DRUŠTVO U DOBA DEMENCIJE

Kroz čitavo obrazovanje, kao i u javnim komunikacijama, uporno se zapostavlja razmatranje uloge raznih masovno rasprostranjenih bolesti na društveno funkcionisanje u celini.

Počevši od udžbenika istorije u školama, pa sve do svakodnevnih teoretisanja i javnih rasprava, naglasak se stavlja na ratove, odnosno stradanja ljudi od strane drugih ljudi. Dakle, veliku pažnju posvećujemo faktoru „čovek“, odnosno konkretnije „vlast“, faktoru svesne ljudske aktivnosti, pri tome zanemarujući brojne takođe ljudske, ali „nesvesne“, nevoljne, nenameravane i neplanirane događaje, koji, kao što ćemo videti u daljem tekstu, kroz čitavu istoriju čovečanstva, pa i danas, imaju daleko veći, dublji, širi i dugotrajniji uticaj na naš život i opstanak od svesnih i planiranih akcija takozvanih društvenih elita ili vladara.

STARO I NOVO VREME IZ UGLA MEDICINE

Kada govorimo o faktoru bolesti kao jednom od najuticajnijih, a možda i najuticajnijem faktoru koji određuje tok istorije na našoj planeti, onda se istorija može podeliti na dve velike epohe: vreme pre nastanka savremenih medicinskih „pomagala“, pre svega u vidu antibiotika i vakcina, i vreme nakon pronalaska ovih masovnih „spasitelja“ ljudskih života.

Naime, glavni uzrok eksponencijalnog rasta ljudske populacije u savremenom dobu je, dobro se zna, pojava i razvoj vakcina protiv najubitačnijih zaraznih bolesti kod ljudi i životinja.

U „stara vremena“, pre pojave antibiotika i vakcina, masovne epidemije su se javljale u ciklusima, odnoseći stotine hiljada, pa i milione ljudskih života.

Ti ciklusi epidemija su se ponekada javljali u vidu manjih ili većih, ali ponavljanih talasa, kao na primer kuga, a ponekada u ogromnim „cunamijima“ kao na primer španska groznica.

Španska groznica (virus H1N1) je, potpuno neopravdano i „nezasluženo“, došla i prošla bez veće pažnje u javnosti. Jer ona je bila i, na sreću ostala, do sada najveća i najsmrtonosnija epidemija koja je odnela ubedljivo najveći broj žrtava ikada, uključujući tu naravno i žrtve u ratovima.

Iz psihološkog ugla gledano, izgleda da pažnju javnosti privlači pre svega klinička slika, odnosno dramatičnost i „misterioznost“ događaja, pa i bolesti, a manje stvarna, odnosno faktička razornost, to jest „ubitačnost“.

Šta ovim hoćemo da kažemo? Čini se da ratovi i drugi međuljudski sukobi privlače više pažnje zbog proste činjenice da smo mi ljudi socijalna bića i da smo kao takvi od početka do kraja svog života upućeni jedni na druge i emocionalno se vezujemo i emocionalno investiramo jedni u druge. Iz psihološkog i posebno psihoterapeutskog ugla, nama psihoterapeutima je dobro poznata činjenica da najveću psihološku patnju, bol i nevericu izaziva neočekivano i/ili po nas štetno ponašanje drugih ljudi, a posebno nama bliskih, koje doživljavamo kao izdaju, prevaru, podmuklost, egoizam, manipulaciju i slično.

Sa druge strane, patnju i čak smrt, uzrokovane virusom ili bakterijom, mi ne doživljavamo kao nešto neočekivano i „nepravedno“. Bolest i smrt bližnjih su nam je naravno jako bolne i izazivaju pre svega tugu. Međutim, mi se po pravilu ne ljutimo na bakterije ili viruse i ne obuzima nas neverica i zbunjenost nad činjenicom da nas je „napao“ virus korone ili gripa.

Što se pažnje u javnom diskursu tiče i razne vrste epidemija su neopravdano „diskriminisane“. Tako, na primer, epidemije kuge ili velikih boginja  rasplamsavaju emocionalnu reakciju u javnosti, najverovatnije zbog njihove dramatične kliničke slike: naoko ružnih i zastrašujućih otoka i cista koje pucaju i iz njih se izlivaju gnoj, krv i slično. U imaginaciji ili na filmu, takve slike se „urezuju“ u naš mozak i pobuđuju alertnost, pažnju i strah.

Sa druge strane, španska groznica, jedan, po kliničkoj slici „najobičniji grip“ je u periodu od dve godine, od 1918. do 1920. ubila između 50 i 100 miliona ljudi, što je daleko veći broj od ukupnog broja vojnih i civilnih žrtava Prvog svetskog rata (oko 40 miliona) i otprilike isto toliko ljudi koliko je ukupno usmrtio Drugi svetski rat (70 do 85 miliona). Dodatna tužna činjenica je da je španska groznica uglavnom odnosila mlade i zdrave živote, okidajući kod njih jak imunološki odgovor, takozvanu citokinsku oluju. „Plaćanje danka“ španskoj groznici se, nažalost, nije završilo 1920. Novija istraživanja pokazuju povezanost čudnovatog neurološkog poremećaja koji se ispoljavao u neprestanom štucanju, a koji je mnoge ljude koštao života (zbog iscrpljenosti i nesanice). Ta bolest se javljala u međuratnom periodu i tek nedavno je dovedena u vezu sa virusom španske groznice koji je kod nekih ljudi dovodio do oštećenja u mozgu, konkretno u centrima koji kontrolišu refleks štucanja.

Takođe, jedno američko istraživanje iz 1960-ih je pokazalo da su osobe čije su majke tokom trudnoće preležale špansku groznicu, kasnije tokom svog života  bili podložniji raznim fizičkim i mentalnim bolestima i uopšte imali znatno niži ekonomski status i prihode od opšte populacije.

SADEJSTVO MIKROBA I LJUDI

Naravno, nije nam cilj da umanjujemo uticaj politike i ratova na društvenu dinamiku i tok istorijskih događaja. Želja nam je da ukažemo da istorijska, a i savremena društvena dešavanja, nisu rezultat jednog izolovanog uzroka, već da su po pravilu rezultat složene međuigre mnogobrojnih varijabli i faktora.

Kod nas je popularna teorija po kojoj su snaga i primat Vizantije pre svega „načeti“ i „oštećeni“ najezdom i pustošenjem od strane krstaša, tokom četvrtog krstaškog pohoda u 13. veku. Međutim, većina istorijskih razmatranja zanemaruje činjenicu da je Vizantijom, počevši od šestog veka, u talasima harala epidemija bubonske kuge, poznata kao justinijanska kuga. Već u prvom talasu, kuga je desetkovala ukupno stanovništvo Vizantije i smanjila ga za čitavih 40 odsto. Računa se da je u samom Konstantinopolju kuga odnela čak 50 odsto života.

Zahvaljujući tim masovnim gubicima u stanovništvu, Vizantija više nije bila u stanju da popuni vojničke redove, kao ni da prikuplja neophodne poreze za, između ostalog, i odbranu svojih granica.

A s obzirom na to da se sve epidemije, pa i kuga, daleko više i brže šire u gusto naseljenim područjima, Vizantija je pretrpela znatno veće gubitke u ljudstvu, u odnosu na „varvarske horde“ koje su je narednih vekova napadale sa raznih strana. Vizantija je na kraju, kao jedan dugotrajnom bolešću iznuren organizam, nakon nekoliko vekova upornog i relativno uspešnog odupiranja, konačno podlegla pod napadom Otomanske imperije i Mehmeda Osvajača, na Pedesetnicu tj. Duhove, 29. maja 1453. godine.

SAVREMENE „EPIDEMIJE“ I DRUŠTVO

Svedoci smo da je poslednja epidemija korona virusa imala znatno razvučeniji, blaži i kontrolisaniji tok od „starinskih“ epidemija koje su se spontano rasplamsavale i kao šumski požari pustošile čitave regione, pa i celokupnu svetsku populaciju.

Ovde bismo ipak naveli i jednu drugu epidemiju, a koja je posledica u stvari veoma uspešne medicinske prakse i zaštite koju nam nudi savremena medicina.

Naime, zahvaljujući uspehu medicinske nauke i prakse, ljudski život se u vreme moderne medicine drastično produžio. Na primer, prosečan ljudski vek u starom Rimu je bio samo oko 30 godina. Sličnu „kratkoću“ života, mogli su u stvari da očekuju svi naši preci, sve do pojave i razvoja moderne medicine. Tužna je činjenica da je godište najveće smrtnosti bila prva godina života. Veliki broj beba bi umirao ili prilikom rađanja ili u prvim mesecima života. Za razliku od naših predaka, danas veliki broj ljudi, čak većina nas stanovnika Evrope, uspeva da dočeka penziju.

Nažalost, potpunu „sreću“ nam kvari činjenica da, zahvaljujući toj masovnoj dugovečnosti, veliki broj ljudi biva pogođen degenerativnim bolestima koje pogađaju razne funkcionalne sisteme u organizmu. Kao što znamo, degenerativne bolesti su daleko prisutnije u populaciji starih.

Ovde ćemo obratiti posebnu pažnju na jednu od veoma rasprostranjenih degenerativnih bolesti, posebno prisutnu kod starijih ljudi, a to je demencija po tipu „Alchajmer“, jer nam se čini da ova bolest može imati posebno dalokosežan uticaj na funkcionisanje celog društva.

Prevalenca „Alchajmera“ je izuzetno visoka u starijoj populaciji. Alchajmerova bolest je bolest koja se postepeno razvija i pogoršava, a ispoljava se posebno u gubljenju memorije, zaboravljanju, posebno skorijih događaja, u poremećaju vladanja jezikom i to posebno u gubljenju tzv. fluentnosti. Osobe sa „Alchajmerom“ postepeno gube sposobnost da pronađu pravu reč da se izraze ili da shvate ono što im drugi govore. Dakle, ukupno gledano, „Alchajmer“ oštećuje, između ostalog, i našu sposobnost da razumemo, procenjujemo, logički mislimo.

U jednom psihološkom istraživanju iz 2020. proučavana je povezanost stepena sugestibilnosti odnosno povodljivosti ispitanika sa varijablom njihovih godina starosti, koeficijenta inteligencije, očuvanosti memorije, kao i nekim emocionalnim faktorima (na primer, stepenom zabrinutosti i sl).

Rezultati istraživanja pokazuju da je sugestibilnost najjače povezana sa faktorom starosti. Drugim rečima, što su subjekti bili stariji, utoliko su bili podložniji da nekritički preuzimaju sudove koji su im bili nametani spolja, a da ih kritički i samostalno ne razmatraju i eventualno odbace.

Inteligencija i stepen obrazovanja su se takođe pokazali kao bitni faktori, u tom smislu što su osobe nižeg obrazovanja i/ili slabijih intelektualnih kapaciteta, bile podložnije sugestijama spolja.

Ovo istraživanje se na neobičan način „rimuje“ sa skorijom sociološkom studijom kolege Đorđa Vukadinovića o stavovima građana Srbije u vezi sa otvaranjem rudnika litijuma. Naime, slično spomenutoj psihološkoj studiji, i ova studija pokazuje da su naši stariji i manje obrazovani sugrađani daleko skloniji da nekritički prihvate i podrže sve ono što im se „servira“ putem sredstava masovnog opštenja i od strane autoriteta, odnosno vlasti.

Umesto zaključka, postavlja se pitanje: koliko je u savremenim evropskim društvima opravdano i probitačno da sistem glasanja ostane nepromenjen, to jest da mladi ispod 18 godina nemaju apsolutno nikakav uticaj na to ko i kako će im „krojiti sudbinu“ u njihovom daljem životu, a da naši stariji sugrađani kojih je, hvala Bogu, veoma mnogo, zahvaljujući razvoju medicine, i uprkos svojim mentalnim teškoćama u nezavisnom i racionalnom funkcionisanju, i dalje određuju ogroman deo „statističkog izbornog kolača“.