Eksperti se, za sada i nažalost, još ne bave preopterećenošću ženskog aparata poimanja, obično nevezanog za politička takmičenja. Šta uopšte zamara najvitalniji organ čoveka, kad je žena u pitanju? Odgovor seže u mutne vode patrijarhata, od kojih bi ona svim silama da umakne. Džaba, ne daju joj koreni.
Ne znam da li se to dešava i muškarcima, al’ nama ženama dođe: mozak nam se prepuni informacijama, pa odbija da nadalje funkcioniše. Samoregulacijom u slučaju nužde, mozak nam se dovede na znatno niže standarde, nemoćan da bilo šta više primi, a kamoli procesuira. Obično se to dešava pred letnje godišnje odmore, kad ženski um smatra da je dovoljno radio, služeći napretku porodice, preduzeća, društva.., a često na štetu sopstvenih performansi.
Možda je to trenutak kad treba da se posveti sebi, ali šta ako i tako upolovljen, mozak nastavlja da obrađuje redovnu problematiku? Jer, kako dokazuje nauka, čak i kod fizičkih povreda i nedostataka, preostale nervne ćelije se reorganizuju, preuzimajući zaduženja oštećenih.
Po tom principu je Džon Feterman, senator Pensilvanije, 2022. pobedio svog protivnika Mehmeta Oza, republikanca, premda je tokom kampanje doživeo moždani udar. Fetermanov ekspresan oporavak doneo je demokratama ključno mesto u Senatu, i otvorio novi prostor za istraživanje neuro-stručnjacima.
Eksperti se, za sada i nažalost, još ne bave preopterećenošću ženskog aparata poimanja, obično nevezanog za politička takmičenja. Šta uopšte zamara najvitalniji organ čoveka, kad je žena u pitanju? Odgovor seže u mutne vode patrijarhata, od kojih bi ona svim silama da umakne. Džaba, ne daju joj koreni.
Tako, recimo da je ova persona preduzetnica, moraće da podnese mnogo veće žrtve od kolega muškaraca, primorana da se bavi igricama za koje nije stvorena, kako veli biologija. Zato žene i beže iz krupnijih biznisa, zadovoljavajući se ispunjenjem manjih ambicija. I ustežući se od prevelikih zarada, koje bude pažnju reketaša i ostalog ološa.
Iako se od svake žene traži da bude dobra majka i supruga, da u kući bude sve „pod konac“, a ukućani namireni, ništa joj se zauzvrat ne daje, već joj se i trudnoća sumanuto komplikuje. Administracijom, smanjenim primanjima, pa čak i podrazumevanjem „blagoslovenog“ stanja u jednom trenutku, a sve u očima nadležne komisije i s potpisom države. Šta će rasplodnom grlu mozak, pitaće se poneka ženska jedinka, u reproduktivnom razdoblju.
Mimo tih petljancija, neće joj biti lakše čak i ako se biološki ostvarila pre no što je uspela u poslu: brinuće o „najboljim školama“ za (zajedničku) decu i izmišljati nemoguće podvige da ovo ostvari. Podršku neće imati, jer će joj njen manje uspešan suprug zavideti, kao i druge žene, zaglibele u patrijarhalnim, vrlo ograničenim očekivanjima. Nazad će ih vući i njihove majke, možda i osramoćene faktom da su se obrele u muškom svetu, umesto da su ostale domaćice.
Ali, ni domaćice nisu lišene „brnauta“, viđene da odgovore na svaki hir muža, dece, kućnih ljubimaca… Da li je njima dozvoljeno da pobrkaju oprane čarape ili im promene boju pogrešnim sastavom veša u mašini, ili da im zagori ručak, odnosno, da mozak puste na ispašu? Možda jeste jednom, al’ već sledeći put bile bi meta surovog podsmeha.
Isceđene, one arbajtuju po automatizmu, ili se povlače iz prominentnog biznisa, između ostalog da ih ka vrhu ne bi gonio inat društvu, ili presija za pobedom nametnutih konvencija. Gubi se iz vida da je potreba za potvrdom od društva prirodna, i nužna, a posebno ovde, i u delovima sveta sa sličnim predrasudama, gde su žene apriori glupače.
Ma kako glupe, one ne smeju da budu sebične i egoistične, kako poručuju naši stari adeti. Ako se to kosi sa poslovnim stremljenjima, gde vlada pravilo „oko za oko, zub za zub“, žene lako mogu da obole, kako navode istraživanja.
Preživljavanje sa pola mozga ne spada u te neželjene efekte, to je urođeni mehanizam da se žena sačuva, ako se vladala po navedenim pravilima. Naime, najsloženiji i najzahtevniji ljudski organ daje sebi dopust, odlažući i odluke na koje je doživotna korisnica bila spremna, do uoči godišnjeg odmora. Ujedno se i prihvata rizik takvih postupaka, podsvesno, jer svest ne pristaje da se time bavi do povratka u kancelariju, ili kakvo drugo, intelektualno zahtevno radno mesto.
Međutim, tu se krije još jedna opasnost, mozgu se katkad svidi da radi desetkovanim snagama, pa ne uspeva da se povrati ni nedeljama nakon predaha. Svaka „teška“ tema za njega je i dalje balast, ma čega se ticala. Umesto brojki i narativa izveštaja i planova, pred očima takve žene je plavetnilo mora, ako ga se domogla tokom ferija, a još više ako nije.
Tad nije u stanju ni da shvati poentu viceva, toliko su joj sive ćelije izraubovane. Htela bi da je svi puste na miru, zauvek, što ne dolazi u obzir jer je upravo rad stvorio čoveka, uključujući i njegovu žensku varijantu. Ili nju naročito.
Ako je ta izmučena žena mudra, odabraće meko ateriranje. Sedeće po povratku sa letnje destinacije na nekom splavu na Savi, ustupljenom, ili u kakvom prijatnom ugostiteljskom objektu, u hladu borova. Lečiće se prirodom od navlake istog tipa. Nosiće i laptop, naravno, praveći se da radi punom parom, a zapravo sanjajući o morskim talasima ili kakvom drugom sinonimu odmaranja. Vremenom će shvatiti da je raspust prošao, i opet će prionuti na delanje, tek prividno rasterećenija.
Ali, tad nastupa sledeća forma rizika, pitanje da li je nešto propustila efemernim nedonošenjem odluka ili njihovim neizvršavanjem. Da li je neki konac ispustila svojim „nedozvoljenim“ ponašanjem? Da li će se profit firme zbog toga smanjiti, što bi se na štošta odrazilo? I, konačno – da li bi se Planeta i dalje okretala, ako bi njen mozak i dalje funkcionisao u „ladolež“ režimu? Sve i da je odgovor potvrdan, žena sebi ne sme da dozvoli da postoji bez pola kefala.
Jer, osim patrijarhalnim pravilima, ona mora da se suprotstavi i naučnim činjenicama, da je muški mozak u proseku veći od ženskog za 10 odsto. Obaška što je ova zadatost diktirana većom ukupnom telesnom masom muškaraca, ona mora da dokaže da je i s tim manjkom dovoljno razborita. Ide joj naruku što konstantno koristi obe hemisfere, za razliku od muškog dela populacije. Aman, njen mozak je uvek u pogonu, što nije karakteristika tzv. jačeg pola, opuštenijeg spram konzumacije sive moždane mase, kako tvrde stručnjaci.
Tu osovinsku silu ona koristi kako bi sve analizirala, dok se muški sa tim ne bakću, priznajući da problem postoji tek kad mu neko stoput ukaže na njega. Od toga je ženi takođe dosta, pa joj mozak sporadično odbija poslušnost. I dok muško po difoltu udara ili beži u rizičnim situacijama, žena instiktivno sanira požar, starajući se o kvalitetu života potomstva i ukupne zajednice. Najzad, ako žena oboli, njena boljka je depresija, ili „averzija prema aktivnostima“, prema opštim definicijama.
Nije li onda prvi simptom datog oboljenja – prepolovljen program moždanog rada, što žene možda brani i od demencije, kad im nivo estrogena padne, nakon menopauze. O poslednjem fenomenu nećemo dodatno raspredati, jer je svojim deficitom mozga suviše zakukuljen.
Kad se klimaks završi, žena bi trebalo da je već u penziji, uprkos zakonu koji ovo sve više odlaže. Ali onda je ona u prednosti, pa može da odahne s napetošću, jer bar ne trpi suočavanje sa gubitkom moći. Srećnom igrom sudbine, njoj ostaje kuvanje, spremanje, peglanje.., pa se lakše navikne na slobodno baratanje vremenom.
S druge strane, preduzetnice, ali i umetnice, spisateljice, frizerke, zubarke, novinarke… mogu i da nastave s delatnošću u kojoj su uživale, davno pomirene sa manjim primanjima. Isto je dozvoljeno i muškima, ali s drugim razlogom – da se ne poremeti njihov libido, poslovično opterećen primarnim nagonima, gde mozak ne igra bogzna kakvu ulogu.
U nastavku, babama se, a ne dedama, često uvaljuju unuci, tako se njihov prekarni rad prolongira, ali i pribavlja osećaj da su i dalje korisne. Vitalnije se ponovo odaju starim hobijima, ili uče nove veštine, pa je čitav stan ukrašen goblenima ili heklanim miljeima, zavesama… A glava je prazna, kako i dolikuje.
Poneke i putuju, nadoknađujući sve propuštene morske obale, banje i planinske visove. Njihov mozak konačno zavređuje da odbaci bar pola dužnosti, a da se ovo ne pripiše dementnoj promeni ličnosti, uglavnom svojstvenoj ženama, prema pomenutim istraživanjima. Uostalom, pa šta i ako se atributira kao „matora ludača“, svoje je pošteno odslužila.
U finalu, treba napraviti razliku između žena i muškaraca sa pola mozga (ako drugo nije oksimoron, sudeći po svemu navedenom). Ženama ne splašnjava empatija s padom razumskog razmatranja, jer su za nju predodređene višom socijalnom inteligencijom. Stoga su spremne da nešto konkretno učine, makar inicirane animalnim u sebi. U najgorem slučaju, daće neki savet potrebitom, u meri trenutnih mogućnosti, još uvek zamašnijih od emotivnog potencijala muškarca. Koji će na tuđe jadikovke uglavnom klimati glavom, mudro ćuteći, a zapravo ništa ne čuvši.
Nadalje, žena će priznati da „nije sva svoja“ kad je pola mozga napusti, što je muškarcu u startu uskraćeno, opet zaslugom patrijarhata. On će i dalje morati da bude glavni, makar se (kao i do tada) pretvarao. On će se i dalje ponašati kao da je čitav, mada niko neće da oseti razliku između njegove potpune i polovične upotrebljivosti.
Za to što ovaj tekst liči na feministički pamflet, čitaocima dugujemo izvinjenje, ali i objašnjenje tog radikalnog pristupa, ipak baziranog na golom iskustvu. Umanjenu moždanu funkciju muškarac će protumačiti kao akutni eksces i proizvod spoljnih prilika, kriveći za to ženu, decu, kolege i druge faktore silaženja s pameti. Dakle, neće biti realan.
Žene će uglavnom prihvatiti svoju odgovornost, što je pola puta do istine. Smatraće se krivom za to što se sva ne daje, kako u redovnim, tako i u izuzetnim prilikama, koje traže restart i adekvatnije podešavanje. Pa, pustite je onda da uživa, u tako retkim, dragocenim momentima.
Vratiće se ona u svoj balans brzo, gurajući od sebe sve što može da je opusti i skrene s puta. I tako izdržavati od odmora do odmora. Naša je preporuka da to bude što češće, da ne bi došlo do nekontrolisanog pregrejavanja, a time i pucanja, u vidu atomske eksplozije.
Muško kad pukne, on se samo neutešno rasplače, da probudi ženski nagon da se za njega neka pobrine. I tu nema izuzeća, ni date žene, a ni mozga.
GLOSA
Umanjenu moždanu funkciju muškarac će protumačiti kao akutni eksces i proizvod spoljnih prilika, kriveći za to ženu, decu, kolege i druge faktore silaženja s pameti. Dakle, neće biti realan. Žene će uglavnom prihvatiti svoju odgovornost, što je pola puta do istine
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
