Prinudna naplata nerada
Privredna komora oduvek je sigurna luka za islužene partijske kadrove, ali ih se sada baš namnožilo, uz velike plate. Nema kontrole trošenja novca, ne znamo šta ova institucija radi, ali godišnje obrne čak 4...
Kada ne znamo šta je istina i šta nije istina, kada ne znamo šta je dobro i šta je loše, šta je zlo i šta nije zlo, mi gubimo sistem vrednosti, a kada izgubimo sistem vrednosti, mi nemamo civilizaciju. Da bi ljudi shvatili šta je istina a šta nije, oni moraju da budu medijski pismeni. A medijska pismenost je ovog trenutka na najnižem nivou od kada se to postavilo kao pitanje
Branko Brkić je devedesetih godina otišao u Južnu Afriku i tamo je, kao čovek iz Srbije, osnovao list koji je postao jedan od najuticajnijih medija u čitavoj Južnoj Africi. Prvi časopis na kom je radio bio je časopis Nacionalnih parkova Južne Afrike, gde je, kako kaže, greškom postao urednik. Nakon toga je osnovao Brainstorm magazin 2001. godine, a zatim Maverik magazin, pa Empire magazin i onda, kada je 2008. godine to sve propalo u svetskoj krizi, 2009. godine počeo je sa radom Dejli maverik (Daily Maverick).
„Počeo sam ga, da budem iskren, zato što sam morao, pošto nisam mogao da više idem u štampu, koja je moj omiljeni medij. Onlajn je u to vreme bio očito budućnost. Socijalni mediji su bili drugačija sila u to vreme – jer nisu bili sila, bili su pomoć nama izdavačima. Naš biznis model je bio da ćemo moći da prodajemo oglase koji će preći sa štampe na onlajn. To se sve izjalovilo, a situacija u Južnoj Africi je krenula od relativno dobre u jako lošu“, priča Brkić u intervjuu za Novu ekonomiju.
Tako je Dejli maverik, koji je trebalo da bude poslovna publikacija, postao „mejnstrim“ publikacija i na kraju imao veliku ulogu u južnoafričkoj realnosti.
