Najbolje godine našeg života

Kad pričate sa legendarnim prevodiocem Boškom Čolak-Antićem (1931) to je kao da listate sveobuhvatnu istorijsku čitanku. A nije neka otuđena priča o minulom vremenu, nego vam sagovornik kaže: „Da, ja sam tamo bio, znam osobu.“ Pa tako u poglavlju „Apolo 11“ čujete svedočenje iz prve ruke o Nilu Armstrongu, pa o Titu, Koči Popoviću, Aleksandru Rankoviću, Slobodanu Jovanoviću, Božidaru Puriću i jugoslovenskoj emigraciji u Londonu, ali i o Janiki Balažu i tamburašima sa Petrovaradina koji su na uvce svirali posadi Apola 15 i tome kako je ta lumperajka komentarisana u Hjustonu. Svega ima. Život za film i knjigu.

Razgovarali smo u njegovoj rodnoj kući na Topčiderskom brdu. Sa zidova ogromne dnevne sobe na prvom spratu sa portreta gledaju u nas očevi, dede, pradede, čukundede…

U raskošnom ramu, u ulju na platnu, rodonačelnik – vojvoda Čolak Anta Simeonović, ćurčija, poreklom iz Prizrena. U Beograd se doselio krajem 18. veka. Pred sam početak Prvog srpskog ustanka, krenuo je u Prizren da poseti porodicu, a i da kupi oružje koje su mu poručili beogradski Turci. Međutim, čuvši za početak ustanka, oružje je odneo u Topolu i pridružio se Karađorđu i ustanicima. U jednom od sukoba Turčin ga poseče po ručnom zglobu leve ruke i Turci ga prozovu Čolak Anta, jer na turskom čolak znači sakat u ruku.

„Jednom sam prilikom pitao Roćka, Rodoljuba Čolakovića (revolucionar, narodni heroj, književnik, prim. a.) ’odakle vama to prezime’, ne govoreći ništa da ja znam, a on objasni: ’moj neki deda, pradeda, ostao bez ruke, što bi Turci rekli postao čolakast i od toga postade Čolaković’“, priča prevodilac i podseća da su mnoga prezimena dobrim delom nastala od nadimka ili imena uglednog pretka.

„Potičem iz oficirske porodice jer su mi otac, deda, pradeda, čukundeda, svi su bili oficiri ali, za razliku od današnjih oficira, oni su svi završili visoke vojne škole i dobijali činove po vojnim, a ne po partijskim zaslugama. Otac mi je bio konjički oficir koji je poslednje godine pred Drugi svetski rat sa službom bio u Zemunu u Konjičkoj školi, bio je komandir đačkog eskadrona. Iako smo mi bili rojalistička porodica i svi su služili kraljevini i kralju, ipak smo bili na određeni način i veoma demokratski nastrojeni, družili su se i sa desničarima i sa levičarima. Deda Vojin Čolak-Antić bio je kraljev ađutant, a njegov brat Boško Čolak-Antić, maršal dvora, a kod nas u kuću su dolazili i levičari, kako su ih zvali komsalonci odnosno salonski komunisti i niko nije pravio pitanje, deda nikad ništa nije imao protiv. Tetka moja Simonida, tatina rođena sestra, svojevremeno se zabavljala sa Radošem Novakovićem, režiserom koji je bio komunista. Dolazili su i Koča Popović, Ivo Lola Ribar – bila je demokratija.“

Posle rata, Boško Čolak-Antić je započeo studije fizičke hemije. Prilikom jednog laboratorijskog eksperimenta, u eksploziji je izgubio obe šake.

„Otvarao sam bočicu sa eksplozivnim prahom, ne sa dva prsta, nego celim dlanom, i izazvao eksploziju koja mi je odnela obe šake, i nanela velike povrede plućima i stomaku…“, priseća se živo tog 17. decembar 1950. naš sagovornik.

„Srećom, imao sam rođake u Engleskoj koji se preduzeli korake da odem u London da dobijem proteze. Nastao je problem kako da otputujem. Podnesem zahtev za pasoš, oni me hladno odbiju. Međutim, kako uvek neko poznaje nekoga, sredilo se da majka i ja odemo lično do Aleksandra Leke Rankovića (ministar unutrašnjih poslova Jugoslavije, prim. a.) da tražimo pasoš. Kaže drug Marko ‘Ja sam dobio informaciju da tebi emigracija sprema da obezbedi proteze, a da ćeš ti da ostaneš tamo.’ ’Pa, rekoh, oni će možda da mi u tome pomognu, ali ja nemam nameru da ostajem!’ ’Sigurno se vraćate?…’ ’Najsigurnije, zašto bih ostao u inostranstvu, kad ne moram i ne želim.’ Kaže Ranković: ’Dobro, moći ćeš da odeš.’ I dobijemo majka i ja pasoše.

U Londonu me pozovu kod inženjera Savića koji je bio direktor Trepče pre Drugog svetskog rata. Kompanija Trepča bila je pola engleska – pola naša. Dođem kod njih na slavu Đurđevdan, 6. maja, mesec dana pošto sam stigao u Englesku. Skupio se cvet jugoslovenske emigracije, cela bivša vlada, uglednici. I kažu, dođite da sednete u sobu da popričamo o stanju u Jugoslaviji. Bio je tu Slobodan Jovanović, Boža (Božidar) Purić, ne mogu svih da se setim, uglavnom desetak njih bivših ministara… Pitaju me kako se živi, kako živiš, imaš li šta da jedeš, imaš šta da obučeš, imaš li da se greješ, mislili su da smo mi kao u nekom gulagu. Ispričam sve. I onda mene pita Boža Purić, pamtim:

’A je l’ nas čekaju? ’

Ja ga pogledam pa pitam: ’Izvin’te, ko?’

’Pa narod, da se vratimo, da ovu hidru skinemo sa vlasti.’

Rekoh: ’Narod uopšte ne zna za vas.’

’Zar je takva propaganda! Eto, čak je i unuka generala Čolak-Antića Tito uspeo da prevesla na svoju stranu.’

’Nije to uopšte tačno!’, uzvratim.

’Jeste, i vi ste postali komunista.’

’Nisam nikad bio, i nikada neću ni biti komunista.’

Slobodan Jovanović jedini me je uzeo u odbranu i rekao: ’Pustite mladića na miru, nije on ništa kriv, ja ga potpuno razumem.’ Jovanović je razmišljao svojom glavom, nije živeo samo u prošlosti. Ali, pustili su glas po emigraciji kako je, eto, Titova propaganda uspela da sve intelektualce preobrati na svoju stranu.“

Pošto je, ističe, bio radoznao i razumeo se u tehniku, ne samo da je u Engleskoj osposobljen da koristi proteze, nego je i završio kurs za instruktora invalida u korišćenju proteza za ruke, proteza za noge, a naučio je i da vozi automobil.

U Engleskoj je proveo šest meseci, pa odleteo za Ameriku.

„U to vreme su Amerikanci pronašli novi sistem kontrole korišćenja proteza za ruke, koji je razvio dr Henri Kesler, koji se smatra za oca rehabilitacije u SAD. To je bio novi sistem bez uprtača na leđima kojima se otvara i zatvara zahvat šake, ali koji meni nije odgovarao jer se zahtevala dodatna hirurška intervencija.

Dok sam bio u Institutu kod dr Keslera došao je na tri dana jedan Amerikanac koji je u ratu u Koreji takođe izgubio obe šake. Dobio je proteze i snimio film „Najbolje godine našeg života“ (The Best Years of Our Lives). Bio je to Harold Rasel. Upoznao sam se sa gospodinom Raselom, razmenjivali smo iskustva. Mnoge stvari sam od njega naučio, ali i on od mene. Pokazao sam mu kako da veže pertle na cipelama, ali on reče šta će mu to kad nosi mokasine. Nikad se ne zna, uzvratih, može da zatreba jednog dana. Ceo taj boravak u Institutu je bio da dokažem i pokažem sebi da mogu sve da naučim, da mogu samostalno da živim, i da se samostalno brinem o sebi, da se obučem, da vežem kravatu, da zakopčam košulju… Bavio sam se jedrenjem držeći konopce jedara sa protezama, vozio sam auto-reli, obavljao sam sve one aktivnosti gde su vam potrebne ruke. Prihvatio sam ono što je u Institutu kod doktora Keslera bio moto koji je pisao na zidu, a to je: Ne postoji ništa što čovek ne može da uradi ako hoće. Kad sam mnogo godina docnije slomio kuk, posle šest meseci od operacija sam otišao na skijanje.“

Kad se vratio kući u Beograd, upisao je na Filozofskom fakultetu engleski jezik…

U to neko vreme odlučili su da kod nas pri ortopedskom zavodu Rudo osnuju ustanovu koja će se baviti protetikom i pozovu gospodina Čolak-Antića na saradnju.

„Prihvatim, ali kažem da moram da spremam ispite. Omogućili su mi da imam povlašćeno radno vreme. U međuvremenu, u Beogradu je održan međunarodni skup o protetici na koji je došao i dr Kesler. Kako je stigao, tako se raspitao za mene, hteo je da se vidimo. Ja imam jednu osobinu, ne znam da li je to dobro ili negativno, ali vrlo sam komunikativan, sa svakim mogu da razgovaram, bez obzira na to da li je čistač moje ulice koji je dolazio kod mene da popije rakiju ili predsednik vlade, ili gradonačelnik Beograda Branko Pešić, sa kojim sam bio na ti na njegovo insistiranje…“

Posle diplomiranja se kao prevodilac zaposlio u novinskoj agenciji Tanjug.

„Prijavilo se nas šezdeset. Dvadeset sedam je pozvano na razgovor, troje primljeno, a nijedan od nas nije bio član Partije. Cenilo se znanje, a ne partijska pripadnost.“

„Ne sećam se ko me je pozvao u Ministarstvo spoljnih poslova kod Koče Popovića. Pitao sam ga šta će vama prevodilac, vi govorite jezike. Tada mi je Koča objasnio: ’Prvo, po diplomatskom protokolu u zvaničnim razgovorima mora da postoji prevodilac. Prevodilac ima dve funkcije, prva da meni omogući, dok on prevodi, ako sam razumeo, da mogu da smislim odgovor, to je jedna stvar. A druga stvar, ako ja nešto kažem što ne odgovara diplomatski, uvek mogu da se vadim da to nisam ja rekao, nego da je prevodilac pogrešio.’ Naučio me još nešto, mada sam to i odranije znao, a on je insistirao, da kad prevodite razgovor sve prevodite u prvom licu jednine. To sam ja posle i kod Tita radio. ’Ja pričam’, a ne ’on je rekao’… I što je najbitnije, govorio je Koča Popović, morate da se postavite tako da shvatite da ste vi taj koji to najbolje zna. Jer da vi to ne znate najbolje, bio bi neko drugi na vašem mestu. Ne samo za prevođenje, nego za svaki posao moraš da se postaviš tako da budeš siguran u svoj posao.“

U Tanjugu je bio urednik redakcije, ali je i dalje radio kao prevodilac, „smatrao sam da mi je to glavni posao“.

Gospodin Čolak-Antić prevodio je i za maršala Jugoslavije.

„Da, jesam, za Tita sam prevodio, ali nisam bio njegov prevodilac, on je imao svoje prevodioce, ja sam uletao kad je trebalo. Ostavljao je utisak apsolutnog državnika. Čovek koji zna šta hoće i koji zna šta hoće da kaže. Bio je odmeren u svom nastupu kad je govorio. Nisam posebno često viđao Tita, ali ga nikada nisam video da je nervozan, da je nešto ljut. Sećam ga se sa raznih kongresa, partijskih i sindikalnih, i kad su mu dolazili razni gosti i kad sam ja prevodio, uvek je bio odmeren, dosta hladnokrvan, dobar utisak mi je ostavio.“

Smatra da bi državnici, kao što je insistirao Koča Popović, trebalo da vode prevodioca, bilo je nezamislivo da Tito na zvanični sastanak uđe bez „jezičke pratnje“.

„Nisam bio kod njega kad je razgovarao sa Rusima, ali mi kažu kolege da je i sa Rusima, govorio onaj njegov „jugoslovenski jezik“. Drugo je kad se završe zvanični razgovori, onda može da se razgovara bez prevodilaca. Kod nas se više ne zna taj red. Čuo sam, neko mi je skoro pričao, došla guvernerka Narodne banke Srbije Jorgovanka Tabaković na neki sastanak MMF-a ili neki drugi monetarni skup. Znate, reče mi čovek, mi smo neobavezno razgovarali na engleskom, a kad smo seli za sto, ona je tražila prevodioca. Jorgovanka Tabaković zna diplomatski protokol. Aleksandar Vučić ne zna red, ide okolo bez prevodioca. Pa ne možeš, ti si šef države bez obzira kako ti dobro znao jezik. Slobodan Milošević je isto odlično znao engleski pošto je dugo radio u Njujorku u predstavništvu Beobanke, ali nikad nije hteo da govori engleski, govorio je srpski i puštao prevodioca da radi svoj posao.

Tokom čitavog mog prevodilačkog opusa, proveo sam tačno 4.370 dana u prevodilačkoj kabini. Nije bio lak posao. Uvek sam insistirao, uvek tražio da dobijem materijal unapred, da se spremim. Tako sam mogao da prevodim i o nuklearnim elektranama, i letove na Mesec, i ravnopravnost žena i sastanke i komunističkih i radničkih partija u svetu i pregovore o raspadu Jugoslavije, i svetski kongres o migraciji sardela, radio sam kongres o kajsiji, gde opet naučite poljoprivrednu terminologiju. Najlakše mi je bilo da prevodim političke skupove jer tu pustite mozak na otavu“, šeretski dodaje gospodin Čolak-Antić konsekutivni i simultani prevodilac, čovek koji odlično pamti, mozak mu je kao mašina, desi se da se neko koga interpretira na svoj maternji jezik zanese, pa drži banku po pet minuta bez svesti da neko mora njegove misli i reči verno da prenese slušaocima, publici. Osobu sa takvim previdom, diskretno „ćušne“, pa ovaj zastane i potom više ne brza. Po pravilu, iza prevodilačkog maratona publika divljenje manifestuje dugim gromkim aplauzom.

„Moja unuka, koja sada treba da završi prevodilačku školu u Ženevi, nastavlja stopama svoga dede, pokupila je sve one moje beleške koje sam imao, gde sam pravio priručne rečnike. Kaže, ’deda ja sam ti super zahvalna, meni se moji profesori ovde čude odakle ja sve to znam’“, pohvalio se Čolak-Antić, prevodilac za engleski i francuski. Sugerišu mu da objavi autobiografiju, pristaje ali traži sekretaricu da mu pomogne u pripremi obimnog materijala za štampu.

„Život je zaista darežljiv prema onome ko živi svoju ličnu legendu“, što bi rekao Koeljo. Prema Bošku Čolak-Antiću je bez sumnje bio darežljiv. Sreća bi bila da deo tih darova, još jednom, kroz autobiografiju, ovaj poseban čovek podeli i sa nama. Čekamo taj trenutak!

Apolo 15 na tulumu

„Gospon Boško, da te nešto pitam. Jesu li oni stvarno bili na Mesecu, samo tebi verujem, drugima ne verujem“, diskretno priupita prevodioca Boška Čolak-Antića Janika Balaž, ikona tamburaške muzike, simbol boemskog Novog Sada, slavna sjajna zvezda Osam tamuburaša sa Petrovaradina.

„Janika, jesu.“

„Jesi siguran?“

„Jesam, sigurna sam, drugo mogu da ti kažem odmah, da nisu bili na Mesecu, prvi bi ih raskrinkali Rusi. Kad su Rusi ćutali, znači da su stvarno bili na Mesecu.“

I naglasi Janika značajno: „Zapamtiće oni ovo.“ I zapamtili su: krene muzika, krene cirkus. Lumperaj. Razglabalo se o tulumu u dalekoj Americi godinama, pominjali ga kosmonauti prevodiocu kad je na poziv NASA jednom prilikom bio u Hjustonu, spočitali mu što je vodio Apolo 15 na tulum, a njih nije. Inače, svaki put kad su astronauti dolazili u Jugoslaviju, bili su Titovi gosti, a posete tretirane kao prvorazredni državni događaj. Ručavalo se na Petrovaradinu iz Majsenovog porcelana, jelo zlatnim viljuškama i kašikama, pilo iz kristalnih čaša.

„Jedan od trojice astronauta iz Apola 15, Al Vorden, jedini je bio bez žene, pita me:  ’Kako da pokažem da se meni dopada ova muzika?’ Fini gospodin iz vojvođanske vlade, koji je isto tako voleo da živi, nije bio krut i mi ostali ‘lokalci’ demonstrirali smo im najpopularnije načine lomljenja čaša. Ručak koji je trebalo da traje od 13.17 do 14 i 7 minuta, po protokolu manje od sat, rastegao se do 18 sati, jedva nas je isteralo američko obezbeđenje i poslalo za Beograd“, priča uz osmeh naš sagovornik i dodaje da je bila ciča zima, negde oko Festa, a pre obeda su kosmonauti držali predavanje na novosadskom univerzitetu.

Inače, gospodin Čolak-Antić bio je u studiju Radio Beograda tog istorijskog 20. jula 1969. kad je „orao sleteo“ na Zemljin satelit, prevodilačka spona između svemirske agencije NASA – Apola 11 i Jugoslovena. I, kad su kosmički junaci iz Apola 11 pohodili Beograd, uručili su mu „priznanje NASA za najbolji prenos, ne prevod, van engleskog jezičkog područja. Ne znam gde mi je taj papir, potražiću ga“.