Hiperlup, koji je osmislio biznismen i inovator Ilon Mask, trebalo bi da se kreće brzinom od 1.200 kilometara na sat. Ima li šanse da se preživi udes na toj brzini?
Evo tri moguća scenarija teških nesreća sa ovim transportnim projektom.
Za neke je ideja da se iz jednog do drugog mesta stiže brzinom od 1.200 kilometara na čas – predivna futuristička vizija. No, Hiperlup, magnetni voz koji se kreće kroz vakuumsku cev, projekat je koji nije imun na katastrofe. Šta bi moglo da se desi u najgorem slučaju? Kolika je verovatnoća da se u vožnji hiperlupom izgubi život?
Scenario 1: Isisani i usisani
Ovaj košmarni scenario zasad poznajemo samo iz filmova naučne fantastike u kojima se komora za izjednačavanje pritiska u svemirskim brodovima naglo otvorila i astronauti su bili katapultirani u beskonačni svemir.
Teoretski, putnike Hiperlupa bi mogla da zadesi slična sudbina. Jer, na kapsuli koja se kreće kroz cev mogla bi da se stvori napsrlina koja bi delovala poput naglo otvorenih vrata svemirskog broda. Ako bi kapsula u tom trenutku stajala, putnici bi popadali na pod kabine bez kiseonika. Šansu da prežive imali bi samo ako bi pomoć stigla za manje od šest minuta – to je krajnji rok u kojem mora da se počne sa merama oživljavanja.
Ako bi se kapsula u tom trenutku kretala brzinom od 1.200 kilometara na čas, putnici bi udarili u pod ili zidove brzinom od oko 300 metara u sekundi. To što bi od njih ostalo više bi podsećalo na slike Džeksona Poloka nego na ljude.
No, bez panike! Tim Flešover, rukovodilac razvojnog tima Hiperlupa na Tehnološkom univerzitetu u holandskom gradu Delftu, kaže da takav scenario nije verovatan – bar kada je reč o modelu koji projektuje njegov tim:
„Zidovi putničkog modula će biti debeli deset centimetara, dakle deblji od zidova putničkog aviona.“
A šta ako i tako debeo zid naprsne ili se u njemu stvori rupa?
„Tada bi u vakuumsku cev odmah mogao da se uvede vazduh i uspostavi normalan pritisak“, kaže Flešover.
Doduše, izjednačavanje pritiska bi mogao nakratko da proprati izuzetno jak vetar.
Scenario 2: Lančani sudar
Šta ako hiperlup koji je ispred drugog hiperlupa odjednom povuče kočnicu za slučaj opasnosti i zaustavi se? Zar onaj koji je pozadi neće da se zakuca u njega?
Pošto prema viziji tima iz Delfta svakih 30 sekundi na put polazi 50 putnika – to su dve kapsule u minutu – rizik od takvog sudara je realan. Takav udes bi za svih 100 učesnika verovatno bio fatalan. Ako jedna kapsula prestane da se kreće, kočnice su konstruisane tako da se sledeća kapsula zaustavlja u roku od 20 do 25 sekundi.
Da izračunamo na brzinu: ako jedna kapsula vozi 30 sekundi iza defektne kapsule, a u slučaju nezgode ima 25 sekundi do potpunog zaustavljanja, defektnoj kapsuli ostaje pet sekundi da pošalje informaciju o kvaru serveru koji će informisati narednu kapsulu u mreži. Nije baš umirujuće… Bežična mreža u cevi bi trebalo da dobro funkcioniše.
Scenario 3: Terorizam
Ako neko namerno uništi deo cevi? A hiperlup se tom delu približava ogromnom brzinom…
U viziji tima iz Delfta, koji trenutno rukovodi evropskim delom planiranja, oko 50 odsto trase bi bilo ispod zemlje a 50 odsto iznad – teoretski bi bar polovina trase bila zaštićena od terorističkih napada. Ali kako zaštititi drugu polovinu?
Odgovor je jednostavan: nikako.
„Cevi bi bile smeštene na stubove visoke pet metara“, kaže Flešover, „što znači da ih nije lako dohvatiti.“
Osim toga, naučnici planiraju da postave te cevi pored postojeće saobraćajne infrastrukture, što znači da bi one bile jasno vidljive i to bi olakšalo nadzor. No, kada bi deo trase bio namerno uništen, to bi bilo verovatno fatalno – no samo za jednu nesrećnu kapsulu i njenih 50 putnika. Druge kapsule bi se zaustavile ako kočioni sistem funkcioniše kao treba.
Da li bi ovaj, najgori mogući, scenario, bio zaista gori nego kada bi bio napadnut običan voz?
Znači… da se vozim hiperlupom?
Ako nekom od ovih „šta bi bilo kad bi bilo“ pripadne muka, nema brige! Kapsule hiperlupa će imati toalete!
Šalu na stranu: mi ljudi negujemo dugu tradiciju nepoverenja prema novim metodama transporta. A danas na mnoge takve metode gledamo kao na nešto što se samo po sebi razume. Flešover podseća da su ljudi pre 200 godina imali strah od vozova. Tada se verovalo da bi zbog brzine veće od 30 na sat čoveku mogla da prsne glava. Pa se onda ispostavilo da teza nije tačna.
Verovalo se i da će krave koje pasu u blizini železničke pruge zbog buke davati kiselo mleko. Sličnih teorija je pre 100 godina bilo i kada je reč o avionima. Sve su to bile gluposti. „Ljudi su se nekad pitali: zašto da putujemo brže, zašto da putujemo dalje?“, kaže Flešover:
„Isto važi i za hiperlup. Ali, on pruža toliko mogućnosti da bi bilo šteta da se one bar ne ispitaju“.
