Gde nestaje novac za kulturu?

Prirodu svake vlasti možete prepoznati po njenom odnosu prema kulturi i obrazovanju. Kada pogledate koliki procenat budžeta ide za kulturu i obrazovanje, a koliki za policiju i vojsku – drugi indikatori vam nisu ni potrebni, ocenjuje Predrag Cvetičanin, autor knjige „Vežbe iz anatomije kulture“, koja se bavi skorašnjom istorijom (ne)ulaganja u srpsku kulturu.

Cvetičanin je vanredni profesor Fakulteta umetnosti u Nišu, predavač na UNESCO katedri za kulturnu politiku i menadžment u Beogradu i rukovodilac Centra za empirijske studije kulture jugoistočne Evrope, a u razgovoru za Novu ekonomiju nas vodi na „budžetsko putovanje“ koje pokušava da otkrije: gde nestaje novac za kulturu i zašto ga nema jednako za sve kulturne aktere u našoj zemlji?

VIŠE PARA U BUDŽETU, ALI MANJE ZA KULTURU

Naš sagovornik ukazuje da, uprkos povećanjima ukupnog budžeta i budžeta Ministarstva kulture tokom protekle decenije, Srbija i dalje izdvaja vrlo malo novca za ovu oblast – kako procentualno, tako i po glavi stanovnika. Prema njegovim rečima, procenat izdvajanja za kulturu 2025. godine (od oko 0,64%) zapravo je manji nego što je bio 2015. godine (kada je iznosio 0,70%).

„Istraživanje koje je sprovedeno 2019. godine pokazuje da, iako Srbija ima drugi najveći ukupni budžet za kulturu u regionu (posle Hrvatske), ona procentualno izdvaja najmanje sredstava za te namene od svih zemalja (u susedstvu). Te godine je na republičkom nivou za te namene uložila 13 evra po glavi stanovnika, što je bilo šest puta manje nego u Sloveniji (79 evra), tri puta manje nego u Hrvatskoj (39 evra) ili Crnoj Gori (36 evra), kao i dva puta manje nego u Severnoj Makedoniji (28 evra). U sličnom istraživanju, čiji su rezultati objavljeni 2023. godine, videlo se da su Hrvatska i Slovenija dodatno uvećale razliku u ulaganjima u kulturu po glavi stanovnika u odnosu na Srbiju. Slovenija je u toj godini izdvojila čak 115 evra po glavi stanovnika, Hrvatska 109 evra, a Srbija 18 evra“, dodaje Cvetičanin.

SISTEM ZA ODABRANE: BUDŽET KAO PRIVID FUNKCIONALNIH INSTITUCIJA

Prema njegovim rečima, poseban problem predstavlja način raspodele budžeta za kulturu. Naime, sistem u Srbiji usmeren je na održavanje funkcionisanja ustanova kulture, dok za sve ostale kulturne aktere ne ostaje gotovo ništa.

Tako čitavih 60 do 70 odsto budžeta resornog ministarstva odlazi na finansiranje republičkih ustanova kulture. Slična je situacija i sa Pokrajinskim sekretarijatom za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama Vojvodine, ali i na lokalnom nivou. Primera radi, u Kragujevcu je lane 92 odsto, a u Leskovcu 97 odsto budžeta za kulturu otišlo na finansiranje rada gradskih kulturnih ustanova.

„U periodu od 2018. do 2024. godine, na konkursima Ministarstva kulture u oblasti savremene kulture i umetnosti za podršku projektima aktera iz civilnog sektora – oko 550 aktivnih nevladinih organizacija kojima je kultura primarna delatnost, oko 1.000 kulturno-umetničkih društava i 34 strukovna udruženja umetnika – izdvajano je manje od dva odsto budžeta“, dodaje Cvetičanin, koji (da bi izbegao zabunu) dodaje i da ustanove kulture takođe rade u jako lošim uslovima, „sa veoma niskim platama, često rashodovanom opremom i u ruševnim zgradama“.

KONKURSI BEZ KONKURENCIJE: KO ZAPRAVO DOBIJA NOVAC?

Tri su osnovna načina zloupotrebe sredstava za kulturu, tvrdi Cvetičanin. Kao prvo, novac iz budžeta za kulturu se rasipa kroz podršku „sumnjivim“ projektima i projektima nerezidentnih organizacija. Drugo, sredstava za kulturu rasipaju se kroz podršku na konkursima za „predatorske organizacije“. I treće, budžetski novac za kulturu neracionalno se troši na osnovu diskrecionih prava ministra i ostalih donosilaca odluka.

Prema njegovim rečima, na konkursima Ministarstva, Pokrajinskog sekretarijata i konkursima lokalnih samouprava ogromna sredstva se daju, iz godine u godinu, onome što on naziva „sumnjivim projektima“.

Cvetičanin među „sumnjive“ projekte ubraja one koje podnose organizacije koje nisu registrovane u APR-u, koje nemaju finansijske izveštaje za prethodnu godinu ili ikakve prethodne aktivnosti, zatim projekte organizacija koje se ne bave kulturom (nego trgovinom, biznisom, poljoprivredom). Tu su i projekti organizacija koje su osnovane neposredno pred konkurs, a u nekim slučajevima i nakon što je konkurs raspisan…

„U većini ovih slučajeva radi se o fantomskim organizacijama, koje su u vezi sa političkim partijama, koje uzmu novac i sledeće godine nestanu“, smatra Cvetičanin. On dodaje da su, samo u periodu od 2022. do 2024. godine, Ministarstvo kulture, nadležni Pokrajinski sekretarijat, Sekretarijat za kulturu Grada Beograda i Uprava za kulturu Grada Novog Sada podržali 284 ovakva „sumnjiva” projekta, sa ukupno 325,66 miliona dinara (odnosno približno 2,78 miliona evra).

ODNOS KOJI OVA VLAST POKAZUJE PREMA OBRAZOVANJU I KULTURI NIJE SLUČAJAN. ONI SU NJIHOVI NEPRIJATELJI

U slučaju Pokrajinskog sekretarijata, posebno u slučaju konkursa za filmsku umetnost, već godinama se budžetski novac dodeljuje „nerezidentima” – odnosno organizacijama koje nisu registrovane u Vojvodini, niti u njoj realizuju projekte.

Tako je, samo tokom 2023. godine, od 60 miliona dinara ukupnog budžeta Pokrajinskog sekretarijata za kulturu namenjenog projektima iz filmske umetnosti čak 39 miliona dinara otišlo preduzećima iz uže Srbije, a preostalih 21 milion organizacijama iz Vojvodine.

Na prošlogodišnjem konkursu Pokrajinskog sekretarijata, od 65 miliona dinara namenjenih „sedmoj umetnosti“ približno 37,5 miliona dobila su firme iz Beograda.

DISKRECIONI FONDOVI I „TIHA“ RASPODELA

„Još jedan problem jeste postojanje ’predatorskih organizacija‘, koje već godinama dobijaju ogroman deo ’kolača’ na svim konkursima, kao ’zagarantovana‘ sredstva, čime svim ostalim učesnicima ostavljaju samo mrvice“, ističe Cvetičanin.

Primer kojim ilustruje ovaj problem jesu konkursi države, pokrajine, Beograda i Novog Sada od 2019. do 2024. godine, na kojima je prosečan grant bio 450.000 dinara. Od tog proseka dosta odskaču (samo da navedemo neke) Beogradski festival igre koji je podržan sa 67,5 miliona dinara, Zillion film d.o.o. koji je dobio 51,35 miliona dinara, Rasta International d.o.o. sa 47,6 miliona dinara ili Contrast Studios sa 27 miliona dinara.

„Poseban kuriozitet je to što, s obzirom na to da su svi oni registrovani u Beogradu, na nekim od ovih konkursa uopšte nemaju pravo da učestvuju.“
Ozbiljan strukturalni problem predstavlja i dodeljivanje sredstava mimo konkursa na osnovu diskrecionog prava ministra kulture i drugih donosilaca odluka, na pokrajinskom i lokalnom nivou. Navodno se radi o fondovima koji se dodeljuju u vanrednim situacijama, iz kojih se finansiraju „izuzetno važni projekti“ koje „nije bilo moguće unapred planirati“ i „za hitne intervencije i radove koji se mogu pojaviti tokom godine usled nepredviđenih okolnosti, elementarnih nepogoda i slično“, pojašnjava Cvetičanin.

Međutim, podaci dobijeni od Ministarstva kulture na osnovu zahteva za pristup informacijama od javnog značaja pokazali su da se radi o svojevrsnom „konkursu bez konkursa”, putem kakvih je samo u 2022. godini i prvoj polovini 2023. godine podržano 228 projekata sa 280,2 miliona dinara (oko 2,4 miliona evra).

„Nije problem samo to što se sredstva dodeljuju mimo konkursa, već i to što javnost nema nikakav uvid u to kome su dodeljena sredstva, iz kog razloga su dodeljena i u kom iznosu – makar u formi godišnjih izveštaja“, konstatuje Cvetičanin.

TRENUTNO JE „STANJE REDOVNO“

I ove godine je, nažalost, situacija „redovna“ – od ionako malog budžeta za kulturu, Vlada Srbije je početkom februara, prenosom u budžetsku rezervu, Ministarstvu kulture oduzela još 371,57 miliona dinara.

Samo ovim potezom je budžet za 34 reprezentativna udruženja umetnika smanjen za čitavih 25 odsto (sa 65 miliona na 48,75 miliona dinara).

OKO 550 NEVLADINIH ORGANIZACIJA KOJIMA JE KULTURA PRIMARNA DELATNOST, 1.000 KULTURNO-UMETNIČKIH DRUŠTAVA I 34 STRUKOVNA UDRUŽENJA UMETNIKA ZAJEDNIČKI DOBIJAJU MANJE OD DVA ODSTO BUDŽETA

Na jedinom konkursu za finansiranje projekata u kulturi koji je ove godine realizovan (Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama) novina je što, na primer, nije bilo novca za jubilarno 70. Sterijino pozorje, za 74. Festival profesionalnih pozorišta Vojvodine, za 12. Šekspir festival, za Festival studentskog pozorišta koji organizuje Akademija umetnosti iz Novog Sada ili za Exit festival…

Ali je, napominje Cvetičanin, od ukupno 80 miliona dinara namenjenih za filmsku umetnost, 61 milion ponovo dodeljen kompanijama iz uže Srbije, a dva najveća granta dobile su kompanije Zillion film d.o.o. iz Beograda za film „Vera Kroner“ (14 miliona dinara) i Contrast Studios iz Beograda (8,4 miliona dinara) za film „Čuvar ikone Svetog Đorđa“.

Istovremeno, na konkursu u oblasti scenske umetnosti, i ove godine Vojvodina je najveći grant dodelila Beogradskom festivalu igre (pet miliona dinara).

KULTURA KAO NEPRIJATELJ VLASTI

Sekretarijat za kulturu Beograda, po treći put u poslednjih šest godina, nije raspisao konkurs za finansiranje projekata u oblasti kulture. Tokom pandemije korona virusa, odnosno 2020. godine, umetnicima i kulturnim radnicima je pomoć bila neophodna, jer im je zbog zabrane javnih okupljanja bilo onemogućeno da rade.

Uprkos tome, rukovodstvo Beograda odlučilo je da odustane od konkursa za finansiranje i sufinansiranje projekata u oblasti kulture jer za to „nije bilo uslova“.

Taj novac je bio preusmeren na plate za 309 honorarnih saradnika ustanova kulture u Beogradu.

U 2024. godini obrazloženje je bilo da je Grad Beograd zbog vanrednih izbora bio u „privremenom finansiranju“ punih devet meseci, te da „nakon donošenja gradskog budžeta 1. jula 2024. godine nije ostalo dovoljno vremena da se konkurs regularno sprovede“.

A ove godine je izgovor to što „pojedini članovi stručnih komisija koje su obrazovane za izbor projekata u 2025. godini (…) podneli ostavke“.

I dalje ne znamo za šta je novac namenjen tim konkursima potrošen.

„U svim modernim društvima, ključni kanal vertikalne društvene pokretljivosti je obrazovanje. Oni koji kroz obrazovani proces pokažu najbolje rezultate, oni dobiju priliku da se zaposle i da napreduju. Kod nas nije tako. Ključni kanal društvene pokretljivosti je klijentelizam. Možete biti najbolji učenik i student, ukoliko niste član partije ili nemate neku drugu rođačko-kumovsko-zemljačku vezu, nikada se nećete zaposliti, ili napredovati na poslu. U takvom modelu, oni koji na osnovu obrazovanja i generalno kulturnog kapitala pretenduju na ‘njihova mesta’, smatraju se neprijateljima. Utoliko, odnos koji ova vlast u Srbiji pokazuje prema obrazovanju i kulturi nije slučajan. Oni su njihovi neprijatelji“, smatra Predrag Cvetičanin.