Autorski tekst Pavla Petrovića: Iskrivljena pravila igre koče domaće preduzetništvo

Efikasne ekonomske institucije – fer pravila igre, dovele bi do snažne ekspanzije domaćeg preduzetništva, a posebno IT sektora, a time i do njihovog zahteva da se unaprede političke institucije – pravila igre: da se Srbija od izborne autokratije okrene demokratiji

 Domaći privatni sektor je sputan u Srbiji

Domaći preduzetnici malo investiraju i to uglavnom u nisko tehnološke grane, sa malom dodatom vrednošću i niskom produktivnosti. Ovo odsustvo privatnog preduzetništva u Srbiji ograničava privredni rast na duže staze a time i naš ekonomski prosperitet. Umesto da „oslobodi“ domaću privredu, država se okrenula strancima i javnim investicijama da bi pogurala privredni rast. Prethodno može da da rezultat neko vreme, kao što je bilo prethodnih pet-šest godina, ali nije održivo na duže staze i već se neki znaci usporavanja rasta privrede pojavljuju.

Sputanost domaćih preduzetnika pokazuju niske investicije – oni investiraju ispod petine ukupnih investicija (19%). S druge strane dominira država sa 42%, potom stranci sa 22% i najzad stanovništvo (stanogradnja i slično) 17%. Vidimo da država, direktno i preko stranih investicija koje podstiče, kreira 2/3 ukupnih investicija, koje su uz to snažno porasle u prethodnim godinama i tako podstakle privredni rast. Nasuprot tome investicije domaćih preduzetnika su prethodnih godina (relativno) stagnirale i čak malo pale. One su tek nešto veće od investicija stanovništva, što jasno pokazuje na odsustvo dinamizma domaćih preduzetnika.

Naizgled, brzi rast IT sektora u Srbiji protivreči prethodnoj oceni. Domaći IT sektor zapošljava ispod 1/3 ukupnog sektora, a toliko i prihoduje, ali zato dominira po broju preduzeća u sektoru: oko 85% od ukupnog broja. Sledi da se radi o malim firmama, no to nisu startapovi jer ne stvaraju nove proizvode, ne inoviraju itd, na šta ukazuje odsustvo rasta produktivnost i gotovo odsustvo ulaganja u istraživanje i razvoj. I ovde je, vidimo, preduzetništvo domaćeg privatnog sektora ugušeno i to u sektoru u kojem ono, u međunarodnim okvirima, eksplodira. Ako je ono sputano u IT sektoru, koji je prirodno stanište novih preduzetničkih i tehnoloških poduhvata, što  preko konkurencije i kreativne destrukcije dovode do pojave velikih efikasnih kompanija („jednorozi“), to znači da u Srbiji postoje značajni, strukturni defekti koji koče razmah domaćeg privatnog preduzetništva.

Neefikasne ekonomske institucije – iskrivljena pravila igre

Temeljna međunarodna istraživanja upućuju na kvalitet ekonomskih institucija kao osnovnu determinantu inoviranja, primene novih znanja, poslovnih modela i novih tehnologija, rečju snažnog privatnog preduzetništva koje prethodno sprovodi. Ekonomske institucije se ovde shvataju kao „pravila igre“ po kojima preduzetnici/firme „igraju“, te predstavljaju odgovarajuće zakone, uredbe itd., ali takođe i njihovo tumačenje i, posebno važno za Srbiju, njihovu primenu.

Ekonomske institucije – „pravila igre“,  daju privrednicima podsticaje za ekonomsku aktivnost, stvaraju mogućnosti da se njihova aktivnost „rascveta“, ali definišu i okvire u kojima je dozvoljeno raditi. Neefikasne ekonomske institucije, tj. „iskrivljena pravila igre“, guše dugoročni privredni rast zemlje i sprečavaju je da postane ekonomski prosperitetna, kao i obrnuto. Grafikon 1 upravo to i pokazuje, tj. da sa se rastom efikasnosti ekonomskih institucija povećava ekonomski prosperitet zemalja.

Zemlje sa visokim stepenom vladavine prava (horizontalna osa na grafikonu 1), kao indikatorom poštovanja pravila igre, su ujedno i one koje imaju najveći dohodak po stanovniku, na primer razvijena Evropa, dok one sa niskim nivoom vladavine prava – Zapadni Balkan, uključujući Srbiju, zatim Moldavija, Jermenija itd, imaju nizak dohodak. Ovu pravilnost koju sam pokazao na priloženom grafikonu za zemlje Evrope, Adžemoglu je demonstrirao na znatno većim uzorcima zemalja sveta i uz to pokazao da uzročnost ide od stepena efikasnosti institucija ka veličini dohotka po stanovniku. Još važnije pokazao je da su dobra ekonomska pravila po kojima se igra presudna za brz tehnički progres, što znači za dugoročan rast zasnovan na znanju. Prethodno, po svemu sudeći važi i za zemlje Evrope, tj. takođe smo dobili pozitivnu vezu između stepena vladavine prava i nivo tehničkog progresa.

Grafikon 1:

Srbija ima neefikasne ekonomske institucije – iskrivljena „pravila igre“, koje sputavaju razmah domaćeg privatnog sektora. Stepen vladavine prava (kvalitet propisa, sprovođenje propisa, zaštita imovinskih prava) je nizak i sistematski se pogoršava. Ista je stvar sa pravilima koja određuju konkurenciju, slobodu ulaska na tržište i šire kvalitet poslovnog okruženja. Najzad, korupcija je veoma visoka. (Grafikon 2 i tabela)

Grafikon 2

Visoko koncentrisana politička moć u Srbiji iskrivljuje pravila igre u svoju korist 

Neefikasne ekonomske institucije, međunarodna istraživanja ukazuju, nastaju kao posledica velike koncentracije političke moći. Naime, ova koncentracija omogućuje političko-ekonomskoj eliti da u svoju korist, a na štetu ostatka društva, „iskrivi“ pravila po kojim se igra što kao rezultat ima manji ukupan „kolač“ (BDP) i njegov rast, nego što to raspoloživi resursi omogućuju.

Na ogromnu koncentraciju političke moći u Srbiji jasno ukazuje brojni međunarodni pokazatelji. Ukupne slobode naglo padaju od 2015. i Srbija od 2019. pada u hibridni režim – delimično slobodna zemlja (grafikon 3). Iza iznetog pada stoji urušavanje političkih sloboda (izborni proces, politički pluralizam, kako se upravlja posle izbora) i snažno narušavanje građanskih sloboda (medijske i akademske slobode, nezavisnost pravosuđa). (Grafikon 4)

Grafikon 3

Grafikon 4

Konzistentno sa prethodnim su i analize V-Dem instituta (Univerziteta u Geteborgu) da je Srbija, zajedno sa na primer Mađarskom, Rusijom i Belorusijom, izborna autokratija gde izbori postoje ali nisu demokratski.

Koncentrisana politička moć, pokazuje međunarodno iskustvo, dovodi do neefikasnih institucija – „iskrivljenih pravila igre“ – na dva načina: direktno, tako što se ne primenjuje zakon ili se pak reinterpretira, i indirektno tako što se zakon menja u korist političke elite. U Srbiji, dobar primer je slučaj Generalštaba. Prvo se pokušalo sa nepoštovanjem zakona a potom, kada to nije uspelo, sa promenom zakona (lex specialis). Što je posebno bizarno odmah nakon usvajanja je došlo i do reinterpretacije („tumačenja“) upravo donetog zakona. Tako je Srbija u kratkom periodu i ’u malom’ pokrila sva tri slučaja, te se sa velikom verovatnoćom ovo može ekstrapolirati na duži period i celu privredu. Interesantno je dodati da međunarodna istraživanja korupcije, pored kršenja zakona, uvode i promenu zakona kao izvor korupcije („rule by law“).

Tri izvora neefikasnosti

Tri izvora neefikasnosti, koje je na osnovu ekstenzivnih međunarodnih istraživanja predložio Adžemoglu, predstavljaju dobar okvir da se ovo pokaže.

Prvi mehanizam je eksproprijacija, „pljačka“ (hold up), koji kaže da moćna političko-ekonomska elita ne može kredibilno da se obaveže da će poštovati postojeće zakone (pravila igre), te da neće tuđe plodove investiranja sutra (delimično) prisvojiti, bilo da se radi o dohotku ili imovini. Preduzetnici koji se nakon investiranja s tim suoče, analiza i iskustvo pokazuje, smanjiće obim proizvodnje i investiranja, a u ekstremnom slučaju prestati sa radom. Oni drugi, koji tek razmišljaju da investiraju, videvši prethodno, odustaće ili će smanjiti investicije na one gde mogu da se zaštite.

Slaba zaštita imovinskih prava, slabo sprovođenje propisa i visoka korupcija ukazuju da  prethodni mehanizam važi za Srbiju (tabela). Ovaj mehanizam može da objasni uočene veoma niske investicije domaćeg privatnog sektora, ali i generalno umrtvljenost domaćih preduzetnika. Posebno, izloženi mehanizam nudi objašnjenje za minimalne investicije u nove proizvode, nove poslovne modele, i uopšte u istraživanje i razvoj domaćeg IT sektora. Naime to su rizične investicije sa veoma neizvesnim ishodom ali i velikim dobitkom ako uspeju. Neizvesnost da će se taj, veoma neizvesan, dobitak (u potpunosti) i prisvojiti „ubija“ želju preduzetnika da inoviraju, odnosno da preduzimaju ove rizične projekte. Rezultat je obamrlost, u smislu cvetanja i snažnog rasta startapova, domaćeg IT sektora, sektora koji je inače predodređen za eksploziju preduzetništva.

Izneti mehanizam, s druge strane, može da objasni (uz jeftinu radnu snagu i podršku države) i velike strane investicije, jer su njihova vlasnička prava zaštićena i ne postoji opasnost od eksproprijacije njihovih rezultata ili imovine.

Sledeći izvor neefikasnosti potiče od potencijalnih ekonomskih gubitnika, a to su privilegovane firme povezane sa moćnom političkom elitom, kao i veliki broj manjih preduzeća koja funkcionišu u okviru klijentelističke partijske mreže. Ograničen pristup tržištu, nizak nivo konkurencije, slabo poslovno okruženje i visoka korupcija (vidi tabelu), sugerira da prethodno važi za Srbiju. Ovakva privreda daje dohodak značajno manji od onog koji raspoloživi resursi Srbije omogućuju. Ali još važnije, ovako iskrivljena pravila igre u korist moćne političko-ekonomske elite sprečavaju privredni rast baziran na kreativnoj destrukciji, gde putem fer tržišne utakmice i zagarantovanih svojinskih prava, pobeđuju najefikasniji donoseći nova znanja, tehnologije i poslovne modele. Glavni ekonomski gubitnici kreativne destrukcije bile bi, međutim, privilegovane firme, što će moćna političko-ekonomska elita sprečavati, ali time i ekonomski prosperitet Srbije.

Ali još veći problem za elitu je to što bi ekonomski pobednici, van klijentelističke mreže, sa ekonomskom stekli i političku moć i tako ugrozili sadašnju vlast (politički gubitnici). Efikasne ekonomske institucije – fer pravila igre, dovele bi do snažne ekspanzije domaćeg preduzetništva, a posebno IT sektora, a time i do njihovog zahteva da se unaprede političke institucije – pravila igre: da se Srbija od izborne autokratije okrene demokratiji, što u stvari IT sektor već sada čini u tekućim studenskim i građanskim protestima. Sledi da su interesi politički moćnih i domaćih preduzetnika u sukobu, što može da objasni izbor modela rasta koji se oslanja na strane investitore – naime ekonomska moć stranaca ne ugrožava političku moć domaće elite.