Situacija u Venecueli je iz dana u dan sve lošija, a usred svega toga živi mali broj Srba ili potomaka srpskih imigranata. Kako žive, koga podržavaju i strahuju li za svoju budućnost?
Sumanuta inflacija, priče o potencijalnom građanskom ratu, mitinzi, kontramitinzi, dva predsednika i svet koji je, kako izgleda, odavno zauzeo strane.
Usred venecuelanske bure živi mali broj Srba i nešto više onih koji imaju srpsko poreklo.
Koliko tačno, ne zna se, ali jedan od njih je Aleksander Martinez – Solunac.
„Iz dana u dan je sve teže i teže“, kaže Martinez Solunac za BBC na srpskom.
„Inflacija je tolika da ne možemo da kupujemo osnovne namirnice, a desi se da, na primer, sir tri puta u toku dana menja cenu“, dodaje on, i sigurno mnogima u Srbiji vraća slike iz devedesetih.
Ima 47 godina, srpski ne govori, a živi u gradu Marakaju u saveznoj državi Aragva, na severu Venecuele.
Kako kaže, dok je bilo novca pravio je cerveza Balkanica – balkansko pivo.
Na etiketi je bio dvoglavi orao uz dve krigle i natpis „Samo nas sloga spasava“, ali toga više nema. Barem na neko vreme.
„Moj deda je iz Lapova, umro je 1991. godine, a baka je iz Strmena u Hrvatskoj“, počinje Martinez Solunac priču o porodici i njihovom putu u Latinsku Ameriku.
„Ona je još živa, ima skoro 91 godinu, ali nema nikoga – sve je izgubila od ruku ustaša, a roditelji su joj ubijeni u Jasenovcu“, dodaje.
Dragoslav Solunac i Stoja Drakulić su preživeli logor i prinudni rad, a već 1947. godine, u izbegličkom kampu u nemačkom Rozenhajmu, rođena je njegova majka Dušanka.
„Iste godine su baba i deda došli u Venecuelu“.
Kako navodi, porodica sa očeve strane je poreklom sa Kanarskih ostrva, a majka mu je umrla 2010. godine od raka.
„Ja sam jedini u porodici koji je prikupio sve njihove priče“.
A koliko je Srba u Venecueli?
„Nema mnogo… Imamo dve crkve, jednu u Karakasu, prestonici Venecuele, i jednu u mom gradu Marakaju“, ističe Martinez Solunac.
Kad kaže „mi“ govori i za Srbe i za Venecuelance, što i nije tako čudno za nekoga sa dva prezimena – latinoameričkim i srpskim.
Kralj Pedro
Martinez Solunac ističe da su njegovi baba i deda bili među osnivačima Club Serbio de Aragua e Iglesia Ortodoxa San Juan Bautista.
Srpski klub Aragva i pravoslavna crkva San Huan Bautista nalazi se odmah do njegove kuće u Marakaju, a on je sada deo upravnog odbora.
„Malo je aktivnosti poslednjih godina u crkvi… Liturgije su na svakih petnaestak dana, ali malo ljudi dođe, jer nema novca i prevoza. Prva generacija srpskih imigranta je uglavnom preminula, a mnogi nisu preuzeli običaje ili su jednostavno napustili Venecuelu“, priča.
Uz fotografije porodice, Martinez Solunac ima i skenirano pismo, napisano pisaćom mašinom na starom, požutelom papiru.
U gornjem desnom uglu, ćirilicom, piše Njujork, 15. jula 1969. godine.
„Upravi Srpskog kluba Marakaj, Venecuela. Poseta koju smo učinili Srbima i Srpkinjama Marakaja ostaće u našoj trajnoj uspomeni“, reči su kojima pismo počinje.
Tu negde se pominje i „srpstvo koje ne može da propadne“ i potreba da se „udvostruče snage do konačne pobede komunističke tiranije“.
Ko mu je to poslao?.
„Kralj Pedro II“, kaže, „nakon posete klubu i srpskoj zajednici 1968. godine“.
Reč je o Petru II Karađorđeviću, poslednjem kralju Jugoslavije.
————————————————————————————————————————
PROČITAJTE JOŠ:
————————————————————————————————————————
Konfete
On ovako opisuje svakodnevni život.
„Potrebno je oko 300 dolara mesečno za život, a plata koju daje država je oko sedam dolara“, ističe on.
Zemlju koja zvanično ima najveće rezerve nafte na svetu već godinama muči mnogo toga, a verovatno najviše – inflacija.
„Tako često menjaju valute da je teško objasniti, ali uklonili su nule da bi izbegli takve cifre“, kaže Martinez Solunac, ističući da na protestima građani bacaju novac.
„Baš su u subotu su bile demonstracije protiv Madura, a neke devojke su novčanice male vrednosti bacale kao konfete na žurci“.
Kako navodi, dezodorans, sapun i toalet papir je nemoguće platiti.
„Što je još gore, prodavnice su pune imitacija tih proizvoda iz Azije i Turske, koje su preskupe, a u isto vreme vrlo lošeg kvaliteta i možda čak opasne“.
Lekova nema, kaže, ističući da se sve postiže i završava preko crnog tržišta ili onih koji mogu da dođu do dolara i evra.
Nakon svega toga prilično je jasno na čijoj je on strani.
„Da, podržavamo Gvaida“.
Šta se dešava u Venecueli?
Kriza u Venecueli traje od 2010. godine.
Tada je na vlasti i dalje bio Ugo Čavez, koji je preminuo 2013, a nasledio ga je Nikolas Maduro.
Situacija se od tada samo pogoršala, pa Venecuela među svojim granicama gaji najveću inflaciju u istoriji zemlje, veliku stopu kriminala, nedostatak lekova i osnovnih namirnica i još dosta problema.
Zbog toga je u poslednjoj deceniji nekoliko miliona Venecuelanaca napustilo zemlju.
Ekonomisti često kao uzrok te krize navode Bolivarsku revoluciju, levičarski pokret koji je osnovao Čavez, a nasledio Maduro, dok vlast Venecuele upire prstom uglavnom u SAD.
Ipak, sve se dodatno pogoršalo nakon 20. maja 2018, kada su održani predsednički izbori na kojima je Maduro pobedio, što Narodna skupština, u kojoj većinu ima opozicija, nije prihvatila.
Opozicija ističe da izbori, u najmanju ruku, nisu bili legalni.
Inauguracija Madura bila je 10. januara, što je Skupština takođe odbila i za predsednika zemlje se proglasio predsednik Narodne Skupštine Huan Gvaido.
Od tada je kriza u Venecueli intenzivirana, uz česte mitinge i kontramitinge, stradalo je više desetina ljudi, a pominje se čak i mogućnost građanskog rata.
Uz Gvaida je Zapad – SAD, Britanija i većina zemalja Evropske unije, dok Madura podržavaju Rusija, Kina, Sirija i njihovi saveznici.
Ministar inostranih poslova Srbije Ivica Dačić izjavio je da Srbija neće menjati stav prema Venecueli, a Novi Sad je dobio i nekoliko grafita podrške Maduru.
„Čavez živi, borba se nastavlja, Kosovo je Srbija“, piše na jednom.
Među onima koji podržavaju Madura je i Subero iz Karakasa, kojem to nije pravo ime.
U predgrađu venecuelanske prestonice Ugo Čavez je i dalje veoma živ – ima svoje statue u uniformi i slike u domovima građana.
Subero ima 47 godina, penzionisani je vojnik koji se uz Čaveza borio 1992, tokom pokušaja svrgavanja tadašnjeg predsednika Andresa Pereza.
To nije uspelo, pa su Subero, Čavez i ostali završili iza rešetaka.
Ipak, njegova lojalnost bivšem predsedniku ne jenjava.
Zbog toga on predvodi jednu od nekoliko grupa po imenu Colectivos, koja sebe vidi kao branioca Bolivarske revolucije, a samim tim i Madura.
Subero navodi da ekonomsku i svaku drugu krizu u Venecueli proizvode „strane sile“, što često tvrdi i Maduro.
„Spreman sam da idem u rat ako treba“, kaže Subero za BBC Mundo.
Maduro je nešto ranije upozorio predsednika SAD Donalda Trampa da će Amerika proći kao u Vijetnamu ako dođe do vojne intervencije, a da će on „krvav izaći iz Bele kuće“.
Kada su ga pitali da li će doći do građanskog rata, rekao je:
„Sve zavisi od nivoa besa i agresivnosti severne imperije – SAD i zapadnih saveznika“.
„Ne prihvatamo ničije ultimatume. To je kao kada bih ja rekao Evropskoj uniji da im dajem sedam dana da priznaju Republiku Kataloniju“, kaže Maduro.
Strah
Martinez Solunac za to vreme tvrdi da 85 odsto građana Venecuele želi da Maduro što pre ode sa vlasti.
„Ne dozvoljava da u zemlju stigne humanitarna pomoć, jer bi to značilo neuspeh socijalizma“, objašnjava.
Venecuela je već decenijama, od dolaska Čavizma, zemlja sa najviše korupcije, kriminala i nasilja u svetu.
„Nema hrane, mnogo je gladnih i bolesnih, hiljade ljudi godišnje strada zbog obuće ili mobilnih telefona, dok su kidnapovanja uobičajena“.
Kako kaže, siguran je da je vojna intervencija moguća.
„Strah od građanskog rata nije tako strašan, kao taj osećaj da ne znaš šta ti budućnost donosi. Mi Venecuelanci želimo promenu i znamo da je ova diktatura neće doneti, jer je njihova misija potpuno politička – žele komunistički režim poput Kube“.
Martinez Solunac tu ističe da ostatak sveta treba da shvati koliko je teško u njegovoj zemlji.
„Ako nam dozvole da se vratimo na pravu demokratiju, onda možemo da budemo zemlja kakva smo bili… Ukoliko je potrebna međunarodna intervencija, spremni smo na nju“.
Pitam ga da li se plaši? I pomišlja li da napusti zemlju?
„Ne mogu to da uradim, ali ni ne želim… Moram da brinem o baki.
„Pre oko godinu i po je postala senilna, a nemamo novca za starački dom, pa se brinemo o njoj kod kuće“.
Mitrovdan i punjene paprike
Martinez Solunac će u junu napuniti 48 godina. Samac je, dece nema.
Za sebe kaže da je ljubitelj fotografije, ali mu je policija jednom oduzela fotoaparat, a trenutno nema novca za drugi.
Radio je u tekstilnoj industriji, jer je Marakaj industrijski centar, ili je barem ranije to bio.
Potom je živeo od prodaje starih, kolekcionarskih predmeta preko Ibeja, ali ni to više ne može, jer su cene isporuke postale previsoke.
U Srbiju je, kaže, hteo da dođe 2013. godine, ali je proces dobijanja vize komplikovan, a Srbija nema ambasadu u Venecueli.
Najbliže su u Meksiku, Brazilu, Argentini i Kubi.
„Nikada nisam bio u Evropi, a sada ne mogu to sebi da priuštim“, navodi.
Uz fotografije iz Venecuele stiže i jedna nazvana „Mitrovdan 2012.“
Slavu slavu.
„O, da. Spremam i srpsku hranu, baba me naučila – punjene paprike, sarmu, gibanicu…
„Svi moji prijatelji vole sarmu i gibanicu“, odgovara Martinez Solunac.
„I babine čuvene vanilice i palačinke… „, dodaje.
