Na kraju, moramo da odlučimo ko će kontrolisati informacionu infrastrukturu. Nerealno je, a verovatno i nepoželjno, zamišljati da se tehnologija u potpunosti ukloni iz javnog života. Ali možemo i moramo ponovo da razmislimo o ulozi koju ona igra i čijim interesima služi.
Ovog maja, u Zambiji se održavaju Svetski dan slobode medija pod okriljem UNESCO-a i RightsCon konferencija, u atmosferi duboke zabrinutosti za budućnost novinarstva i za to da li išta nalik zajedničkom digitalnom javnom prostoru može opstati u narednoj deceniji.
Postoji mnogo načina na koje bi obe ove stvari mogle lako nestati. Generativna veštačka inteligencija je samo najnoviji mehanizam koji dodatno udaljava novinarstvo od održivosti, ali bi mogla biti i najrazornija do sada. Sve češće, AI sistemi stoje između redakcija i publike, odgovarajući korisnicima direktno umesto da ih upućuju na originalno novinarsko izveštavanje. U tom procesu brišu razlike, prikupljaju sadržaj bez pristanka i mešaju činjenice, spekulacije i otvorene neistine u rezultate koje je teško proveriti, a lako njima manipulisati. Za medije koji se već bore da dopru do publike i budu pravično plaćeni, ovo dodatno podriva poverenje, odgovornost i vidljivost.
Istovremeno, priča nije jednostavna. Za redakcije sa ograničenim resursima, naročito u zemljama sa niskim i srednjim prihodima, AI može biti zaista koristan. Može pomoći urednicima da brzo analiziraju podatke o publici, prevode sadržaj na više lokalnih jezika, pretražuju velike skupove podataka za istraživački rad i automatizuju radno intenzivne zadatke koje mali timovi jednostavno nemaju kapacitet da obave.
Ove koristi su važne. Medijske organizacije širom Afrike, Azije i Latinske Amerike već koriste AI na pragmatične, često oprezne načine i nastaviće to da rade. Ignorisanje te realnosti značilo bi prepustiti budućnost novinarstva akterima koji su daleko manje zabrinuti za javni interes ili demokratsku odgovornost.
Ali u asimetričnom informacionom ekosistemu, gde se održivost medija sistematski i namerno potkopava slabim politikama, ekstraktivnom tehnologijom i kontinuiranim političkim napadima, generativna i agentska veštačka inteligencija rizikuje da razbije već krhke veze između novinara i zajednica kojima služe. U tim odnosima živi poverenje. Kada se oni prekinu, novinarstvo gubi relevantnost, a javni život gubi zajednički osećaj stvarnosti. Kreativnost, individualnost i nijanse bivaju potisnute na margine, upravo u trenutku kada je novinarstvo potrebnije nego ikada.
Ovo nije samo problem medija. A sve to je pre nego što uopšte razmotrimo šta to znači za demokratiju, političko učešće i međunarodnu diplomatiju. Nekontrolisano širenje dezinformacija i govora mržnje generisanih veštačkom inteligencijom već nagriza političko učešće i međunarodnu diplomatiju. Ono urušava zajedničke narative koji su društvima potrebni da se suoče sa izazovima koji ne poznaju granice: klimatske promene, sukobi, javno zdravlje. Bez pouzdanih informacija i bez prostora u kojima ljudi osećaju da su saslušani, demokratsko donošenje odluka postaje nemoguće.
Na kraju, moramo odlučiti ko kontroliše informacionu infrastrukturu. Nerealno je, a verovatno i nepoželjno, zamisliti da se tehnologija u potpunosti ukloni iz javnog života. Ali možemo i moramo ponovo razmisliti o njenoj ulozi i interesima kojima služi.
Neka od rešenja za ove digitalne probleme mogu zapravo doći iz analognog doba. Ona leže u ponovnoj izgradnji ličnih odnosa, razumevanju lokalnih potreba i ulaganju vremena u poverenje zajednice — spor rad koji se ne može automatizovati.
Urednici iz Balobaki Check-a, sajta za proveru činjenica koji deluje u istočnom delu Demokratske Republike Kongo pogođenom sukobima, to su rano shvatili. Veliki deo informacija na koje su se ljudi oslanjali stizao je putem WhatsApp-a, često bez ikakvog načina da se proveri njihova tačnost. Tim je u početku pretpostavio da će deljenje pouzdanih vesti u tim grupama biti dovoljno. Nije bilo. Poverenje je počelo da se gradi tek kada su novinari počeli da provode vreme razgovarajući sa ljudima pojedinačno, prvo slušajući i tek onda zaslužujući pravo da im se veruje.
Ova vrsta novinarstva ne skalira se lako i ne uklapa se u modele zasnovane na platformama koje počivaju na eksploataciji i brzini. Ali upravo je to ono što je potrebno otpornim informacionim ekosistemima.
Projekat Kontinuum gradi globalni pokret oko ove ideje: da novinarstvo zasnovano na ljudskoj povezanosti, inkluziji i relevantnosti zaslužuje dugoročnu podršku — od donatora, donosilaca politika i same javnosti. Radi se o prepoznavanju da tehnologija treba da ojača, a ne oslabi veze između ljudi i pouzdanih informacija.
To zahteva pristup koji uključuje celo društvo i medijske organizacije ne mogu same da nose taj teret. Nosioci javnih funkcija moraju se pozabaviti licenciranjem sadržaja, zaštitom podataka i konkurencijom na načine koji ne učvršćuju dodatno moć platformi. Tehnološke kompanije moraju biti pod pritiskom i regulisane kako bi odgovarale za sistemsku štetu koju njihovi proizvodi uzrokuju. Donatori bi trebalo da ulažu u neupadljiv, dugoročan rad na održavanju pluralističkih, etičkih i bezbednih digitalnih javnih prostora.
Postoji i hitan posao unutar samog medijskog sektora. Umesto da pasivno upija svaki novi tehnološki šok, novinarstvo mora aktivno da oblikuje način na koji se AI razvija i primenjuje. To uključuje podršku alatima razvijenim u redakcijama za borbu protiv pogrešnih i lažnih informacija, finansiranje saradnji i grantova koji podstiču inkluziju, uvođenje AI pismenosti u obrazovanje novinara i obezbeđivanje da se glas medija čuje u političkim debatama koje će oblikovati narednu generaciju informacione infrastrukture.
Moramo ulagati u okruženja u kojima se čuje mnogo glasova, gde ljudi mogu donositi informisane odluke o sopstvenim životima i gde nezavisno novinarstvo ostaje građanska i humanitarna linija spasa.
Budućnost informacija uključivaće veštačku inteligenciju, ali da li će ona služiti demokratiji ili je nagrizati i dalje je otvoreno pitanje. Odgovor će zavisiti od izbora koje svi donosimo: o ulaganjima, regulaciji, saradnji i, iznad svega, o vrednosti koju pridajemo novinarstvu koje ljude vidi ne kao podatke, već kao građane.
Otvorena medijska konferencija Nove ekonomije: Da li će veštačka inteligencija da zameni novinare?
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
U Srbiji bi uskoro mogao da bude usvojen prvi zakon koji bi regulisao status roditelja negovatelja, čime bi po prvi put ovaj problem dobio pravni okvir. Ipak, nacrt Zakona o roditeljima negovateljima ima i s...
Priče i analize Branko Krsmanović
Šetnjom ili vožnjom bicikla po gradu građani mogu da "zarade" sadnice za drvo, vaučere za prodavnice i bioskope. Na jednom mestu mogu da prijave problem ili da se informišu o servisnim informacijama. Sve to ...
Bezuslovno usklađivanje penzija 100 odsto sa rastom zarada nije finansijski održivo. Ukoliko bi se penzije bezuslovno i isključivo usklađivale 100 odsto sa rastom zarada, odnos prosečne penzije i plate se ne...
Press akademija Priče i analize Ivona Živković
Starost bi trebalo da bude vreme dostojanstva, a za mnoge je postala vreme straha. Nasilje nad starijim osobama prisutno je u svim društvenim slojevima - u urbanim sredinama i ruralnim krajevima, među intele...
PREMIUM sadržaji na platformi NovaEkonomija.rs Inforamcije koje imaju dodatnu vrednost
POGLEDAJ SVE
