Kako do primene CBAM u Srbiji? Uvođenjem merenja bi prihodovao i domaći budžet, kaže Fiskalni savet

Kad CBAM (Carbon Border Adjustment Mechanism – CBAM) bude počeo sa primenom u Srbiji, kompanije-izvoznici u sektoru aluminijuma, gvožđa i čelika, cementa, đubriva, vodonika i električne energije počeće da plaćaju (n)ovu taksu. Ovaj namet bi u narednom perodu mogao da se uvećava, osim ako kompanije same ne počnu da ulažu više u „zeleniju“ proizvodnju. Srbija ima nekoliko opcija za pregovare sa Evropskom unijom o ovim temama, ali se njima nije ni počelo u ozbiljnom formatu ni tri meseca pre stupanja na snagu ovog mehanizma. Iz Fiskalnog saveta preporučuju da se ovi razgovori započnu „što pre“, a da bi Srbija mogla da prođe jeftinije ako odluči da usvoji i primeni merenja emisija ugljenika koje bi novac od nameta odlazio u budžet države, a ne članicama Unije.

U opsežnoj analizi, Savet se bavio primenom CBAM i kako bi ona mogla da izgleda, kao i koja su rešenja u postojećem CBAM koja nose neke slabosti, barem kada je Srbija u pitanju.

Predviđeni način naplate CBAM-a mogao bi delom biti kontraproduktivan – jer obeshrabruje ulaganja u proizvodnju iz obnovljivih izvora u Srbiji, stava su u Savetu.

Obračun CBAM-a na električnu energiju zasniva se na prosečnoj emisiji cele zemlje u ovom sektoru, a ne na stvarnim emisijama pojedinačnih proizvođača.

Zbog toga bi prilikom izvoza u EU velikim troškom ugljenika bilo opterećeno i svako postrojenje iz obnovljivih izvora – što u praksi destimuliše investicije i šalje suprotnu poruku od ciljeva EU klimatske politike, objašnjava Fiskalni savet.

Obračun CBAM-a za električnu energiju vršio bi se na osnovu prosečnih emisija zemlje u petogodišnjem periodu (s dve godine kašnjenja). To konkretno znači da bi se u 2026. za Srbiju primenjivao istorijski emisioni faktor proizvodnje električne energije iz perioda 2019-2023. godine. Kako kažu iz Saveta, ovakva regulativa EU prepoznala bi u punoj meri povećanje učešća obnovljivih izvora energije u proizvodnji tek nakon sedam godina – što takođe demotiviše ulaganja u zelenu energiju. Takođe, takav vid naplate koji se zasniva na istorijskim emisijama odstupa od prakse koja važi unutar EU, gde su reperi ažurni.

U segmentu električne energije mehanizam CBAM-a ima ograničenja koja ne važe za druge obuhvaćene proizvode. Za razliku od čelika ili đubriva, kojima se globalno trguje, el. energiju EU može da uveze samo iz susednih zemalja i regiona.

Zato je CBAM u ovom sektoru de fakto usmeren na vrlo ograničen broj zemalja, ekonomski znatno slabijih od članica EU, koje su i zemlje kandidati za članstvo u Uniji, kažu ekonomisti saveta. Kako dodaju, Srbija je i uvoznik struje, jer više uveze nego što je izveze, pa motiv CBAM mehanizma da zaštiti EU tržišta od “prljavije” proizvodnje ovde postaje manje relevantan.

Još jedna bitna razlika kada je u pitanju Srbija je ta što siromašnije zemlje EU (čiji BDP po stanovniku je ispod 75 odsto EU proseka) imaju od 2021. na raspolaganju tzv.

Modernizacijski fond koji mogu da koriste za unapređenje svojih elektroenergetskih sistema i energetsku tranziciju. Kroz ovaj fond dodeljeno je do sredine 2025. godine skoro 20 milijardi evra, a sredstva su dobijale poput Poljske, Rumunije, Mađarske, Hrvatske, Litvanije – koje su sve znatno smanjile emisije CO₂ u proizvodnji el. energije u poslednjim godinama, podaci su Saveta.

Takođe, postoje brojni tehnički problemi uvođenja CBAM-a zbog kojih i  je ENTSO-E u junu 2025. preporučila Evropskoj komisiji da se početak primene CBAM-a na električnu energiju odloži za godinu dana, navode ekonomisti.

Vlada Srbije bi zato hitno morala da se opredeli za jednu od mogućih strategija u sektoru električne energije i, u skladu s tim, pregovara s EU, stava su ekonomisti Fiskalnog saveta.

Srbija bi trebalo da napravi izbor – da li će intenzivirati aktivnosti na povezivanju svog tržišta električne energije sa EU (market coupling) ili će prihvatiti da se na izvoz električne energije u EU naplaćuje naknada za emitovani CO₂ preko CBAM-a.

Kod ostalih obuhvaćenih proizvoda troškovi CBAM-a postepeno bi rasli – sa oko 45 miliona evra u 2026. na mogućih 150–200 miliona evra u 2030. godini, podaci su Saveta.

Za preostale CBAM proizvode (aluminijum, gvožđe i čelik, cement, đubriva i vodonik) ne bi se odmah naplaćivale pune cene emitovanog ugljenika, već se obaveze računaju po formuli koja prati stopu ukidanja besplatnih dozvola za proizvođače u EU.

Emisije koje podležu ovoj taksi se računaju kao razlika između ukupnih emisija i referentne vrednosti emisija za dati proizvod (tzv. benchmark) – s tim što će se značaj ovih referentnih vrednosti u formuli postepeno smanjivati zbog množenja sa odgovarajućim CBAM faktorom. U 2026. ovaj korektivni faktor će iznositi 0,975, u 2027. godini 0,95 uz postepeno smanjivanje do nule u 2034.

Može se, uz određene ograde, ipak pretpostaviti da će trošak do 2034. nastaviti da raste – jer u periodu 2030-2034. ne samo što će postepeno doći do pune naplate emisija u proizvodnji, već se očekuje i snažan rast cene emitovanog CO₂. Zbog rastućih troškova CBAM-a cena određenih proizvoda iz Srbije na EU tržištu verovatno će primetno da se poveća u srednjem roku, računica je Fiskalnog saveta.

„U 2026. troškovi ugljenika koje će EU naplaćivati za obuhvaćene proizvode iz Srbije (bez el. energije) neće mnogo opteretiti domaći izvoz – njihov relativni značaj kretaće se u rasponu od oko dva odsto tržišne cene aluminijuma do oko 18 odsto cementa. To npr. znači da bi se za svakih 100 evra izvoza aluminijuma iz Srbije u EU, plaćao dodatni trošak za emisije CO₂ od dva evra, a u slučaju cementa oko 18 evra (što je naizgled veliki trošak, ali trebalo bi imati u vidu da Srbija izvozi male količine cementa u EU),“ stoji u analizi.

Glavni razlog za tako niske troškove u 2026. godini je to što će EU u toj početnoj godini naplaćivati manji deo ukupnih ugrađenih emisija CO₂. Međutim, procene Fiskalnog saveta pokazuju da bi troškovi CBAM-a mogli do 2030. u proseku osetnije da porastu: gvožđe i čelik za 15-20 odsto, đubriva za 10-15 odsto, aluminijum za oko 5 odsto, a cement za čak oko 50 odsto. Takvi troškovi CO₂ teško će moći da se apsorbuju samo povećanjem efikasnosti proizvodnje, već će se nužno prelivati u više izvozne cene srpskih proizvoda na tržištu EU, kažu iz Saveta.

Računice Fiskalnog saveta pokazuju da će CBAM proizvodi iz Srbije poskupeti nešto više od EU konkurenata, usled većih emisija, ali će ta razlika ostati podnošljiva. U srednjem roku kretaće se u rasponu od četiri do šest odsto vrednosti proizvoda. To jeste značajno, ali ne i dramatično, a može se dodatno ublažiti ukoliko domaća preduzeća ubrzaju ulaganja u dekarbonizaciju, stava su ekonomisti.

Šta može da se uradi?

Država bi trebalo da preuzme važnu ulogu kako bi obezbedila da proces prilagođavanja domaće privrede na EU klimatske politike protekne efikasno i bez nepotrebnih gubitaka. Iz saveta kažu da bi to moglo da se obezbedi ukoliko bi sistema monitoringa, izveštavanja i verifikacije emisija gasova sa efektom staklene bašte (MRVA) postao do kraja 2025. potpuno operativan. To je važno, prema njihovom mišljenju,  kako bi se obaveze po osnovu CBAM-a za izvoz srpskih dobara u EU obračunavale na osnovu stvarnih emisija, a ne na osnovu podrazumevanih vrednosti koje su po pravilu nepovoljnije i mogle bi nepotrebno povećati troškove domaćih izvoznika.

Suštinski još važniji od administrativnih i tehničkih unapređenja jeste odgovarajući fiskalni odgovor države, kako objašnjavaju iz Fiskalnog saveta.

„Naime, princip CBAM-a je da se uvoznicima u EU naplaćuje emitovani ugljenik samo ukoliko u zemlji proizvodnje ne postoji ekvivalentan domaći mehanizam naplate. Drugim rečima, EU naplaćuje CBAM samo u meri u kojoj u zemlji izvoza takav trošak nije već plaćen. Dakle, Srbija bi uvođenjem naplate emisija CO₂ zadržala prihode u sopstvenom budžetu i za isti iznos bi se umanjile obaveze koje bi se uplaćivale u budžet EU prilikom izvoza. Na taj način izbeglo bi se da sredstva koja mogu biti iskorišćena za podršku energetskoj tranziciji i zelenim investicijama u Srbiji odlaze van zemlje;“ objašnjavau ekonomisti Saveta.

Kako ocenjuju iz Saveta, u ovom trenutku najcelishodnije rešenje uvođenje domaćeg poreza na ugljenik, što prepoznaju i relevantne nacionalne strategije.

„Integrisani nacionalni energetski i klimatski plan INEKP predviđa da će cena emitovanog CO₂ u 2027. iznositi relativno niskih 4 evra po toni emisija, uz porast na 40 evra po toni u 2030. godini. Posledično, fiskalni efekti uvođenja domaćeg poreza naugljenik ne bi bili bilansno preterano bitni u periodu 2026-2029, ali bi od 2030. mogli porasti na oko 220 miliona evra godišnje. U ovaj obračun nije uključeno potencijalno oporezivanje emitovanog ugljenika u proizvodnji električne energije, a ukoliko bi se i ovaj sektor uključio, ukupan fiskalni prihod ovog poreza u 2030. dostigao bi 1,5 milijardi evra godišnje“, navode iz Saveta.

Ovaj podatak dobro ilustruje ogroman značaj sektora proizvodnje električne energije za klimatske politike kao i veličinu emisija koje generiše EPS.

Upravo zato je potrebno da se za njega pažljivo sagledaju sve mogućnosti i izabere optimalan model koji će, s jedne strane, biti u skladu s EU klimatskom politikom, a s druge strane zaštititi domaću proizvodnju i omogućiti realističan period za energetsku tranziciju, zaključuju iz Fiskalnog saveta.

Prema INEKP-u, kako podsećaju iz saveta, do 2030. biće potrebno gotovo 30 milijardi evra ulaganja u brojne aktivnosti i za njih bi javni sektor trebalo da obezbedi najveći deo sredstava – za izgradnju novih kapaciteta iz obnovljivih izvora, sisteme daljinskog grejanja, modernizaciju energetske infrastrukture, zaštitu životne sredine, fiskalne mehanizme podsticaja privredi za dekarbonizaciju proizvodnje i drugo.

EPS-ova struja bi mogla da poskupi za oko 60 odsto na tržištu EU zbog novih CBAM propisa: Fiskalni savet