INTERVJU Vukašin Đinović, student Prirodno-matematičkog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu: Jedino obrazovani mogu da unište režim

Kroz proteste smo pokazali da je strah ove vlasti bio opravdan i da je obrazovanje jedino što njih može da uništi. Jer njihova cela vladavina zasniva se na represiji i medijskom mraku, na neinformisanosti i neobrazovanosti ljudi

Vukašin Đinović je mladi matematičar čiji su talenat, rad i istrajnost od početka školovanja oblikovali njegov akademski put. Rođen u Novom Sadu, već tokom osnovnog i srednjeg obrazovanja izdvajao se izuzetnim rezultatima iz matematike i fizike, kao i kontinuiranim uspesima na najprestižnijim domaćim i međunarodnim takmičenjima. Osnovnu školu završio je kao nosilac diplome „Vuk Karadžić“ i povelje „Jovan Jovanović Zmaj“, a obrazovanje nastavio u Gimnaziji „Jovan Jovanović Zmaj“, na smeru za nadarene učenike u matematičkoj gimnaziji, gde je poneo i zvanje učenika generacije. Njegova takmičarska biografija obuhvata brojne državne nagrade, medalje sa srpskih i međunarodnih olimpijada, kao i bronzanu medalju sa Balkanske matematičke olimpijade 2023. godine. Danas je student treće godine Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu, na smeru matematika, gde nastavlja da razvija akademski put, ali i da se sa svojim kolegama, uprkos policijskoj brutalnosti i ponižavanjima od strane vlasti, bori za istinu, pravdu i društvo u kome će prave vrednosti ponovo imati smisao.

Kada su počinjali protesti prošle godine, tvoj govor ispred Jovine gimnazije, kao nekadašnjeg đaka generacije te škole, ostavio je snažan utisak na javnost. Šta te je motivisalo tada da se priključiš protestima i šta te danas drži u toj borbi?

Moja prvobitna motivacija potekla je iz razočaranja zbog izvinjenja direktora Jovine gimnazije premijeru Vučeviću, kada sam video da on, zbog svoje političke fotelje, blati ugled jedne od najuglednijih i druge najstarije gimnazije u zemlji. Tako je za mene sve počelo, iz razočaranja i besa zbog ponižavanja gimnazije koja je identitet svih nas koji smo je završili. Nisam želeo da dozvolim da je neko osramoti.

Danas me motiviše svest da moramo da nastavimo borbu i da ne možemo sada da odustanemo jer je neophodno da, koliko god bilo naporno, dođemo do kraja. U suprotnom, represija preti svima nama. Doslovno ćemo kao narod prestati da postojimo.

Na koji način?

Svedoci smo sistemskog urušavanja, gase se univerziteti, razbijaju srednje škole. Prosveta koja je već bila u lošem stanju, pogoršava se svakog dana. U prethodnoj godini videli smo toliko građevinskih objekata, škola, bolnica, koji se raspadaju. Doslovno ne znamo kada će nešto da nam padne na glavu. To nije država u kojoj možemo da živimo.

Posebno je zabrinjavajuće što se mladi od 20 godina optužuju za rušenje ustavnog poretka. Time režim pokazuje dokle ide represija, jer čak i u tim optužbama, ponovo krše zakon. Targetiraju i terete ljude za nešto što je očigledno besmisleno.

Šta je po tvom mišljenju razlog za represivan odnos vladajućeg režima prema studentima i prema fakultetima?

Mi smo kroz proteste pokazali da je strah ove vlasti bio opravdan i da je obrazovanje jedino što njih može da uništi. Jer njihova cela vladavina zasniva se na represiji i medijskom mraku, na neinformisanosti i neobrazovanosti ljudi. Misle da gušenjem informacija ili prikrivanjem prave istine mogu da vladaju, tako što će naterati ljude da se bave nebitnim temama ili da se okrenu jedni protiv drugih. I oni su to u velikoj meri uspešno i radili.

I upravo je univerzitet bio svetla tačka, studenti, profesori i odmah nakon toga prosvetni radnici, koji su najduže bili u borbi uz nas. I otuda potiče njihov strah, otuda se povećala njihova represija jer su i oni kroz ovo postajali sve više i više svesni toga da samo mladi, ta nova energija, koji su obrazovani i koji ne žele da ćute mogu da razbiju tu njihovu iluziju stvarnosti koju su izgradili.

Zato pokušavaju da se osvete i čitavim univerzitetima?

Videli smo šta se dešava sa Državnim univerzitetom u Novom Pazaru gde rektorka Zana Dolićanin pokušava na sve moguće načine da ugasi taj univerzitet. Prvo je zbog njene bahatosti ukinuto nekoliko studijskih programa, studenti nisu dobili upisnice, otpustila je zaposlene.

Sličan scenario smo imali i sa Jovinom gimnazijom u Novom Sadu gde je direktor raselio školu na tri lokacije, otpustio nastavnike… Dakle, represija ide ka svima, i ka profesorima i ka đacima, bez obzira na posledice po obrazovanje i razvoj dece.

Mnogi studenti su bili suočeni sa policijskim nasiljem na protestima. Među njima i ti. Da li si to doživeo kao incident ili kao obrazac?

Mislim da je to pravilo. U tom trenutku se desilo meni, kao što se to isto veče desilo i dvoma mojih kolega, jednom koji je prošao mnogo gore, kome je otvorena glava, i koleginici koju su udarili pesnicom u glavu, čupali je za kosu, isto veče. Takvih scena je bilo mnogo da bi bili incidenti, posebno od leta.

Ko je kriv za to?

Kriv je ceo sistem koji je ova vlast izgradila, počevši od promocije i kulture nasilja koju neprestano, preko svojih tabloida i režimskih medija, nameću građanima. Drugo, imamo predsednika koji iako nije nadležan, malo zaobilazi ministra policije, pa oni zajedno protivpravno izdaju saopštenja koja su lažna, gde se opet suočavamo sa fabrikovanjem realnosti. Više puta smo bili svedoci da MUP naočigled svih postupa na jedan način, a onda izdaju saopštenje u kome navode drugačije. Ali, krivi su i konkretni policajci koji su, iako su školovani i trenirani, spremni da na licu mesta ispoštuju naredbu za koju sigurno znaju da je protivzakonita. Dakle oni, ne naravno svi, ali govorim o onima koji su tukli studente i građane, nisu dovoljno hrabri da kažu: ja ovo ne želim, ja ovo neću da radim, neću da tučem decu jer je i moje dete sa te strane kordona i ne želim da tučem mlade ljude koji treba da predstavljaju našu budućnost.

Zašto to ne urade?

Verovatno iz straha za njihovu bezbednost, zabrinutosti da će ako se suprotstave, ostati bez posla i neće moći da prehrane porodicu. Ipak, mislim da je to pogrešno, jer sa jedne strane, kršenjem zakona preuzimaju odgovornost da jednog dana odgovaraju za to što su radili, a sa druge, ako bi se više njih dogovorilo i odbilo takvu naredbu, ne bi mogli svi da budu otpušteni. Bili bi podržani od strane građana, kao prosvetni radnici. Mnogi prosvetari su ostali bez posla, ali su izabrali da budu hrabri i da ne ćute.

Gde su, po tvom mišljenju, napravljeni propusti u građanskoj podršci studentima?

Preloman trenutak bio je kada su studenti rekli ‒ imate zeleno svetlo. I narednih par dana zaista su usledili intenzivni protesti širom Srbije i to jeste ozbiljno uzdrmalo ovaj režim i ostavilo posledice po njih. Ali, to zeleno svetlo i dalje traje i jedino što mislim da je greška jeste to što ljudi za svaki potez očekuju odobrenje studenata, a nema potrebe za tim. Jer studenti ne mogu sami, neophodno je što šire uključenje celog društva. Ne želimo ni da stvaramo tu sliku, jer nas je ta slika dovde i dovela. Da za sve čekamo nekog drugog, da za sve čekamo nečiji amin.

Mi želimo da se građani aktiviraju, na svom lokalu, na poslu, da sve za šta misle da će doprineti poboljšanju društva i sistema, sami rade. Da svako bude pokretač.

Da li smo kao društvo zreli za tako nešto?

Sistemskim radom na uništavanju obrazovanja je pokušavano da se uguši kritičko razmišljanje, želja za razmišljanjem, za donošenjem odluka. Ljudi su postali pasivni. Jer niti su osećali da se vrednuje njihovo uključenje niti da su dovoljno stručni. Mislim da smo za ovih godinu dana uspeli malo da razbijemo taj osećaj.

Kako gledaš na potez vlasti da pokuša da proizvede dve suprotstavljene Srbije?

To je vrlo opasan potez po sve nas. Studenti, bajkeri, veterani.. sve je iskopirano. Skupovi ‒ kontraskupovi. Dobra stvar je što su studenti dosta tih pokušaja uspeli da obesmisle. Predsednik Srbije pokušao je i da prisvoji državu, da prisvoji sve nacionalne simbole i mi smo uspeli da ih vratimo narodu. Ljudi na protestima su ponovo ovu državu počeli da doživljavaju kao svoju.

Zašto je opasan?

To je samo jedna od njegovih medijskih taktika, opasna zbog te promocije nasilja koja je prisutna svuda u medijima, gde Vučić pokušava da skrene pažnju naroda. Da narodu koji njega podržava stvori sliku nekog izmišljenog neprijatelja, obojene revolucije, zapadnih sila i da kroz tu prizmu pokuša da skrene pažnju sa sebe i onoga što on radi. To je radio u prošlosti, to radi i u poslednjih godinu dana.

Kako će se pomiriti dve Srbije?

Pomiriće se tako što će prestati da se uopšte pravi iluzija da postoje dve Srbije.  Onog trenutka kada na vlasti bude normalna struktura ljudi koja će promovisati normalne vrednosti, neće biti postojanja dve Srbije jer će biti jasno da svi radimo zajedno i da u ovom narodu nema domaćih izdajnika, stranih plaćenika koji su poslati da ruše naše društvo, već da svi imamo isti cilj, da izgradimo državu koje smo dostojni. Ne postoje dve Srbije, postoji samo jedna Srbija i Vučićev Ćacilend.

Kako bi nekome ko ne živi ovde dočarao stanje u zemlji?

Čitav sistem najbolje opisuje jedna reč koju govorimo od početka a to je korupcija. Ne samo u materijalnom smislu, nego i u smislu nepotizma, stranačkog zapošljavanja, završavanja različitih poslova preko veze, od odlaska kod lekara do upisa u vrtić. Živimo u državi u kojoj je za osnovni život neophodna korupcija. Ona nas prožima i izjeda iznutra, na svim nivoima. Ona je dovela i do pada nadstrešnice.

Kako si u takvom sistemu, gde se diplome kupuju a posao nalazi preko partijske knjižice, uspevao da ostaneš dosledan vrednostima i posvećeno radiš na svom obrazovanju?

Ključno je da čovek može da bude miran sam sa sobom i da možemo da sa dostojanstvom pogledamo sebe u ogledalo na kraju dana. Da sve što radimo, radimo tako da budemo ponosni na sebe i da budemo svesni toga da, iako možda postoji neki lakši put, on je lažan i na kraju tog puta ne leži ono što je ispravno.

Misliš da ljudi koji su sada na vlasti imaju problem sa tim da se pogledaju u ogledalo?

Mogu da kažem za direktora Jovine gimnazije, jer njega lično poznajem, mislim da se na tom putu izgubio i da je uspeo da sebe, do neke mere, ubedi u laži u koje je pokušavao da ubedi druge. Jako je teško kada čovek konstantno živi u laži, kada je opkoljen ljudima koji ga lažu i kada sam sebe laže, teško je unutar sebe razlučiti šta je stvarno a šta nije. Čovek počinje da živi u fantaziji, gubi svest o sebi i ne zna više ko je.

Šta, po tvom mišljenju, simboliše Ćacilend?

Kako je reakcija vlasti na proteste postajala sve gora, tako je i Ćacilend postajao sve gori. Evoluirao je, ogolio u tome što je bio od početka, a to je crna rupa društva, potpuni moralni ponor. Vrhunac toga smo doživeli tokom štrajka glađu Dijane Hrke gde je ophođenje prema majci nastradalog deteta bilo nečovečno i ispod svakog nivoa dostojanstva.

Mi se, kao studenti, ali i kao društvo u celini, nalazimo u situaciji kada ne možemo da krenemo u građenje ovog društva od nule, jer smo u ponoru i toliko smo degradirani celokupnim narativom i sistemom vrednosti koji se promoviše,  da prvo moramo društvo da izvedemo iz te provalije u koju smo upali i dovedemo ga do nekog osnovnog minimuma ljudskosti. Tek tada možemo da počnemo da izgrađujemo društvo. Zato i jeste ova borba toliko teška i toliko dugotrajna.

Da li vidiš svoju perspektivu ovde?

Pre početka studentske borbe, moji planovi su bili da odem u inostranstvo na master ili doktorske studije, ali kasnije da se vratim u Srbiju. Oduvek sam imao tu želju da se vratim, jer sam želeo da ljubav i podsticaj koji su meni moji profesori dali, prenesem dalje. I da imam priliku da svojim znanjem podstaknem druge da se bave matematikom, da im pružim uvid u njenu suštinu.

S obzirom na to da je sada ova borba krenula i da je uzela elana, možda ćemo uspeti da u potpunosti promenimo državu. Verujem da hoćemo i onda, u skladu sa tim, biće mi još draže da budem univerzitetski profesor u Srbiji kada uspemo konačno da dovedemo obrazovanje do njegove suštine.

Koliko obrazovni sistem u Srbiji, iz tvog iskustva, posvećuje pažnju talentovanim učenicima?

Moram da kažem da sam imao tu sreću da su moji profesori tokom osnovne i srednje škole bili voljni da se potrude, da se posvete i rade sa mnom na različitim nivoima takmičenja. Međutim, utisak koji stičem je da je to bio izuzetak, da školski sistem nije takav da se svakome pruža mogućnost da ispuni svoj potencijal.

Većinski, sve počiva na elanu učenika i dobroj volji i želji profesora. Ne postoji sistemski ništa čime bi se razvoj talenata podsticao ni kod đaka ni kod profesora.

Šta bi promenio u obrazovnom sistemu kada bi mogao?

Nastavnici su zatrpani raznom papirologijom i oni ne mogu da se posvete đacima. Ili će da trpe deca koja žele da znaju više ili će da trpa deca koja zaostaju.

Ono što je najveći problem koji je postao jasno vidljiv kroz proteste je bahatost i samovolja direktora škola. Mora da se poveća učešće samog kolektiva u izboru direktora, da zaposleni nastavnici mogu da izaberu ko će voditi školu, a ne da se direktor dovodi sa strane. Mora da vlada ta neka solidarnost. I u samoj školi mora da postoji jedinstvo između nastavnika, roditelja i učenika, a tim postavljanjima od strane ministra je sve poremećeno.

Šta je režim time pokazao?

Pokazao je šta smatra da je bitno u obrazovanju, a to je da se kod omladine razvije poslušnost a ne stručnost i obrazovanost. To se vidi i kroz obrazovni sistem, gde se sve te silne izmene programa prave bez konsultacija sa profesorima i gde je cela poenta samo da se učenici natrpavaju informacijama, bez suštinske ideje da se radi na povezivanju disciplina i razvoju komunikacije i zajedničkog rada učenika kroz projekte.

Tu poslušnost pokušava da postigne i nametanjem direktora, gde nije važno da li su oni dobri pedagozi, kakav je njihov odnos prema deci, prema kolektivu. Nastavnici treba da se tlače, ponižavaju, ne treba da postoji poštovanje, kolektivni rad i to je poruka koja se šalje na svakom nivou. Svima se šalje poruka da nije prioritet obrazovanje, već poslušnost.

Kako se, kao građanin Novog Sada, osećaš nakon pada nadstrešnice?

Osećam veliko ogorčenje i to, mislim da mogu da kažem, dele svi moji sugrađani. Videli smo u više navrata ponižavanje žrtava pada nadstrešnice od strane vlasti i ovaj grad, odakle je sve počelo, postao je jezgro pobune. Svi događaji koji su usledili nastavili su da ovaj grad zavijaju u crno i ljudi su postajali sve više revoltirani. I to ponižavanje žrtava ne staje, što vidimo i iz toga što je, prvi put, ispred Gradske kuće u Novom Sadu za novogodišnju rasvetu postavljen okićen voz, što je sramotna simbolika, koja ukazuje na užasavajući nivo nemara i bahatosti.

Ispod te nadstrešnice je mogao da bude svako od nas, jer niko nije mogao da zna kada će se ona obrušiti, tu je moglo da bude svačije dete i taj strah i užas je nešto što je prošlo nebrojeno puta kroz glavu svih Novosađana.

Kada pogledaš studente u nekim drugim, da kažemo normalnim, evropskim državama i ovu vašu prethodnu godinu, šta bi rekao, da li je izgubljena?

Kada pogledam unazad, mogu da kažem da ova godina nije izgubljena. Možda jeste akademski drugačija od svih drugih, ali smo naučili mnogo toga iz drugih sfera života. Za sebe mogu da kažem da sam pravno i politički pismeniji. Mnogo bolje smo se međusobno upoznali, kako sa ljudima sa svog fakulteta tako i iz gradova širom Srbije koje nikada ranije ne bismo upoznali, ljude potpuno drugačijih shvatanja, ideologija, kultura. Svedočili smo nebrojeno puta kako je ova vlast na verskoj osnovi napadala naše kolege iz Novog Pazara. Međutim, i kroz njihov dolazak pred RTS za vreme Vaskrsa, a i kasnije, tokom njihove šetnje ka Novom Sadu, kada su prenoćili u manastiru, mi smo još jednom pokazali da su sve te podele nebitne i lako premostive. I to je upravo to što sam rekao, ne postoje dve Srbije.

Dokle je vlast spremna da ide da bi sačuvala pozicije? Da li vas to plaši, s obzirom na sve kroz šta su prolazili studenti?

Bili smo svi, donekle, svesni, zbog veličine uloga, koliko će se boriti za svoje pozicije. Ipak, čini mi se da su uspeli da sva naša očekivanja nadmaše, da kad god pomislimo da smo dotakli dno, oni poguraju to dno još dublje. Ali, svaki put smo pokazali da smo jači od toga i sve tehnike koje su pokušali, a zaista su pokušali pregršt toga, ucene, maltretiranje, fizičko nasilje, ništa im nije uspelo. Svedočili smo i da je BIA za svoju godišnjicu izjavila kako studenti za njih predstavljaju najveći izazov. Dakle, oni su spremni da jednu takvu službu, koja bi trebalo da zaista štiti zemlju, pretvore u svoj politički aparat za maltretiranje i špijunažu studenata. Međutim, nismo ustuknuli, nastavili smo da se borimo i mislim da ćemo ovaj put izgurati do kraja, jer stvarno nemamo gde više nazad.