Upoznajte Nicka Bicanica, serijskog preduzetnika u oblasti novih tehnologija

Nick Bicanic je režiser i stručnjak za razvoj novih tehnologija. Pisao je i producirao dugometražni dokumentarni film „Shadow Company“ , jedinstven uvid u tajni svet današnjih plaćenih vojnika, koji je osvojio 4 LEO nagrade. Producirao je i „The War Against Boko Haram“ za VICE News i objavio svoju prvu knjigu „Executive Outcomes“, grafički roman zasnovan na istoimenom autorskom scenariju. On je »serijski« preduzetnik i smatraju ga jednim od najboljih vizionara mobilnih proizvoda u Silikonskoj dolini. Takođe, osnivač je RVLVR, jedinstvene VR/AR kompanije za storytelling. Često predaje i savetuje na temu VR/AR tehnologija, a to će biti i tema o kojoj će govoriti na najvećoj konferenciji o medijskim trendovima, SEMPL, koja će se održati 23. i 24. novembra u Portorožu, u Sloveniji.

1. Rođeni ste u Hrvatskoj, ali ste odlučili da svoju gradite karijeru u SAD. Zašto?

Imao sam multidržavno obrazovanje. Rodio sam se i odrastao u Hrvatskoj (nekadašnjoj Jugoslaviji) i u početku sam išao u obdanište u UK (imao sam 2 godine). Nakon toga vratio sam se i u Hrvatskoj živeo od 5 do 12 godine. Onda sam ponovo otišao u UK. Tek sam nakon završenog fakulteta (na Kembridžu, UK) počeo da razmišljam o tome šta želim da radim /napravim/ izgradim/ stvorim… Moja prva kompanija (Delta Bravo) je bila smeštena u Londonu i živeo sam tamo razvijajući je oko 5 godina. Kada je kompanija prodata, otišao sam u USA.

2. Učestvovali ste u razvoju nekoliko mobilnih aplikacija, kao što je dejting aplikacija flikdate i osnovali (i prodali) nekoliko kompanija, među kojima je e-trgovina Delta Bravo i servis za deljenje lokacije Echoecho u okviru Gugla. Kako izgleda biti serijski preduzetnik? Da li je to način života? Da li uopšte možete da zamislite sebe na poslu od 9 do 5?

Nažalost (ili na sreću) – nisam siguran da sam više prihvatljiv na regularnom poslu. Navikao sam da radim u malim timovima u kojima nema politike, karakteristične za veće organizacije. Nemojte me shvatiti pogrešno – naravno da bih s vremena na vreme voleo da imam stalni izvor primanja,  ali mnogo više volim da kreiram nove stvari. Trenutno radim na VR softveru, VR sadržaju, klasičnom (ne VR) filmu, video igri i svetlu za bicikl. Najveća prednost mog posla je što mogu (manje ili više) da radim bilo šta. Najveća mana je što moj radni dan nikada ne prestaje. Subota, Uskrs, vikend, Nova godina – sve je to (teoretski) još jedan radni dan. Moraš da se nateraš da odmoriš, lako se postaje zavistan. Za one koji nikada nisu radili nešto slično – to je MNOGO posla. Ironija je u tome što su preduzetnici oni ljudi koji daju otkaz na mestu koje podrazumeva 40 sati rada nedeljno da bi radili 90 sati nedeljno za manje novca. Naravno, ako je tajming dobar – završite sa milionima dolara. Ali ako ne volite to – nemojte se ni upuštati u nešto slično. Svi izgledi će biti protiv vas. Jer treba preživeti dok ne pobedite.

3. Kako se pripovedanje u video 360 razlikuje od onog koje imaju 2D filmovi?

Trenutno se 360 video odnosi isključivo na snimke koji nisu interaktivni – ali bolje pitanje bilo bi kako se pripovedanje »bez okvira« razlikuje od onog u 2D filmovima. Najveća razlika je u tome što se skoro svi aspekti bioskopskog jezika koji su evoluirali u poslednjih 100 godina – oslanjaju na razliku između proscenijuma (odnosno ekrana – ili pozorišne scene) i publike. Nema veze da li je to TV, bioskopski ekran ili iPad – kreator priče (ili reditelj, ako hoćete) može da kontroliše šta će gledaoci videti. U 360/VR/AR realnosti gledalac može da gleda bilo gde – ta jednostavna činjenica iz korena menja mehaniku iz koje je priča konstruisana. Ono što se ne menja je to da su priče i dalje priče. One treba da izazovu emociju kod gledalaca. Nema veze da li je to urađeno knjigom, grafičkim romanom, muzičkim videom, pričom na Instagramu ili 360 videom. Za priče su bitni likovi, zapleti i emocije. Ali alati pripovedanja koje koristimo da bismo to predstavili mogu biti prilično drugačiji.

4. Kako su nove tehnologije, kao što su VR, AR i MR, promenile ulogu filmskog reditelja? Nedavno ste istakli da reditelj u VR-u treba da bude tehnološki obrazovaniji nego ikada do sada. Koje su ostale veštine koje VR reditelj treba da ima?

Obično je filmski reditelj celokupni kreator priče – on „upravlja” glumcima na isti način na koji dirigent rukovodi orkestrom, ali treba i da nadgleda izmene i donosi ključne odluke o celoj priči. Srećom po tradiocionalne filmske reditelje – dok je klasično pripovdanje evoluiralo pre oko 60 godina (rezovi su postali brži, kamera se više pomera) – industrija je ostala dovoljno stabilna. Čak i kada je tehnologija napredovala (npr. standardna definicija je postala HD, zatim Ultra-HD/4K i sada 8K) reditelj zaista nije morao da nauči ništa novo.

Danas već, reditelji koji ne razumeju tehnologiju imaju veliki problem. Čak i jednostavni 360 video (tehnički najjednostavniji primer iskustva bez »okvira«) tehnološki uvlači gledaoca u drugačiju dimenziju – čak je i rotacija glave UX input. Tako da VR reditelji nisu samo pripovedači – oni kreiraju iskustva. A da biste ovaj posao obavljali kako treba potrebno je dublje tehnološko razumevanje UX (Unique Experience) proizvoda (drugim rečima – način na koji se priča doživljava i zašto). Ova industrija je toliko nova, da ne postoji neko koga biste mogli da pitate kako bi nešto trebalo da bude urađeno – to sami moramo da shvatimo. Pronalaženje rešenja zavisi od načina na koji razmišljamo o gledaocima i tehnologiji koju koristimo za kreiranje priče. Ako reditelj ne posveti neko vreme razvijanju ovih veština instinktivno, vrlo je verovatno da će biti osuđen da kreira lepe, ali nedovoljno jedinstvene projekte koji će publici ostati u sećanju.

5. Slovenija (i ostale države ex-Yu regiona) su malo tržište i najveći oglašivači još uvek najviše ulažu u TV reklame. Budžeti su vrlo oraničeni u poređenju sa drugim zapadnim zemljama. VR tehnologija, poslebno produkcija VR filmovi, je veoma skupa. Da li marketari manjih tržišta mogu iskoristiti prednosti ove tehnologije i na koji način?

Apsolutno mogu – iz više razloga. Na prvom mestu, još uvek nema potrebe za pravljenjem velikih šestostepenih freedom kompjutera koji će generisati VR iskustvo. To je, po mom mišljenu, neefektivan način da se iskoristi budžet, jer VR oprema nije dovoljno zastupljena na tržištu. VR hedsetovi su jednostavno previše glomazni da biste ih nosili sa sobom, a osim toga i veoma dosadni i nedruštveni za svakodnevnu upotrebu. Ipak 360 video je dostupan, a tehnologija koja stoji iza toga se konstantno unapređuje. Projekat za čiju realizaciju bi vam do pre manje od 9 meseci trebalo 500.000 evra, sada mogu da se uradi sa trećinom ovog budžeta. S obzirom na to da 360 video može da se plasira na Facebook i Youtube (uskoro i na Twitter), ne postoji tehnološka prepreka između brenda i korisnika.

6. U novembru dolazite na SEMPL konferenciju u Portorožu, Slovenija. Šta će biti Vaša ključna poruka publici?

Mislim da su VR/AR neizbežna budućnost za sve medije – ali zaista ne mislim da je to nešto čega se treba plašiti, što ću i istaći na konferenciji. Daleko od gubitka kontrole koje se neki old-school kreativci plaše – VR/AR donose neverovatan potencijal za mnoge industrije, a tu ne mislim samo na entertainment industriju, marketing i komunikacije. Ovo je prelomna tačka za medije, sa kojom se do sada nismo sreli. Ali mi, koji kreiramo ovakvu budućnost za našu generaciju i one koje dolaze – treba da se edukujemo što je više moguće ako ne želimo da ostanemo ispod crte. Tačno je da je naš posao da prodamo karte, nameštaj li đus, da objasnimo komplikovane koncepte na zabavan način, ali i mnogo više od toga. Kreiramo korisnička iskustva koja ranije nisu postojala, ali ne smemo da zaboravimo dve stvari: da ne zbunjujemo ljude i ne budemo dosadni. Ostalo ćemo shvatiti vremenom.