„Kada se vratimo kući, verujemo u sebe više“: Kako zapravo izgleda studiranje u inostranstvu

Studiranje u inostranstvu za mnoge studente iz Srbije nije značajno samo zbog stečenih znanja, već i zato što je u pitanju iskustvo koje može u potpunosti da im promeni pogled na svet. Razlika na kraju studija ne vidi se samo u kvalitetu nastave, već i u odnosima između studenata i profesora, ali i mogućnosti da se stečeno znanje odmah primeni u praksi. Upravo tako studiranje u Finskoj opisuje Lora Milutinović, istoričarka umetnosti koja se školovala na Univerzitetu umetnosti u Helsinkiju.

Lora Milutinović prvi put je otišla u Finsku 2019. godine, preko organizacije Mladi istraživači Srbije, koja je članica različitih evropskih mreža, poput Mladih za životnu sredinu Evrope i Alijanse evropskih volonterskih servisa. Ona je tada učestvovala u tronedeljnom volonterskom kampu.

Tada je shvatila da želi da studira upravo tamo, te je upisala Univerzitet umetnosti u Helsinkiju. Tokom EU nedelje mogućnosti, Milutinović je podelila svoje iskustvo, a sada za Novu ekonomiju govori o tome koliko je teško uklopiti se, kakve emocije osećaju studenti u inostranstvu, ali i šta je najbolje što finski obrazovni sistem ima da ponudi.

Koje su najveće razlike u obrazovnom sistemu Finske i Srbije?

Sada kada imam malo bolju perspektivu, rekla bih da su najveće razlike u poverenju između studenata i profesora, kao i u prilikama da se stekne iskustvo na fakultetu. Profesori u Finskoj su veoma cenjeni u društvu i najčešće ih odlikuje profil vrsnih stručnjaka koji su uložili dodatni trud i vreme kako bi stekli pedagoške veštine. Naravno, nisu svi takvi, ali to je standard koji se može očekivati i koji, ako na trenutak dozvolimo sebi da razmišljamo kao Finci – treba očekivati. Takvi profesori odlično poznaju svoju struku i dozvoljavaju studentima slobodu u istraživanju, jer osim što to ohrabri studente, takva odluka i pokazuje znanje profesora koji razumeju temu dovoljno da bi, osim kurikuluma, savladali i dodatne teme koje zanimaju studente ili su relevantne. Ovo je bilo posebno očigledno kada su u pitanju strani studenti koji donose svoje perspektive, ideje i iskustva.

Drugi aspekt je što fakulteti dozvoljavaju prilike da se znanje odmah primeni. Ja sam na taj način nakon godinu dana studiranja menadžmenta umetnosti imala priliku da kreiram svoj podkast o iskustvima studenata umetničkih fakulteta. Svaki korak produkcije je bio izveden unutar fakulteta koji je, kao i maltene svi drugi državni fakulteti, meni izgledao kao svemirski brod. Podkast se zove Taide Talks (Umetnost govori) i dostupan je još uvek. Mislim da je to ogromna prednost, jer mnogi ljudi tek shvate čime žele da se bave kada i steknu neko prvo iskustvo. Moja prilika je bila još više posebna jer sam svoj projekat ostvarila u bezbednoj sredini gde je bilo podrške, a ne osuđivanja. Ja sam sve to uspela, a čak nisam ni Finkinja. Ne mogu ni da zamislim kakve sve prilike imaju Finci, divno!

Koliko je bilo teško uklopiti se?

Mislim da ne preterujem kada kažem da je bilo izuzetno teško. Osim jezičke barijere, tu je bila i doslovno ogromna udaljenost od porodice. Svaki dan je bio pun neverice kada sam gledala na Google maps aplikaciji gde se nalazim i kada sam proveravala vremensku prognozu. Kolege na master programu su većinski bile iz Finske i mnogo starije i nije bilo društvenog aspekta kakvom sam se nadala. To su bili skroz okej ljudi, koji su, iako su imali svoje karijere, hteli da nauče nešto novo. Imali su svoje živote i svoje porodice i nisu imali vremena za izlete i druženja. Ostali mladi studenti su imali drugačije rasporede i ja sam se našla u dosta usamljenoj situaciji.

Vremenom je to postajalo lakše i upoznala sam, pre svega, ostale strane studente u sličnoj situaciji. Država je izuzetno logična i sve funkcioniše dosta dobro, tako da mi je bilo lako da razumem šta je gde i kako svakodnevnica funkcioniše. Sve u svemu – sam grad Helsinki je bio moje društvo prvih par meseci i to smatram jedinstvenim iskustvom. Još uvek ga smatram drugom kućom i izuzetno mi je drag, jer je to strpljiv grad koji me je čuvao dok sam ja tražila sebe i svoj put.

Da li ste nekada preispitivali svoju odluku da studirate u inostranstvu? 

Poznato je da studenti iz inostranstva prolaze kroz različite emocije – to je u početku smena euforije, uzbuđenja i nagle melanholije. Na to su nas upozorili profesori tokom uvodne nedelje. Konkretno, ja nisam sumnjala u svoju odluku o dolasku, ali jesam sumnjala u sebe, pitala sam se šta ću uspeti dalje da uradim i kako ću izgraditi svoj put kada mi ova smela odiseja nije išla baš po planu. To je normalna reakcija i put ličnog razvoja. Istina je da je uz severnjačke tamne zime sve teže, ali kao neko ko ima svoju duhovnost, trudila sam se da na to gledam kao na neki evolutivni korak. Moje obrazovanje iz Srbije je bilo odlično, pa sam mogla da se fokusiram da aspekte ličnog i akademskog razvoja bez pritiska oko gradiva koje učim.

Šta Vam je bilo teže nego što ste očekivali, a šta Vas je pozitivno iznenadilo u studiranju u Finskoj?

Teže je bilo razumeti finski humor, način i dinamiku razgovora, društvene norme kao što su pozdravljanje i definicije prijateljstva. Moji drugari su tokom tih prvih par meseci bili većinski iz Mađarske, Hrvatske, Italije, Nemačke i Kine. Naravno, bilo je i par Finaca sa kojima sam se na kraju združila, ali sam pre toga prošla kroz faze koje su mi pomagale da ih bolje razumem. Ostala sam u kontaktu i sa par ljudi iz Finske, mojih par tzv. “finsko sunce” prijatelja koji su mi pomogli da razumem lepotu Finske, čak i kada je dan trajao svega par sati. Oni su podelili ljubav prema svom domu sa mnom i na tome sam im zauvek zahvalna.

Lakše mi je pala samostalnost, ali mislim da je to bio slučaj jer je država jednostavno savršeno logična. Takođe, svi razumeju osnove engleskog tako da mi je bilo jednostavno i pre nego što sam naučila osnove finskog. Joo, puhun suomea, mut vähän!

Kako Vas je iskustvo studiranja u inostranstvu promenilo?

Htela bih da kažem da je studiranje u inostranstvu pre svega jedna ogromna privilegija. Ne bi trebalo da bude tako, ali jeste. Tokom tih godinu i po dana, upoznala sam sebe kroz situacije kakve mi se najverovatnije ne bi desile u mom rodnom gradu. Neke su bile divne, neke izazovne, a neke prosto neočekivane, ali nakon tih par situacija verujem više sebi za situacije koje me tek čekaju, bilo one u Srbiji, Finskoj ili na nekom drugom mestu. Naravno, kao i svaki student koji studira van rodnog grada, naučila sam da živim sama, ali i sa drugima. Međutim, jer je moje iskustvo bilo u Finskoj – kada kažem sama, to je ponekada podrazumevalo da i po par dana ne pričam ni sa kime i da “guknem” tek kada me uveče prepadne jedan od hiljade zečeva koji žive u Helsinkiju. Naučila sam da budem sama, ali ne usamljena, što je teško naučiti u buci 21. veka. Bilo je tu padova (ponekada doslovno sa bicikla pravo na led) i uspona (kao kada sam dobila posao u galeriji na ostrvu), ali sve vreme me je vodila neka snaga severa i to je nešto što samo taj deo sveta može da ponudi.

Studiranje u inostranstvu studente osposobi na samostalni život, ali im takođe i pruži iskustva koja su specifična za taj deo sveta, a to je nekome kao sto sam ja bilo dragoceno.

I na kraju, verujem da bi se svaki student koji je bio u inostranstvu složio – kada se vratimo, ne verujemo u sve tek tako, ali verujemo daleko više u sebe. E, to je kompletno obrazovanje.

“Možeš i ti”: Kako je protekla EU nedelja mogućnosti