može u Srbiji da se utvrdi ko je dao nalog da se usred bela dana na Uskrs 1999. na ulazu u sopstvenu zgradu sa 17 pucnjeva u leđa ubije jedan ugledni novinar i urednik. Slučaj Ćuruvija samo je jedan, nije prvi, a da li je poslednji i to se ne zna.

Mlada novinarka Dada Vujasinović nađena je u stanu s očevom lovačkom puškom iz koje je navodno sebi ispalila metak u glavu i od toga preminula (zvanični nalaz istrage). A zna se da je prethodno mlada novinarka gostovala na Studiju B u emisiji „Utisak nedelje“, kada je obelodanjeno da je pod pretnjom zbog novinarsko-istraživačkih tekstova u vezi sa stvarnom ulogom paravojski iz Srbije u ratu u BiH. Samo nekoliko meseci nakon Dadine smrti, misteriozno je nestao njen kolega  Dušan Ivanović, novinar lista „Privredni pregled“. Konačno treba pomenuti još i Milana Pantića, jagodinskog novinara istraživača lokalnog kriminala, koji je takođe svirepo likvidiran ispred svog stana.

Na primedbu da ove užasne bezbednosne činjenice ne pripadaju korpusu pandemijskog pogoršanja bezbednosti, može se odgovoriti: da, ali i te kako utiču na kasniji pesimizam u pogledu rasvetljavanja bezbednosnih činjenica, koje važe i tokom pandemije i nakon nje. Ovde je svakako nemoguće pomenuti sve politički likvidirane osobe od javnog značaja u raspadajućoj SRJ, kasnije Srbiji. Bilo je među njima političkih rukovodilaca iz struktura bliskih vlasti, policijskih inspektora, čak i ministara, pa i nekadašnjih vođa navijača, ali uznapredovalih kao zapovednika sopstvenih militarnih jedinica, ili privatnih vojski.

Traumatizacija Srbije u vezi s političkim likvidacijama ne samo da se nije okončala, već nije počelo rasplitanje krvavog i monstruoznog klupka nalogodavaca, pomagača, eventualnih finansijera, ni u jednom jedinom slučaju.

Spekulacije o tzv. dubokoj državi u smislu nekog tajnovitog političkog podzemlja  koje ne dozvoljava da se konkretna saznanja o ubistvima prošire, a navodne strogo čuvane tajne ne otkriju, samo amnestira aktuelnu, kao i prethodnu vlast, i dalje snižava opšti nivo poverenja ljudi u bilo šta i bilo koga. Društvo bez poverenja je prinudna i rizična zajednica ljudi, a ne strukturalno i funkcionalno povezan društveni sistem. Dok god se opšti prirodni, tehnički i društveni rizici povećavaju, teško je očekivati pomake bezbednosnog stanja. Razume se onda što takva zajednica obiluje sumnjama i kontroverzama, a njene razvojne perspektive ostaju sve slabije.

Ovaj tekst je deo prilagođenog materijala iz knjige; P. Đukić, „Oteto vreme – zapisi i analiza iz doba kovid pandemije 2020-2023“