Nepisano je pravilo da se
ono što se voli, radi lako i bez napora, i da ta ljubav ne može da se sakrije. Dok lagano i s oduševljenjem pričaju o svojoj ljubimici, fizici, nauci koja je mnogima bila među teškim predmetima u školi, jasno je koliko je ovi momci zapravo vole, piše portal
Priče sa dušom.S njom su se prvi put sreli u šestom razredu i praktično od tada kreću sa takmičenjima po Srbiji, a kasnije i po svetu.
Mihajlo Sporić (20) i Dušan Đorđević (19) su među našim najboljim fizičarima i imaju mnogo toga zajedničkog. Obojicu su profesorke fizike u osnovnoj školi motivisale da počnu da se takmiče, jednog u Beogradu, drugog u Kraljevu, obojica su odabrali istu srednju školu – Matematičku gimnaziju, u jednom trenutku i isti fakultet – Fizički fakultet, a susretali su se i na takmičenjima.
Zanimljivo je da i jedan i drugi u svojim kolekcijama priznanja imaju po zlatnu medalju sa istog svetskog takmičenja. Reč o Međunarodnoj olimpijadi iz fizike u Cirihu, odakle je Mihajlo doneo zlatno odličje 2016, a Dušan isti uspeh napravio godinu dana kasnije, 2017. u Indoneziji.
Mihajlo je upisao dva fakulteta u Srbiji, Fizički i Elektrotehnički i trenutno studira na Kembridžu u Velikoj Britaniji, a Dušan je u Beogradu na Fizičkom fakultetu završio prvu i već odslušao predavanja na drugoj godini.
Oni su u Studentskom parku u Beogradu, nedaleko od njihovog fakulteta, ispričali svoju
Priču sa dušom i podsetili se trenutka kada su rešili da naprave #koraknapred u životu.
„Oduvek sam voleo istraživanje. Nisam siguran da rečima mogu da odgovorim na pitanje zbog čega volim fiziku. Lepo mi je išla u osnovnoj školi i poželeo sam da na njoj radim više nego na drugim predmetima. Kombinacija želje za radom i dosta uloženog truda donela je dobre rezultate na takmičenjima“, priča Dušan.
Prvi veliki uspeh napravio je na republičkom takmičenju, kao učenik šestog razreda kraljevačke Osnovne škole Braća Vilotijević. Već od naredne godine nagrade i medalje se nižu, a posebno po upisu u Matematičku gimnaziju. Kaže da mu je tamo mnogo pomogla i podržala ga u svemu, profesorka fizike i razredna Nataša Čaluković. Uz nju je, seća se, definitivno shvatio da će fizika biti njegov životni poziv.
Dve najznačajnije medalje su bronzana sa Međunarodne olimpijade iz fizike 2016. i zlatna 2017. godine. Tu su i bronza na Međunarodnoj olimpijadi iz astronomije 2016, kao i uspesi na rumunskom masteru iz fizike, internacionalnoj Žautikovskoj olimpijadi u Kazahstanu i Olimpijadi metropola u Moskvi.
I Mihajlu fizika nikad nije predstavljala umor. Njemu nije problem da sedne da uči, već da napravi pauzu. Svestan je da ne može sve znanje da stigne odjednom, ali i da će najinteresantnije i nauzbudljivije stvari doći vremenom, i to tokom istraživačkog rada.
U fiokama i na policama kuće porodice Sporić u Beogradu, između ostalih, stoje i zlatna medalja iz Kazahstana, master iz Rumunije i mnoge druge diplome.
„Fantastična profesorka iz moje škole Stevan Dukić na Karaburmi Snežana Ivanović uvek se trudila da nam drži dodatne časove i da nam objasni sve. Vodila nas je na takmičenja i zainteresovala za to. Tako sam u osmom razredu bio potpuno siguran da želim da upišem Matematičku gimnaziju“, priča Mihajlo, koji je ovu, jednu od naših najuspešnijih škola završio sa prosekom 5,00.
„Sada studiram prirodne nauke na Kembridžu. Tamo je program vrlo strog i mnogo se radi. Dva meseca imamo predavanja, pa mesec dana slobodno, kada dolazim u Srbiju. Prijavio sam se za upis odmah nakon završetka srednje škole, ali sam stipendiju dobio posle osvajanja Svetske olimpijade“, kaže Mihajlo, koji je završio prvu godinu i najbolji je student na njegovom smeru na koledžu.
I jedan i drugi su svesni da se mladi fizičari danas najbolje mogu usavršiti u inostranstvu. Mihajlo je zbog toga odabrao studije u Engleskoj, a Dušan se upisao na Kembridž, ali je po saznanju da nije dobio stipendiju pre godinu dana odustao od ponovnog konkurisanja za nju. Slažu se da bi u budućnosti voleli da se bave istraživačkim radom u oblasti fizike. Dušan dodaje da je važno usavršiti se negde preko, pa, ako je moguće, raditi u Srbiji.
Najveću podršku pružaju im roditelji i braće i sestre, a priznaju da je, kad su odabrali fiziku, bilo ljudi u okruženju koji su se pitali „Gde je tu novac?“.
„Nama je važno da su nas naši najbliži, kao i dobri matematičari i fizičari podržali i da im je bilo drago kada smo doneli medalje. Ima ljudi koji misle da fizika nije profitabilna, ali to nije bitno – uprkos svemu moj lični cilj oduvek je bila baš fizika, ne inženjerstvo“, kaže Dušan za
Priče sa dušom. Imaju li ovi zlatni momci hobije? Naravno. Dušan pohađa časove ruskog jezika, a Mihajlo svira klavir. Stižu i da izlaze i da se druže, a na jedno okupljanje sa prijateljima otišli su odmah posle intervjua za Priče sa dušom.
Na pitanje da li prate domaće televizijske programe i da li bi želeli da mladi, obrazovani ljudi dobiju više prostora u medijima, oni kažu:
„Ne pratim previše, samo ponekad čujem od prijatelja šta se dešava. Ne volim eksponiranje“, kratko je odgovorio Mihajlo.
„Ja radim svoj posao i to mi je najvažnije. Nadam da ćemo i mi jednog dana biti na televizijama“, iskren je Dušan.
