SVEMU DOĐE KRAJ ILI POČETAK

„Filmovi ne menjaju svet, ne dižu revolucije, oni su neko tiho šaputanje na uho i jedan pokušaj da se o nečemu što svi znamo govori malo intimnije“, izjavio je nedavno Rajko Grlić uoči beogradske premijere svog najnovijeg filma „Svemu dođe kraj“ sa spektakularnim katarzičnim nasekiranim svršetkom (al’ nećemo da skroz otkrivamo završnicu da radnjom poneseni gledalac može da se iznenađuje, prijatno ili ne, zavisi od njega samoga).

Reč je o kriminalističkoj  drami s elementima trilera o tamnoj strani tranzicije i kapitalizma, inspirisanoj zapravo romanom „Na rubu pameti“ Miroslava Krleže. Prema režiserovim rečima, njegovo ostvarenje „pokušaj je da se ostavi mali trag pored puta – da se zna šta je bilo i kako je bilo kada smo bili ovde“.

Ostaviti beleg, valjda je to suština smislenog bivstvovanja… Mada se cela stvar sa ostavštinom često premetne u grotesku, kako cinično primeti proslavljeni Emir Kusturica u svojoj kolumni na portalu Iskra: „Svi hoće da budu bogati, svi hoće da budu slavni i svi hoće da budu vidljivi, što se potvrđuje kroz mreže koje su dale onima koji se zovu niko da budu neko.“

Da, ostavljanje majušnog traga životnog puta vrhunski je san mnogih, nekima tragovi smrde nečoveštvom, a neki se idealno upasuju u istorijski ram, sve zavisi od karme i kako kome zvezda zasija.

Da nije skupa igračka, čini se da bi danas svi snimali testamentarne filmove, ovako, uglavnom  pišu knjige, ispovednu prozu za pokolenja koja dolaze, pa ko pročita pročita.

ŽRTVE I PROFITERI VELIKIH PROMENA

„Kao što svaka knjiga nije za svakoga, tako ni svaki film nije za svakoga. Ali želja svakog autora trebalo bi da bude komunikacija. A temeljni način kako do toga dolazi zove se režija. Režija je, dakle za mene oblikovanje načina komunikacije, veština njene provedbe”, kaže za NE Pavo Marinković, hrvatski scenarista i reditelj, autor prošlogodišnje nagrađivane komične a jetke drame „Bosanski lonac“, koja, po njegovim rečima, govori o tome kako gubitak pretvoriti u pobedu i o vraćanju samom sebi. Piscu sa presahlom inspiracijom, Faruku Šegi, preti deportacija iz Austrije ukoliko ne dokaže da svojim stvaralaštvom doprinosi uspehu/prosperitetu potencijalno druge domovine. Postavljena je scena za dramu, Marinković je spemio lonac, pa sastojak po sastojak napunio posudu i razvezao priču.

„Za mene je film umetnost kojom želim komunicirati sa sobom i sa svima drugima. Kompleksne je strukture, može biti istovremeno i duhovit i dirljiv i dubok, a danas je gotovo jedina, ili najglasnija umetnost koja koristi katarzu. Ali to je opšte poznato“, naglašava plodni autor koji živi na relaciji rodni Zagreb – Beč (supruga mu je diplomatkinja, Austrijanka), a sreli smo se letos na Festivalu evropskog i mediteranskog filma u Trebinju. gde se na platnu „krčkao“ njegov „Bosanski lonac“.

„Kad radim film, obraćam se u prvom redu publici. Svaki film je film za publiku. I svaki film traži komunikaciju. Sve drugo nije istina. Jedino se filmovi razlikuju u slojevima. Svi želimo da nas što više ljudi čuje, vidi, razume i posledica toga su populistički filmovi. Pokušavam se držati nekih svojih estetskih postulata i ostati veran svom ukusu i onda se nadati da će što veći broj publike u tome moći uživati. Ali, naravno, nema garancije. Film je danas možda nešto manje bitan zbog toga što su televizijske serije preuzele epsku moć pripovedačke grandioznosti te najmasovnije komuniciraju. Ali filmska izražajna sredstva globalno su prepoznata i naučena, tako da film može komunicirati dalje nego neke umetnosti s dužom tradicijom“, smatra Marinković, nekadašnji umetnički direktor Pulskog festivala, autor igranog filma „Ministarstvo ljubavi“,  dokumentarca o Lordanu Zafranoviću „Okupacija u 27 slika“ …

„Naravno da nikad nije simpatična holivudska pomama za profitom u kojem vrlo često nedostaje ukusa, ali istovremeno ne volim  evropski snobizam koji pokušava političkom korektnosti ugroziti umetničke slobode. Dete sam sedamdesetih, a formirao sam se osamdesetih. Dah slobode koji je bio osvojen padom komunizma bledi. Tada sam pomislio da mogu slobodno pisati o svemu, snimati o svemu. Danas, to više nije slučaj. Postajemo i žrtve, a neki postaju i profiteri tzv. velikih kulturnih i političkih promena“, naglašava Marinković. Ističe da su mu najdraži autori oni koji se bave ljudima, kao što su Aleksander Pejn, Bil Forsajt, Bili Vajlder, Vilijam Vajler…

„Ima ih još puno više, ali duhoviti i slojeviti ljudski portreti su ono za što ću uvek imati sklonosti. Dobar film uvek ispunjava moja osobna intimna očekivanja. Ali ne mogu se poistovetiti s umetničkim delom koje prvenstveno postoji kao deo neke ideološke matrice“, naglašava naš sagovornik.

Njegov „Bosanski lonac“ završio je bioskopski život, vrti se na televizijama, pa biće prilike da ga i domaća publika pogleda i sazna kako se Faruk izborio sa baukom deportacije koja, kao traumatična pretnja, zastrašujuće visi nad glavom mnogim gastarbajterima sa nerešenim boravišnim statusom.

TRAGANJE ZA SMISLOM

Idealna prilika za uvid u svetsku produkciju, pa tako i saznanje koju muku muče neki drugi likovi iz „živih slika“ (kako je Markes nazvao film) jesu festivali, naravno. Ne može svaki filmofil, iako bi sve dao da se to desi, kad-tad, da „zapuca“ u Kan, Veneciju, Berlin, da sazna šta se skuvalo u grotlu sedme umetnosti. Ako ne može gledalac do izvora, izvor dođe njemu u dvorište, u bioskop iza ćoška. Tako već tradicionalno nestrpljivo čekamo da se pojave Fest, Festival autorskog filma (FAF), Slobodna zona, Martovski kratki metar, Sedam veličanstvenih, Beldoks…da bismo seli u mrak kino-dvorane i otputovali tamo daleko sa filmskim pričama, otvorili širom prozor u svet.

U novembru nas očekuju Slobodna zona (od 6. do 11. novembra), pa FAF (od 22. do 29. novembra).

Na programu jubilarne, 20. Slobodne zone, između ostalih, biće prikazana i sveže ovenčana ostvarenja sa uglednih filmskih festivala – „Još sam tu” Valtera Salesa, nagrađen za najbolji scenario u Veneciji, „Čovjek koji nije mogao šutjeti” Nebojše Slijepčevića, osvajač Zlatne palme za kratki film u Kanu, „Moj omiljeni kolač” Marjam Mogadam i Bentaša Sanaihe, dobitnik Nagrade ekumenskog žirija i Nagrade FIPRESCI u Berlinu, kao i „Tri kilometra do kraja sveta” Emanuela Parvua, pobednik Filmskog festivala u Sarajevu i „Naša djeca” Silvestra Kolbasa, najboljeg reditelja Pulskog festivala.

Novi film miljenika beogradske, da ne kažemo srpske publike, renomiranog španskog reditelja Pedra Almodovara „Susedna soba“, ovogodišnjeg dobitnika Zlatnog lava na Filmskom festivalu u Veneciji, otvara FAF. Film istražuje duboke veze prijateljstva, fokusirajući se na odnos dve žene, čije uloge tumače Džulijan Mur i Tilda Svinton, naravno sve to viđeno i vođeno Pedrovom maestralno sigurnom rukom, pa ko voli, mora da izvoli (dodatne projekcije već u najavi). Tu su još i  „Emilija Perez“ (režija Žak Odijar),  „Priča o Eduardu Limonovu“ (Kiril Serebrenikov), južnokorejski „Potrebe jedne putnice“ sa Izabel Iper (Hong Sang Su).

„Izdvojio bih ovom prilikom značajnije učešće žena-autora, i kvantitavno, ali i u pogledu jednog novog kvaliteta koji daju savremenom autorskom filmu. S te strane, posebno je važan prateći program koji smo radno nazvali ’Gruzijske sestre Limijer’ – a to je panorama savremenog  gruzijskog filma koji u svetu predstavljaju gotovo isključivo rediteljke. Biće tu pet, šest ostvarenja koja su svoju vrednost i posebnost već dokazala na svetskim festivalima u protekloj deceniji“, kaže za NE Srđan Vučinić, filmski kritičar, umetnički direktor Festivala i napominje da i u Takmičarskom  programu FAF-a veoma značajnu ulogu igraju rediteljke, posebno one iz Trećeg sveta i zemalja Istočne Evrope. Izdvaja film „Sve što zamišljamo kao svetlo“ indijske autorke Pajal Kapadije, laureat Gran-prija žirija u Kanu, koji na najbolji način spaja slojevitost i dubinu autorskog rukopisa sa komunikativnošću i harizmatičnošću vrhunskog bioskopskog filma. Pored toga, nove rediteljke iz Litvanije, Gruzije i Meksika, smatra on, daju jednu novu osećajnost, možda i novi smisao ovom nemilosrdnom svetu maligne agresivnosti, kapitala i profita.   

„Generalno gledano, čini mi se da smo ove godine pokušali da pomirimo žeđ za meditativnošću art-house publike sa žudnjom za emocijama obrazovanog bioskopskog gledaoca. U tom kontekstu, biće posebno zanimljivi filmovi Almodovara i Odijara u Glavnom programu, ali i ’Crni pas’, delo kineskog autora Guan Hua, kao i ’Priča o Sulejmanu’ Francuza Borisa Lojkina (u programu Bande a parte). Svakako, to su sve jake autorske ličnosti koje dobro razumeju da ovaj mnogostruko zagađeni svet ne mogu promeniti svojom umetnošću – ali i koje nepokolebljivo veruju da se u umetnosti može naći neki smisao postojanja, ne samo njihov individualni, već i njihove posvećene publike“, ističe Srđan Vučinić.

Publika je spremna, gasi svetlo, neka krene film da gledamo male tragove pored puta!