Teško je nabrojati koliko je pesama napisano o vojvođanskim salašima. Ipak, najviše njih poteklo je sa severozapada Bačke, to jest iz Sombora i okoline, gde je rođen i gde je odrastao Zvonko Bogdan, legenda naše tamburaške muzike. On je u međuvremenu postao Subotičanin, ali kako sam kaže ni po njegovom odlasku nije prestalo da se o salašima priča, peva, odnosno da se na njima živi i stvara, prenosi
portal Agrosmart. Ljubomorno čuvaju svoju zemlju i salaše
Nedavno je, kako prenosi
Dnevnik, somborsko Kulturno umetničko društvo „Vladimir Nazor“ objavilo monografiju „Moj Nenadić“, posvećenu možda i najpoznatijim somborskim „bokor“ salašima, odnosno ušorenim salašima. Smešteni na putu od Sombora ka Gakovu i tamo dalje ka Rastini na mađarskoj granici, ovi salaši su ostaloj somborskoj paoriji predstavljali uzor kako se imanje stiče i kako se voli i čuva plodna bačka zemlja od koje i te kako može da se živi.
Nekada su imali i školu
Nenadićani su nekada imali i svoju školu, koja je prvo spala na tek istureno odeljenje varoške osnovke, a zatim je zbog malog broja učenika koji žive na salašima škola zatvorena. Domaćin sa Nenadić-salaša, koji se pominju još u 17. veku Zvonko Lukić kaže da nije siguran u to da li neko uopšte razume šta znači za ljude koji žive od poljoprivrede, pa još na salašu, kad moraju više puta tokom dana, u sezoni poljskih radova ili van nje, da zbog dece ostavljaju poslove i automobilima ih voze u grad, a naročito je to nezgodno kada padne kiša, pa se po blatnjavom putu teško probiti do asfalta.
Na salašu se teško, ali lepo živi
S druge strane Lukić ističe da je na salašu teško, ali i lepo živeti, a kad se čovek bavi paorskim poslovima i stoku gaji, to je i najsvrsishodnije jer nikom ne smetaju stajsko đubrivo, traktori i kombajni. S obzirom na to da se više od pola salaša u Nenadiću nalazi, ne uz put, već preko kanala, gde postoje samo dva prelaza preko kojih može proći šleper sa repom izvađenom u ataru, onda se čovek s punim pravom pita kako opstati ovde.
Naslednici kao garancija opstanka gazdinstva
Mada, Zvonko Lukić je čovek u najboljim godinama, njemu je već stasala prva uzdanica, sin Boris, koji je posle završene Srednje poljoprivredne škole u Somboru ostao da sa ocem jede paorski hleb sa sedam kora. Ovaj mladić kaže da je veći deo njegovih školskih drugara ostao u poslu za koji su se obrazovali, pa već rade na svojim imanjima ili su nastavili na visokim školama agrarne struke. Kako se sada čini na salašu će ostati i Borisov mlađi brat David.
Uvek prisutna želja za unapređenjem imanja
Iako obrađuju oko 200 jutara zemlje, Lukići se ne žale preterano. Zahvaljujući predanosti poslu i želji da uvek unapređuje svoje imanje, uz kolege slične njemu, ugledne domaćine, Zvonko je obišao svet i video kako seljaci žive i rade u razvijenoj Evropi, pa mu nije jasno zašto kod nas ne može biti bolje, kad već rade isto ili više nego kolege u Evropskoj uniji. Lukić je pre svega okrenut ratarenju, a seća se da je nekada na salašu bilo i krava muzara. U štalama Zvonko drži samo junad, jer je, kako naglašava, to neka sigurnost, kad se već mora stalno zaduživati, da se ne zaostane u napretku grunta (imanja).
Letos nabavili i novi traktor
Lukić dodaje da se divi ljudima koji drže muzne krave i ostaju u poslu sa mlekom, jer nema veće robije za manje para. Zato on uzgaja samo junad, koju kao telad nabavlja u južnoj Srbiji, napominjući da ima muke s otkupljivačima, koji često znaju i da ucene čoveka, ali, ipak, dobro dođe svaki dinar kad si stalno u nekom kreditu. Zvonko kaže da su letos kupili i novi traktor, pa bikove mora da ima, ne samo zato što im je trenutno cena i nije tako loša, već banka gleda drugačije kada odlučuje o odobravanju kredita. Dodatna pogodnost je to što mu od goveda ostaje stajnjak, od kojeg nema ničeg boljeg za samu zemlju i zadržavanje humusa, jer onaj koji jede paorski hleb zna od čega mu zavise prinosi, ne samo ove godine već i narednih, ali i da ta zemlja ostaje njegovoj deci i unucima.
