Razotkrivanje sopstvenog koda

Sve velike religije i većina filozofa još od antičkih vremena pokušavaju da odgonetnu i objasne šta čoveku donosi radost i ispunjenje, a šta ga sa druge strane ispunjava osećanjem nezadovoljstva i bola, kao i da daju smernice i preporuke kako da čovek (po pravilu njihov savremenik) „izađe na kraj“ sa svojim životom, ispunivši ga što većim smislom, a pri tome izbegavši ili umanjivši besmislenu patnju.

Već u ovoj uvodnoj rečenici susrećemo se sa par, za većinu ljudi, ključnih pojmova koji se tiču kvaliteta njihovog života. U daljem tekstu pozabavićemo se zato fenomenima patnje i zadovoljstva, smisla i besmisla, osećanja ispunjenosti i osećaja praznine.

Pre nego što „zaronimo“ u napred navedeno, potrebno je da istaknemo da svako vreme, kao i svake konkretne životne okolnosti u kojima ljudi odrastaju i žive, donose ogromne specifičnosti. Tako su društvene, tehnološke i čak prirodne okolnosti u kojima su živeli i pisali antički filozofi ili čak filozofi, psiholozi i ostali naučnici u doba egzistencijalizma, bile bitno različite od okolnosti u kojima živi savremeni čovek. Spomenimo samo najbitnije specifičnosti današnjice, kao što su masovna (zlo)upotreba interneta i društvenih mreža, izolovanje pojedinca/individualizam, agresivni potrošački narativ ili uslovno rečeno „religija“ konzumerizma, bujanje narcističkog vrednosnog sistema i narativa sa pripadajućim crno-belim narativom, etiketiranjem drugih i drugačijih i rastom opšte netrpeljivosti i agresivnosti u međuljudskim odnosima.

Sa druge strane, svedoci smo propadanja i/ili gušenja nekih drugačijih društveno-psiholoških tendencija koje su ranije bile jače i prisutnije u društvima Zapada, poput hrišćanskog vrednosnog sistema i narativa (na Zapadu); gušenje ili gašenje nijansiranih „filozofskih“ debata i uopšte „dubljih“ diskusija i razgovora uz poštovanje i uvažavanje drugog i njegovih stavova; gubljenje iskrenosti, lojalnosti i odgovornosti u međuljudskim odnosima na svim nivoima (od porodičnih i prijateljskih, preko poslovnih do političkih i upravnih odnosa), masovni manjak ili nedostatak tolerancije, odnosno spremnosti i sposobnosti da se suočimo i na civilizovan, miroljubiv način komuniciramo i ophodimo se prema ljudima koji po bilo kom osnovu nisu deo našeg „stada“.

Navedene društvene promene dovele su do eksponencijalnog rasta određenih psiholoških problema savremenog čoveka. Tako svedočimo bujanju „poremećaja“ koje naši dijagnostički priručnici klasifikuju kao depresije, anksiozne poremećaje, poremećaje u kontroli nagona i impulsa, razne zavisnosti (od droga, alkohola, interneta, kocke…), poremećaje ishrane, kao i dosta teže za lečenje i, nažalost, u izuzetnom porastu poremećaje ličnosti i to posebno tzv. klaster B poremećaje (po DSM 5 klasifikaciji), koje karakteriše patološki/problematičan način kontrole emocija i u koje spadaju problemi o kojima se, na sreću, u javnosti sve više govori i piše, kao što su narcistički poremećaj, granični poremećaj, psihopatija i sociopatija.

Ovde ćemo se dalje pozabaviti time šta se dešava sa nama kao pojedincima u ovim i ovakvim savremenim okolnostima i još važnije šta možemo da učinimo da pomognemo sebi.

BAZIČNE PSIHOLOŠKE POTREBE

U psihologiji i psihoterapiji koriste se razni teorijski i praktični koncepti koji pomažu da se problemi sa kojima neko dolazi u terapiju rasvetle i razumeju i da se klijentima praktično pomogne da te svoje probleme reše. Za ovu priliku poći ćemo od koncepta koji zastupa Schema terapija i to iz dva razloga: zato što se Schema terapija bavi dubinskim problemima – problemima ličnosti, identiteta i opšteg funkcionisanja pojedinca u svim njegovim životnim domenima (privatno, na poslu u široj zajednici itd.) i kroz vreme. (Scheme su relativno postojani načini kako neka osoba doživljava svet i ljude i kako funkcioniše u njemu, to jest sa njima.) Drugi razlog za izbor Schema terapije kao koncepta je što je ova terapija danas na Zapadu široko prihvaćena kao terapija izbora kada se radi o kompleksnijim ili, „narodski“ rečeno „dubljim“ problemima klijenata u terapiji.

U Schema terapiji polazimo od bazičnih potreba koje svaki čovek (pa i životinja) prirodno, odnosno genetski imaju, a to su: potreba za hranom, skloništem i sigurnošću/zaštitom života. Ovim fizičkim potrebama, kada se radi o ljudima, treba pridodati i neke bazične psihološke potrebe, a to su: potreba za egzistencijalnom sigurnošću, potreba za stabilnim identitetom, potreba za pripadanjem/povezanošću sa drugima, potreba za smislom i doživljaj samopouzdanja i samovrednovanja.

Naravno i nažalost (ili možda na sreću) nijedno odrastanje i nijedno vaspitavanje dece nije savršeno. Svaki roditelj i svako okruženje u kojem jedno dete odrasta i svako okruženje u kojem neki zreo čovek živi nikada nije savršeno u tom smislu da su njegove ili njene potrebe potpuno zadovoljene. Svakoga od nas, i to tokom celog našeg života, nešto u tom našem životu „žulja“ i sa nečim moramo da se mučimo i borimo.

Ono što nas iskustvo uči je da se sva ta naša lična iskustva negde talože i da ih naša ličnost „pamti“ i „ugrađuje“ u svoju strukturu. Tako se mi kao ličnosti oblikujemo u detinjstvu, a i kasnije se kroz ceo svoj život menjamo. Dakle, ne samo ono što smo dobili, već i ono što nam je nedostajalo formira nas kao specifičnu osobu. U stvari, priča je još i složenija, jer bitnu ulogu u našem psihološkom formiranju i funkcionisanju igra i tzv. kouping (engleski: coping), odnosno način na koji se nosimo sa problemima.

TRI STRATEGIJE

Postoje, grubo rečeno, tri strategije kako ljudi pristupaju rešavanju problema i izlaženju na kraj sa svojim ličnim „neprilagođenostima“ okolnostima. Svojim problemima se ili 1. prepuštamo, ili ih 2. izbegavamo ili ih 3. natkompenzujemo (borimo se protiv njih suprotstavljajući im se).

Da bismo pojasnili, evo konkretnog primera. Danas se dosta govori o tzv. imposter sindromu. To je problem u doživljaju sebe i svog položaja u svetu (jedan oblik tzv. sheme u shema terapiji) gde osoba pati od hroničnog doživljaja da nije dovoljno adekvatna ili da nije „na visini zadatka“. Takva osoba se stalno oseća nedovoljno kompetentnom i neprestano sumnja u sebe, bez obzira na to što, na primer, postiže uspehe i dobija pohvale. U razvoju shema, to jest dubokih i stabilnih uverenja o sebi, o svom okruženju i o svojoj ulozi i poziciji u tom okruženju, po pravilu najbitniju ulogu igra detinjstvo, odnosno iskustva u periodu odrastanja. Neko ko pati od imposter sindroma je tako najverovatnije imao roditelje koji su mu/joj kao detetu ponavljano slali poruku da nije dovoljno dobar ili uspešan.

Pri tome, da bi neko „oboleo“ od impostera, potrebno je da kao „kouping“ koristi napred navedenu prvu strategiju koju smo nazvali prepuštanje. Znači, konkretno, u slučaju da se dete (naravno to se sve dešava automatski i nesvesno) složi sa svojim roditeljima u toj plasiranoj „priči“ o njegovoj/njenoj neadekvatnosti, onda će i kasnije, kao odrasla osoba on ili ona nastaviti da i samom sebi „priča istu tu priču“ u svojoj glavi.

Hipotetički, neko drugo dete, koje bi vaspitavali isti takvi roditelji, možda bi primenilo izbegavajuću strategiju. Takva osoba će za razliku od impostera, izbegavati situacije u kojima možda može da doživi neuspeh. Takva osoba će verovatno dugo da studira da bi što duže odložila da se suoči sa iskušenjima posla, odnosno neuspeha i sumnje u svoje kompetencije.

Neko treće dete, i kasnije odrasla osoba, možda će razviti natkompenzacioni pristup problemu sumnje u sebe. Takva osoba će postati veliki kritizer drugih i, na primer, nekakav prezahtevan, tiranski šef. Tražeći „dlaku u jajetu“, takva osoba će se boriti protiv sopstvenog „crva sumnje“ u svoje lične sposobnosti, a koji mu je (crv sumnje) „usađen u glavu“ u detinjstvu i kroz vaspitanje.

Nadamo se da ovaj primer čitaocu može da posluži samo kao ilustracija da razjasnimo neke opšte fenomene psihe, a nikako kao bilo kakvo objašnjenje funkcionisanja ili problema neke konkretne osobe. Da bismo upoznali sebe i druge, potreban je mnogo duži i prilježniji rad, a posebno ako se pri tome radi o nekom „dubljem kopanju“. Tada je rukovodstvo stručnog lica, psihoterapeuta, zaista neophodno. Drugim rečima, preporučujemo čitaocima da to („duboko kopanje“) ne rade na svoju ruku i uz upotrebu nekakvih brzih metoda i priručnika.

Za kraj, osvrnimo se još na zapažanja sa početka teksta o uticaju naših savremenih životnih okolnosti na bujanje psihopatologije. Očigledno je da naš savremeni način života dovodi do hronične deprivacije, odnosno nedostatka u zadovoljavanju nekih od naših bazičnih ljudskih psiholoških potreba. To znači da čak i oni ljudi koji su odrasli u nekom drugom vremenu i sa možda potpuno adekvatnim vaspitanjem od strane roditelja i škole, „kubure“ i psihološki pate u ovom današnjem psihološki „osiromašenom“ okruženju.

Naravno, mlade generacije su ugrožene u još većoj meri od nas starijih. Jer oni ne dobijaju priliku da izgrade čak ni solidan „temelj“. A gde nema dobrog temelja, tu nema ni stabilne i čvrste nadogradnje.